Fudbalska priča Radeta Bogdanovića izuzetno je zanimljiva. Posebno, njegovi poceci u rodnom Sarajevu.
Čovek čije izjave danas imaju veliki odjek u javnost, fudbalom je počeo da se bavi pre više od 40 godina i to u mlađim kategorijama Željezničara.
“Ja sam kao i svaki klinac u Sarajevu u to vreme pikao loptu. Bio sam član školskog tima ’Radojka Lakić’. Na nekom turniru 1982. godine, zapazio me je tadašnji prijatelj Duška Bajića, Josipa Bukala, Čike Radovića, Sulejmana Kulovića i svih članova omladinskog stručnog štaba. Otišao sam na probu te daleke 1982. i sećam se kao da je danas bilo. Ona naša crna čuvena šljaka, jul, plavi šorc, bela majica, Borovo plave patike. Igrali smo, nametali se i ja sam primljen u tu selekciju Željezničara, u generaciji Gorana Gutalja, Suada Katane, Dragana Kovača... Jedna veoma dobra generacija pre svega ljudi, a kasnije su neki od njih napravili i fine igračke karijere, ali eto pamtim taj period jako dobro jer su zaista svi bili odlični momci - rekao je Bogdanović u jednom intervju za Mozzart sport.
Posle svih omladinski kategorija Želje, došlo je vreme za igru u prvom timu slavnog kluba.
“Ja sam relativno mlad debitovao za Želju, sa 17 godina i 10 meseci. Uhvatio sam one igrače iz, po meni, najbolje i čuvene Željine generacije, koja je igrala polufinale Kupa Uefa. Branislava Berjana, Mirsada Baljića, Komšića, Ćurića, Radmila Mihajlovića, Nikolu Nikića. To je bilo 4. jula 1988. godine. Debitovao sam protiv Hajduka iz Splita. Svi stariji su me tada dobro prihvatili, pogotovo Bane Berjan, Radmilo Mihajlović i Fićo Bahtić. To je mnogo bitno. Igrački je na mene najbolji utisak ostavio Radmilo Mihajlović, koji je kasnije napravio i najbolju karijeru. Fočak, jak, znao da se zagradi, da udari, da skoči. To je najljepši period karijere i života, jer kasnije dolaze veliki klubovi, velika lova i veći problemi, nadmetanje, Zapad je čudo. Ja se uvek setim one čuvene krilatice Ivice Osima koji je rekao da je Željezničar jedan od poslednjih brendova bivše Jugoslavije i kada su ga pitali: Kako je na Grbavici?: Rekao je: ’Večito grbavo i večiti kokuzi’, To dovoljno govori koliko je teško uspeti se izboriti za nešto“.
Jedna priča iz tog perioda je potpuno legendarna.
“U januaru 1988. smo krenuli na pripreme, na Korčulu. Putovali smo ceo dan i došli smo tamo naveče, mrkla noć. U jednom trenutku vidim gužva na recepciji. Pogledam, kad Slobodan Čobo Janjuš se skida. Pitam šta mu je, kažu opkladio se za lovu da će po noći da skoči sa mola u more, a ništa se ne vidi. Ja reko bože pomozi gde sam došao. I skoči čovek. On je bio čigra. Besprekorno spreman i ludo hrabar. Mi se bojali da ne udari u neku stenu, ali kakvi. Izlazi on iz vode, sav mokar, uzima pare, a pokojni Bratić i Bukal ne mogu čudom da se načude“.
Kurir sport / Mozzart sport
NE PROPUSTITE
Bonus video:
