Dejan Stanković je ličnost koja je svakako obeležila 2020. godinu. Trener Crvene zvezde ima fenomenalnu polusezonu za sobom, protkanu uspesima u Evropi i Srbiji. U novogodišnjem intervjuu za Kurir prisetio se svoje žrtve jer se odvojio od porodice kako bi postao trener Crvene zvezde, objasnio koliko mu Siniša Mihajlović znači u životu, kakav ima odnos sa Ibrahimovićem, Murinjom, Adrijanom, Veronom i Ninkovićem. I šta bi za njega značilo da UEFA odobri da protiv Milana u februaru u šesnaestini finala Lige Evrope, Delije kao 12. igrač ispune Marakanu.
Posle godinu dana provedenih u Crvenoj zvezdi, možete li da sumirate utiske i prisetite se šta je za vas, kao igračku legendu kluba, značilo da postanete trener?
- Crvena zvezda kada pozove, tu nema razmišljanja! To je velika čast! Privilegija! Biti deo Crvene zvezde. Tako reći, nikada nisam ni otišao. Dete sam Crvene zvezde, njen igrač, gotovo ceo život sam proveo ovde… Za pet minuta smo se dogovorili. Ozbiljan izazov. Pogotovo kada je to prvi posao i klub veličine Crvene zvezde. Veliki ulog je to bio. (uzdah) Pod navodnicima, rizik i Crvene zvezde i moj – priča za Kurir Dejan Stanković i nastavlja:
- Kada hemija proradi između ljudi u klubu, mene, ekipe. Kada svi guramo na istu stranu, rezultati pre ili kasnije izađu na videlo.
Pomenuli si hemiju, nešto slično govore i igrači. Da li je upravo to uzrok svega što ste uradili ove sezone?
- To je sve! To mora da bude. Pre svega, kao trener osetiš podršku kluba. I u momentima kada možda rezultat nije bio to što smo hteli. Oni su verovali u ono što sam radio. Tako je isto i sa igračima. Pre svega u poverenju. Iz dana u dan smo napredovali i onda polako se formira grupa koja ne odustaje ni centimetar. To je ključ uspeha. Igrao sam u jakim svlačionicama i znam šta i kako treba. Pogotovo, kada su momenti poteškoća. Da li je to sezona, jedna utakmica, poslednjih 15 minuta… E, tada grupa izlazi na videlo. Zvezdina svlačionica je spoj fenomenalnih ljudi. Nekada oni kao ljudi donesu više, nego igrači na terenu. To rade naši momci.
Da li ste očekivali ovakav rezultat u srpskoj ligi i Evropi?
- Fudbal nikada ne možeš da znaš unapred. Treba da veruješ u ono što radiš, da ti igrači veruju, da te slede i prate, da imaš saradnike koji je upotpunjavaju. Svi u klubu smo verovali u rezultat i polako rasli, iz utakmice u utakmicu. Sada da ti kažem, očekivao sam… Ne znam! Ne stavljam sebi domet. Uvek i sada gledaćemo da radimo više. Ne mogu da kažem da smo se zadovoljili, gasimo svetlo, spuštamo zavesu i stop. Ne! Hoćemo uvek više. Svako ko se bavi nekim poslom teži da probije sve limite, da podigne lestvicu što više može. Kada sam došao ovde želeo sam da napravim nešto, da ostane iza mene. Da napravim sistem i kulturu rada, odnos prema dresu, saigraču, povučen svojim iskustvom. Da to postane jedna normala. Da osvojim sve što se može, da napadnem sve, da izvučem maksimum iz momaka.Za sada to ide dobro.
Tokom igračke karijere radili ste sa velikim stručnjacima, igrali sa velikim imenima. Čujete li se sa Žozeom Murinjom? Koliko je on kao trener uticao na vas?
- Uticao je mnogo! Kako on, tako i ostali sa kojima sam sarađivao. Pre svega, kao ljudi, a onda i kao treneri. Počev od Svena Gorana Eriksona, Roberta Manćinija, Alberta Zakeronija, Siniše Mihajlovića, Žozea Murinja, Radomira Antića… Trenera iz omladinskih dana Vladimira Petrovića Pižona i Tome Milićevića. To su ljudi koji su ostavili jak trag i utisak na mene, tokom cele karijere. Sa obavezama dosta se ređe čujemo. Imamo grupu, gde se dopisujemo i s vremena na vreme, doleti neka poruka. Zbog obaveza i svega ostalog nisam se dugo čuo sa Žozeom, jedno dva meseca. Ali, obojica imamo dosta obaveza, on u Totenhemu, ja u Zvezdi. Međutim, odnos između Žozea i mene je kao da smo se čuli juče. Eto, tako funkcinišemo nas dvojica.
Izuzetan odnos imate sa Sinišom Mihajlovićem, čak ga zovete i “ćale”. Koliko je on važna osoba u vašem životu, ne samo kao trenera?
- Miha je za mene “punto diferimento” što bi rekli Italijani. Tačka za slediti! Jedan ozbiljan dasa, karakter. Neko ko nema strah da se sudari sa bilo čime u životu, sa bilo kojim problemom. To je i dokazao. Objasnio je šta je život. Sa njim se često čujem, stalno, svaki dan. Pratim ga, prati on mene. Uglavnom, ne daje on meni savete koji bi uticali na neku promenu igre, ali da, išao sam kod njega, pričao o nekim detaljima koji su mi mnogo pomogli. Izašao mi je u susret, volim da ga saslušam. Njegova reč za mene mnogo znači! Miha je i više nego kum, i više nego prijatelj. Kao ćale! Bukvalno!
Nedavno je Miha promovisao svoju knjigu. Jedan od učesnika u video konferenciji bili ste i vii, pored Zlatana Ibrahimovića, Roberta Manćinija i Frančeska Totija. Da li site uspeli sa njima da pričate mimo zvaničnog dela?
- Sa Mančom (Roberto Manćini, op.a.) sam se čuo, sa Ibrom takođe. I sve to pre nekoliko meseci, jer kažem vam, obaveze su velike. I njihove i moje. Sa Totijem sam razmenio neke zanimljive stvari uživo. Ispratio promociju knjige i jedva čekam da mi stigne iz Italije. Njih četvorica su pre svega veliki šampioni, sjajni momci. Uvek možeš da imaš neko mišljenje o njima, ali ja mogu da kažem, onako iznutra…
Zlatan Ibrahimović. Da li je on stvarno takav kakvim se predstavlja na terenu?
- Sa njim sam dve godine igrao zajedno u Interu, dve godine smo delili svlačionicu. Ibra je totalno drugačiji od onoga što pokazuje. Jedna dobrica, onako prava. Human čovek, pre svega. Ali, ima svoj karakter i ne treba da ga menja.
Adrijano je čovek za koga ste bili vezani u Interu. Da li je mogao više od onoga što je dao fudbalu?
- Imao sam fenomenalan odnos sa njim. Adrijano je jedan od najboljih napadača sa kojima sam igrao. Tih godinu ipo dana njegove forme, ne mogu da se mere sa bilo čim. Daš čoveku loptu, on je uzme, pregazi sve pred sobom i da gol. Ljudi su se odbijali od njega. Žao mi je što nije izdržao. Doživeo je veliku tragediju koja je mnogo uticala na njega, pre svega na psihu, motivaciju i život. Gubitak oca, iznenada, nije mogao da prebrodi. To ga je poljuljalo i nije našao snage da se izbori sa time. Nismo se dugo čuli. Žao mi je što je rano završio karijeru. Ali, Adri je dobar momak, fenomenalan. Čuvaće njega Bog!
Imali ste i zanimljiv odnos sa Huanom Sebastijanom Veronom u Laciju. Da li je istina da se u prvi mah niste pronašli, a posle, kada ste se upoznali, on je svom sinu dao ime po vama?
- Dao mu je ime Dean! (smeh) Ne znam da li je u Argentini mogao da nađe ime Dejan. (smeh) Da, specifičan odnos imao sam sa Sebom. Najmodernija “desetka” sa kojom sam igrao. Imao je defanzivu, a bio umetnik sa loptom. Sve je imao. U sezoni 1999/2000 imati takvog igrača u timu, bila je privilegija. On je čovek sa kojim se često danas čujem. Sećam se da je naš odnos u početku u Laciju bio na distanci. Malkice prgavo, ja prema njemu, on prema meni. I onda u tom jednom momentu on dolazi kod mene i kaže mi, dao sam sinu ime Dejan. Mislim, zeza me čovek. Bili smo na distanci. I onda, od tog momenta sve se menja. Naši sinovi i supruge su se družili. Stefan i Dean išli su zajedno u razred u Milanu. Danas je Dean izrastao u ozbiljnog igrača.
Miloš Ninković je nedavno u Kuriru bez mnogo ustručavanja rekao da ste bili veliki igrač, ali da ćete kao trener biti još bolji.
- Moj odnos sa Ninetom je fenomenalan. Ako je to on rekao, hajde da vidimo! Dosta je teško postići rezultate u trekerskom poslu. Mislim da je to lakše kao igrač. Znamo se nas dvojica veoma dobro. Momak “par ekselans”. Govorio sam, dok sam igrao za reprezentaciju da su Miloš Ninković i Saša Ilić igrači za koje bih trčao koliko god treba. To su dva umetnika s loptom. Tako lagani. Kako god da im daš loptu, oni nađu rešenje da izađu iz problema.
Porodičan ste čovek koji je svesno pristao na veliku žrtvu. Koliko vam nedostaju sinovi i supruga, s obzirom da ste u Beogradu, a oni u Milanu?
- Nestvarno! Pogotovo se namestio ovaj problem sa kovidom, gde su putovanja, dolasci i odlasci skraćeni na minimum. Kada sam se upuštao u sve ovo, znao sam da će žrtva biti velika. Ali, nisam znao da će biti ovoliko velika. Baš mi nedostaju. Mnogo. Baš mnogo. Filip i Aleksandar su u Interu. Stefan… Ana, mora biti tamo sa njima. Ali, zato to sve uspeh čini još većim. Jer znam šta sam uradio, šta sam dao od sebe. Iskreno, ne bih imao sebi bilo šta da zamerim. Ne kukam, ne žalim se. Ali, kada si me pitao, mogu ti reći da je nestvarno.
Kad je neko od sinova kod vas u Beogradu, tačno se vidi kod vas na licu emocija...
- Fale mi! Kad dođu, ostanu koliko god im obaveze dozvoljavaju, pogotovo zbog karantina koji moraju tamo da prođu. Dođu ovde, budu sa mnom, i onda moraju da budu 14 dana u izolaciji. Nestvarno mi fale. Ali, dogovorili smo se… Znamo zašto smo to uradili.
Otvorili ste jedno novo poglavlje u Crvenoj zvezdi, a tiče se mladih igrača. Nikada ranije nisu dobijali šansu ovako i na ovakav način. Pa, nam recite zašto ste to uradili?
- Znam kako je biti Zvezdino dete i znam kako je dobiti šansu u prvom timu. Znam kako sam se ja osećao, kakva je to prekretnica bila u mom životu. Kakav pozitivan emotivni udarac, koji ti daje snagu da pregaziš sve pred sobom. Da ideš dalje, da ne postoje poteškoće ispred tebe, jer znaš da neko vodi računa o tebi, da računa na tebe, da si dobio šansu da se pokažeš u prvom timu. Ne znam koliko hiljada dece sanja, kao što sam i ja sanjao, da zaigra za prvi tim Crvene zvezde. Vodim se činjenicom da nije sve stvar debitovanja. Te mlade momke treba spremiti da ostanu i budu deo prve ekipe, a ne da ih izgubimo. Jak je pritisak, jer ti jednom kad staviš Zvezdin dres… U redu, prva utakmica, druga… Već treću te niko ne pita jel imaš 18, 28 ili 38 godina. Ispoštovaće te, potapšaće te po ramenu, ali kad si na terenu moraš da budeš svestan čiji dres nosiš. Odigraš dve do tri utakmice slabo, nema (lupa dlanom o dlan), moraš na klupu. To su Velja (Veljko Nikolić op.a.), Gavra (Željko Gavrić op.a.), Čupa (Strahinja Eraković op.a.), Radule (Andrija Radulović op.a.)… Polako nam dolazi Lazetić, ima još dosta momaka koji će nadoći. Ali treba da se radi, kako bi bio spreman da nosiš Zvezdin dres.
Odnos tih momaka sa vama je specifičan, osmeh, zagrljaj, savet…
- Ma, oni su meni kao deca. Manje-više. Imaju to godište da mi budu sinovi. Drugačije ih i ne gledam. Moji su! Fenomenalni momci. Zvezda napravi od tebe ne samo dobrog fudbalera, već i dobrog čoveka. Samo Bog da ih čuva.
Da li ima nešto što biste promenili u ovoj sjajnoj polusezoni?
- Svi neuspesi su jake škole, koje svi moramo da prođemo. Moraš da ih doživiš, proživiš i naučiš. Bilo bi glupo da se sve to desi, a da to onda olako shvatiš. Brzo sam učio, brzo se adaptirao.
Da li biste nešto menjali u utakmicama protiv Partizana? Navijači mnogo žele pobedu u derbiju.
- Ne bih ništa menjao. Imam neku svoju filozofiju. Crvenoj zvezdi se šampionat ne svodi na jednu utakmicu. Mi ne radimo za jedan meč godišnje, mi imamo 50 utakmica. Radimo za titulu, za kup, za Evropu… Ne mogu da gledam samo Partizan, moram da gledam sve. Naravno da svi želimo da dobijemo Partizan. Fudbal je to. Derbi je čudo. U derbiju nikada ne možeš da daš prognozu. Jednostavno je tako. Nekad ima mentalnog opterećenja, više nego fizičkog ili taktičko-tehničkog. Kada to budemo prebrodili, pobedićemo!
Mislite li da je bolje što je Crvena zvezda igrala Ligu Evrope, nego Ligu šampiona?
- Finansijski deo ulaskom u Ligu šampiona je kiseonik za klub. Pogotovo u momentu korone, gde domino efekat u smislu finansija utiče na sve u društvu. To se oseća i u klubu. Ne samo u Zvezdi, već svuda, u svetu. Dosta se novca izgubilo u fudbalu. Da smo ušli u Ligu šampiona, novac bi nam dobro došao, ili da smo u Ligu Evrope ušli preko Omonije. Mislim da je Liga Evrope u ovom trenutku, odelo po meri za Crvenu zvezdu. Pre prve utakmice sam rekao da imamo mogućnost da se takmičimo, da pokažemo šta znamo. I tada smo rekli da idemo na proleće u Evropi. I evo ga, imamo proleće u Evropi.
Da li je upravo to što ste poslednje rekli Dejan Stanković?
- Verujem u ono što imam, kako radimo, u podršku koju imam od kluba i navijača. I ne samo ja. To je jedna celina koja veruje u Zvezdino proleće. I samim tim, nema odustajanja. Pokazali smo kroz svih šest utakmica. Viđena je jedna poštena, organizovana i direktna Crvena zvezda, koja kada je trebalo da igra ofanzivno je napadala, kada je trebalo defanzivno, branila se. Zašto bih gurao glavu napred da dobijem šamar, kad to ne treba?! Ponosan sam na momke kako su odradili šest utakmica.
Crvena zvezda je u Ligi Evrope osvojila 11 bodova, a jednom od rivala dala pet golova u utakmici.
- To je samo jagoda na tortu za ulaganje, odricanje, zajedništvo, mukotrpan rad ovih momaka. Samo jedan proizvod celokupne priče koja je krenula od juna, ili od mog dolaska prošle zime. Imao sam viziju kako i šta da napravim sa saradnicima i klubom od Crvene zvezde. Svaki naš navijač je video šta smo uradili i znam da su ponosni na ove momke i ovaj klub.
Koliko je teško od mladih igrača, domaćih, ali i stranaca koji dolaze sa raznih meridijana, napraviti homogenu ekipu?
- To je posao trenera. Treba da imaš svlačionicu koja zna pravila, i od njih se ne odstupa, bez obzira kako se ko zove. Svi smo isti. Kako na terenu, tako i u svlačionici. Mislim da svako ko iskače iz svega ovoga, pre svega, on lično ne bi se osećao lepo. A, onda bi ga i grupa opomenula posle prvog prekršaja. Ne moram ja da intervenišem. Sve su to oni završavali između sebe. E, to je pobeda!
Po povratku u Zvezdu delovali ste stegnuto, kao da ste bili pod velikim pritiskom. Sada ste opušteniji, ležerniji… Da li je stvarno tako?
- Sve se uči. To je za mene bilo prvo. Mora da se prođe. Bile su mi potrebne utakmice, pobede, porazi, pripreme… Trebalo mi je iskustvo da bih došao do ovoga. Zvezdu mnogo volim. U prvim utakmicama bio sam kao navijač na klupi. Neko ko je kao i oni sa tribina želeo da to bude dobro, perfektno. Ja sam svaki dan srećan što sam ovde, ali u početku je to pucalo iz mene. Izlazilo na mnogo strana, bilo je dosta euforije. Treba vremena da se to slegne, sada je to totalno drugačije.
Koliko vama kao čoveku koji je odrastao u Zvezdi nedostaju navijači?
- I dalje mislim da je ovo san. Da treba da se probudim. Da sam došao u Crvenu zvezdu, a da sam možda dva ili tri puta bio sa navijačima, da je Marakana bila polupuna. Upao sam u period korone i sa ovakvim rezultatima, sjajnim momcima, organizacijom u klubu da njih nema. Meni to deluje nestvarno. Nezadovoljan sam! Totalno! Kad se pomenu navijači, to je kao da mi fali desna ruka. Bukvalno! Najgore je što se polako navikavamo da igramo pred praznim tribinama. Ne smem ni da pomislim u ovom trenutku šta bi bilo da puste stadion za utakmicu u Evropi. Pa, tri Marakane bi bilo malo za ono što nas čeka protiv Milana. Oni toliku želju imaju da dođu do nas, da aplaudiraju ovim momcima, da im kažu hvala i stanu iza njih, onako kako stoje svih ovih decenija unazad. Kad zagrmi Marakana, nijednom protivniku ovde nije svejedno! Sa njima bismo bili jači, mnogo jači – završio je Dejan Stanković novogodišnji intervju za Kurir.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
