USTOLIČENJE MITROPOLITA JOANIKIJA! Vernici poručili: Desilo se sve najbolje što je moglo, spasen je obraz Crne Gore

Ka­ko je sa­mo ju­če oko pod­ne oda­h­nu­la ona ma­sa na­ro­da oku­plje­na ispred Sa­bor­nog hra­ma u Po­d­go­ri­ci, ka­da su, pra­vo sa Ce­ti­nja, sa usto­li­če­nja no­vog mi­tro­po­li­ta, pred hram sti­gli Nje­go­va sve­tost pa­tri­ja­rh Po­r­fi­ri­je i mi­tro­po­lit Joa­ni­ki­je!

- Dos­to­jan, dos­to­jan! - kli­cao je na­rod dok su pa­tri­ja­rh i mi­tro­po­lit pro­la­zi­li kroz na­rod.

- Ne da­mo sve­ti­nje, ne da­mo sve­ti­nje! - sti­gao je on­da i sle­de­ći po­klič.

Bo­ban To­mić iz Po­d­go­ri­ce, po­sle sa­ti i sa­ti če­ka­nja ispred hra­ma, slu­ša­nja ve­sti o ne­mi­ri­ma na Ce­ti­nju, o ba­ri­ka­da­ma, ko­r­do­ni­ma, su­za­v­cu, šok-bo­m­ba­ma, obri­sao je hla­dan znoj sa če­la kad su pri­si­t­gla dvo­ji­ca ve­li­ko­dos­to­j­ni­ka Sr­p­ske pra­vo­slav­ne cr­kve.

Ni­je ovo ma­li dan

- E pa, bra­te, kad sam ih ugle­dao da su se vra­ti­li, odav­no mi ljep­še ni­je bi­lo. A priz­na­jem, je­sam se bio upla­šio, odo­še na Ce­ti­nje bez na­ro­da, ko zna šta mo­že bi­ti - re­kao nam je Bo­ban dok je, sav za­do­vo­ljan, sa sku­pa ispred cr­kve sa za­sta­vom tro­bo­j­kom pre­ko le­đa kre­tao ku­ći.

A kod ku­će, ispri­čao nam je još Bo­ban, po pod­ne će bi­ti kao da je sla­va, sve­ča­no, ve­se­lo, ni­je ovo ma­li dan - Cr­na Go­ra je do­bi­la no­vog mi­tro­po­li­ta. Pred sa­mim hra­mom pa­tri­ja­r­ha i mi­tro­po­li­ta do­če­kao je, sav sve­čan, u na­rod­noj no­šnji, Pa­vle Mi­rić, ro­dom od Ku­ča. I on se, priz­na­je, bio upla­šio šta će bi­ti, ka­ko će pro­te­ći usto­li­če­nje, da se ne odlo­ži, jer bi to, ve­li, bio baš ve­li­ki po­raz. - Uve­ren sam da je ju­tros voj­ska odra­di­la pra­vi po­sao da se spa­se obraz Cr­noj Go­ri. A ovi što su pro­tiv, ne ču­va­ju oni Cr­nu Go­ru, ne­go ukra­de­ni ka­pi­tal. Ama mi da­nas sr­ce baš pu­no - ve­li Pa­vle.

Hte­li pe­ši­ce na Cetinje

A Mi­loš Aj­ko­vić, kr­šni mo­mak, sav ko od onih br­da oko­lo odva­ljen, pri­čao mi je pred hra­mom da se ni u su­bo­tu, ono kad je bi­lo na­j­te­že, kad je ma­lo ko ostao uve­ren da će usto­li­če­nja na Ce­ti­nju bi­ti, ni­je upla­šio, da je ve­ro­vao. Mi­loš je pro­šle go­di­ne, kad su bi­le li­ti­je, kr­snim ho­dom pe­ša­čio sa gru­pom pri­ja­te­lja 550 ki­lo­me­ta­ra od Beo­gra­da do Po­d­go­ri­ce, po­sle i od Sve­te go­re do Ostro­ga. - Ko­li­ko mi je sa­mo sr­ce da­nas! Na­rod je ju­če, ju­tros, po­slu­šao bla­ge re­či pa­tri­ja­r­ha i mi­tro­po­li­ta da se ne ide na Ce­ti­nje, a mno­gi su hte­li. A da je na­rod kre­nuo, ko zna šta bi bi­lo. Ova­ko, de­si­lo se sve na­j­bo­lje što je mo­glo, Bog je sve to ure­dio ka­ko tre­ba - ka­že Mi­loš.

- Sr­ce mi je da­nas mno­go ve­se­li­je no ju­če u ovo do­ba - priz­nao mi je ispred cr­kve i Mi­li­sav Po­po­vić sa Me­du­na, po­to­mak Ma­r­ka Mi­lja­no­va. - Bi­lo nam je te­ško ju­tros, mno­go smo tu­žni bi­li kad re­ko­še da se ne­će ići na Ce­ti­nje. Osta­lo je ov­de nas 300 da če­ka­mo, a bi­li smo spre­m­ni da kre­ne­mo i pe­ši­ce ako tre­ba. Na Ce­ti­nje se va­zda išlo sa ka­pom u ru­ka­ma dok ni­je sru­še­na ona lo­v­će­n­ska ka­pa, od ta­da se ta­mo ide sa tu­gom - ka­že Mi­li­sav.

Ukla­nja­nje barikada

A pre ne­go što su se pa­tri­ja­rh i mi­tro­po­lit sa Ce­ti­nja vra­ti­li u Po­d­go­ri­cu, go­re iznad Ce­ti­nja, po­li­ci­ja je po­la­ko ukla­nja­la jed­nu po jed­nu ba­ri­ka­du s pu­ta pre­ma Po­d­go­ri­ci, go­re­la je jed­na ve­li­ka ba­ri­ka­da na sa­mom ula­zu u grad, cr­ni dim je ku­ljao iznad ma­gi­stra­le dok su se odo­zdo od gra­da ču­le de­to­na­ci­je to­po­v­skih uda­ra, a lju­di uzbr­do pri­sti­za­li upla­ka­ni od su­za­v­ca. Ko­mi­te sa ba­ri­ka­da po­la­ko su se ra­zi­la­zi­le, bez re­či, umor­ni od ne­pro­spa­va­ne no­ći, oči­ju pu­nih su­za­v­ca, tu­žni, re­klo bi se gle­da­no iz da­lji­ne.

Zo­ran Šaponjić