O njegovom životu je objavljena knjiga "Igra mog života", autora Aleksandra Miletića, u kojoj je govorio o privatnom životu, pre svega o činjenici da je pripadao četničkog pokretu Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata.
"Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim", seća se Stanković, kojem su tokom rata srušene porodične kuće u Ledincima i Novom Sadu.
"Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu", objasnio je u knjizi.
Pričajući o periodu u zarobljeništvu, Borislav je kazao:
"Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana".
Sledi premeštaj u Beograd, gde je streljan Borin otac Vlaja.
"Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944 prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi Tanjug. Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajli zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob".
Posle streljanja oca,od kog mu je ostalo pismo sa kako je govorio 12 zapovesti, budući košarkaš, veterinar i sportski funkcioner je pušten kući.
"Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbamai nisu imali „krvi na rukama“. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući."
Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu "državnog neprijatelja" oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim miseleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.
Počeo je da se bavi košarkom po završetku Drugog svetskog rata, a pre toga je vrlo uspešno igrao stoni tenis. Jedan je od ljudi koji su prisustvovali osnivačkoj sednici SD Crvena zvezda.
Tokom karijere je nastupao za Crvenu zvezdu, Železničar i Partizan. Jedan je od prvih košarkaša koji je u nas koristio horog, Govorio je da je to šut, koji se ne može braniti, a sa smeškom je pričao kako je u svoje vreme sa oko 190 centimetara grao centra.
Kao trener je od OKK Beograd napravio moćan klub, čija je zvezda bio Radivoj Korać, a radio je i bio šampion i u Italiji. Dušan Ivković, recimo, smatra da je to najznačajnija uloga koju je Stanković obavljao u košarci, u kojoj je bio i bukvalno sve.
U FIBA je prvi put ušao 1958. godine kao član komisije za Evropske kupove. Od 1969. godine je bio stalno zaposlen u FIBA, a od 1976. godine je na mestu generalnog sekretara. Ta era je trajala punih 26 godina, do 2002. godine.
Tokom ere Bore Stankovića košarka je najviše modernizovana. Uvedena je linija za tri poena, promenjena dimenzija terena, prešlo se sa poluvremena na četvrtine.
- Igra mora da napreduje. Igrači su sve viši, snažniji, krupniji, igra brža, atraktivnija. Ja, ne volim zakucavanje. To nije košarkaški potez. U njemu nema nijednog košarkaškog elementa. Ali razumem, ljudi vole to da vide, jer nema mnogo navijača, koji nešto slično mogu da izvedu, pričao je Stanković.
On je često isticao i značaj medija u razvoju košarke.
- Ogroman je. Košarka je kao stvorena za televiziju. Jer u svakom momentu na ekranu vidite deo terena na kom se igra i svih deset igrača koji su u akciji. To je sjajna stvar. Uz to, mi smo jedini sport gde se poen postiže bacanjem lopte u vis i sa lukom, dakle, ne pravo i jako, a poeni se broje različito. To svemu, daje dinamiku, koju navijači vole.
Znate, kada smo mi u Jugoslaviji počinjali da širimo i promovišemo košarku, koja se po svetu pronela zahvaljujući ratovima i američkim vojnicima, to se radilo po drugarskoj liniji. Na primer, poznavali smo Slavu Stojkovića i išlli sa njim da pričamo o košarci, pa da on to objavi. Tako ej bilo, danas je mnogo lakše, jer je sve odmah vidljivo i dostupno. Ja i danas pratim košarku i od naših igrača, volim Bogdana Bogdanovića, rekao je Stanković u pomenutoj knjizi Aleksandra Miletića.
Stanković je takođe bio začetnik ideje da NBA igrači nastupaju na Olimpijskim igrama, i to se 1992. godine i desilo. Kao argument znao je da kaže:
- Na najvećim takmičenjima treba da igraju najbolji. To je svrha sporta, a dobro je i za popularizaciju. To sam u razgovorima rekao i komesaru NBA Dekvidu Šternu. U početku, košarkaši su pred utakmicu sa Amerikom brinuli o fotoaparatima, bilo je i onih koji su namerno pravili lične greške, da bi izašli sa terena i gledali asove poput Džordana, Medžika ili Birda. Ta razlika se iz raznih razloga vremenom smanjila, danas Amerikanci nisu nepobedivi, naprotiv, govorio je čika Bora.
Stanković je bio jedan od najzaslužnijih za izgradnju "Arene".
Govorio je sedam jezika.
Biografija za ponos
Borislav Stanković
1925. Rođen u Bihaću, 9. jula
1941. Prvi susret sa košarkom na bivšem teniskom igralištu BTK u Beogradu
1942. Košarkaš BTK-a iz Beograda
1945. Košarkaš beogradskog Milicionara
1946. Košarkaš Crvene zvezde, državni prvak 1946. i 1947.
1948. Reprezentativac Jugoslavije od 1948. do 1953. godine, 36 utakmica
1948. Posle učešća na nekoliko seminara u Jugoslaviji i inostranstvu u Beogradu je stekao diplomu košarkaškog trenera
1949. Oženio se Miroslavom Mimicom Stefanović sa kojom ima ćerku Ljiljanu
1950. Košarkaš beogradskog Železničara
1950. Učesnik prvog Svetskog šampionata u Buenos Airesu
1951. Košarkaš beogradskog Partizana do 1953.
1952. Diplomirao na Veterinarskom fakultetu u Beogradu
1953. Trener OKK Beograda (1953-1963 i 1965), državni prvak 1958, 1960. i 1965.
1953. Član Predsedništva Košarkaškog saveza Jugoslavije do 1966.
1956. Generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije do 1966.
1958. Izabran za člana FIBA komisije za evrokupove
1960. Postavljen za pomoćnika generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa
1966. Trener Oransode iz Kantua do 1969. godine, prvak Italije 1968.
1972. Postaje zamenik generalnog sekretara FIBA – po ovlašćenju generalnog sekretara zadužen za organizaciju turnira na Olimpijskim igrama u Meksiku (1968), Minhenu (1972) i Montrealu (1976), svetska prvenstva za košarkašice 1971. i 1975. kao i nekoliko evropskih šampionata
1974. Oktobarska nagrada grada Beograda za zasluge u sportu
1976. Izabran za generalnog sekretara FIBA (23. jul) i na toj dužnosti je do 2002. godine zadužen za sva takmičenja
1980. Član Borda poverenja Nejsmitove kuće slavnih
1981. Član pres komisije MOK-a do 1983.
1982. Generalni sekretar Udruženja letnjih olimpijskih međunarodnih federacija (ASOIF) do 1983.
1982. Član komisije za olimpijski pokret MOK-a
1983.“Svetski sportski lider“ Američke sportske akademije
1983. Orden zasluga za košarku Košarkaškog saveza Venecuele
1985. Olimpijski orden dodelio mu je predsednik MOK-a Huan Antonio Samaran
1986. Povelja za pomoć i saradnju KS Obale Slonovače
1987. Orden zasluga Savezne republike Nemačke
1987. Zajedno sa NBA organizuje prvi otvoreni turnir u Milvokiju
1988. Član Međunarodnog olimpijskog komiteta od 1988. do 2005.
1988. Član JOK do 2005.
1988. Član Koordinacione komisije za Olimpijske igre u Barseloni 1992.
1990. Član Komisije za pripremu Kongresa MOK-a u Parizu 1994.
1991. Uvršten u Nejsmitovu kuću slavnih
1992. Član Komisije za olimpijske programe MOK
1992. Član Koordinacione komisije za OI u Atlanti 1996.
1992. Član Istražne komisije za OI u Sidneju 2000.
1994. Član Studijske komisije za Stogodišnjicu olimpijskog kongresa u Parizu 1994.
1996. Nejsmitova nagrada za izuzetan doprinos Tipof kluba iz Atlante
1998. Član Izvršnog komiteta Mediteranskih igara
1999. „Nacionalni orden lava“ države Senegal
1999. Član Koordinacione komisije za OI u Atini 2004.
2001. „Zlatni majstor“ Foruma visoke direkcije iz Madrida
2001. Vitez ordena Legije časti države Francuske
2002. Počasni generalni sekretar FIBA
2002. Orden zasluga SR Jugoslavije
2003. Zlatna plaketa OK Srbije i Crne Gore
2005. Počasni predsednik KSS
2006. Olimpijski orden dodelio mu je predsednik MOK-a Žak Rog
2007. Izabran za člana Kuće slavnih FIBA
2009. Počasni doktor Srpskog veterinarskog društva, Akademija veterinsrske medicine
2010. Orden časti sa zlatnim zracima Republike Srpske
2011. Majska nagrada Sportskog saveza Srbije za životno delo
2012. Specijalno priznanje Sportskog saveza Srbije
2014. Specijalna nagrada Udruženja Srpski krivak
2015. FIBA nagrada za životno delo
Kurir sport
NE PROPUSTITE
