Košarkaški klub Partizan večeras će obeležiti najvažniji trenutak u svojoj istoriji - osvajanje titule šampiona Evrope 1992. godine.
Na današnji dan pre 30 godina počeo je fajnal-for u Istanbulu, koji se završio čuvenom trojkom Saše Đorđevića i velikim slavljem "crno-belih beba".
Nikola Lončar je tada bio tinejdžer, još nije bio napunio 20 godina, a već je dosegao najveće visine evropske košarke.
- Posle 30 godina, kada neko pomene Istanbul i evropsku titulu, imam osećaj kao da se sve dešavalo u nekom drugom životu. Mnogo je daleko i priličan broj anegdota i detalja bledi - kaže u razgovoru za Kurir član šampionskog tima. Leta 1991. godine u klubu i timu desile su se mnoge promene.
Koliko je dolazak Željka Obradovića na poziciju trenera i Milenka Savovića za sportskog direktora izmenio stanje u klubu i timu?
- Mnogo. Kada je Željko, moj, naš saigrač, ušao u halu i rekao: "Od danas sam trener!", za mene lično to je najbitniji detalj u karijeri. Moj saigrač dve sezone pre toga, omiljeni lik mi je trener. To je za mene "dan D". Kasnije je stigao i profesor Aca Nikolić, koji je bio sa nama i imao viđenje košarke koje nisam do tada znao. Sve to što se dešavalo te godine pomoglo mi je u karijeri koja je usledila.
Zbog rata na prostoru SFR Jugoslavije, sezona je praktično protekla u inostranstvu, jer u Beogradu nije moglo da se igra.
- Niko od nas pre toga nikada nije doživeo ništa slično. U Fuenlabradi su nas ljudi sjajno dočekali i s takvim odnosom doprineli da se loša situacija i rat pokriju u našim glavama. Danas je to sjajna veza i kad god odem tamo, sretnem nekoga ko nas je tada pratio. I za njih je to početak košarke, mi smo otvorili dvoranu Fernando Martin, u kojoj su oni 30 godina kasnije u znak poštovanja prema Partizanu igrali u replikama dresova crno-belih. Kasnije smo te strahote osetili i na svojoj koži, jer zbog sankcija nismo igrali nijedno takmičenje, ni klupsko ni reprezentativno.
Partizan je imao veoma mlad tim, neiskusan, kako je uspevao da se ravnopravno bori s najjačim timovima Evrope?
- Bili smo željni afirmacije, dokazivanja. Nismo mnogo razmišljali. Sećam se, recimo, situacije protiv Filipsa u polufinalu, kada sam sa 19 godina počeo u petorci sa zadatkom da čuvam Antonela Rivu. Posle primljenog koša umesto da izvedem loptu, doneo sam je Saletu Đorđeviću. Čuo sam sirenu sa zapisničkog stola, Željko je tražio minut odmora, ali sudije nisu dozvolile, pa je igra nastavljena kao da nisam pogrešio. Niko nije reagovao.
Pre tog polufinala bilo je mnogo prepreka?
- Da, ali ja nijednog momenta nisam bio svestan da možemo da budemo prvaci Evrope. Sećam se da mi iz tima nismo razumeli zašto je protiv Knora u četvrtfinalu, u jedinoj utakmici koju smo igrali u Beogradu, dvorana bila poluprazna. Bilo je teško vreme, ali smo očekivali podršku, to je bilo negativno iznenađenje.
Sledi odlazak u Istanbul.
- Dobra stvar za nas je bila što su u fajnal-for uz Partizan prošle još tri ekipe iz naše grupe, koje smo poznavali i pobeđivali ranije. Bilo je lakše da se spremimo, imali smo i samopouzdanje. Očigledno se radi o karakteru svih u ekipi. Nismo želeli da se zadovoljimo dolaskom na završni turnir. Ne sećam se da smo se posebno pripremali, ali nikada u životu pre toga nisam igrao završni turnir nijednog takmičenja. Đorđević, Danilović, Nakić, Šarić su imali iskustva, mi ostali smo bili baš klinci. Fajnal-for je u tom momentu za nas bila teška reč.
Završnica finala, koš Đofrese i trojka Đorđevića?
- Imao sam neograničeno poverenje u sve saigrače. Ne sećam se, bio sam na klupi, ali kada je Đofresa pogodio, Sale je uradio ono što smo mi videli mnogo puta na treningu. To nam je nesumnjivo promenilo život i za mene je Sale najbolji srpski košarkaš u istoriji. U to nemam sumnje. Ne volim priče o tome šta bi bilo da lopta nije ušla u koš. Završilo se kako treba, to je najlepši ili jedan od najlepših dana u našem životu, i to je to. U tim momentima mislio sam da će se ta situacija ponoviti još koji put tokom karijere, ali nije - zaključio je Lončar.
Promenilo se vreme
Danas teško ide bez stranaca
Tih godina klubovi s prostora bivše nam zemlje su dominirali, gde smo danas?
- Naši najbolji igrači su u NBA. Ima i onih koji više nisu u zenitu. Poznajem tržište igrača i nažalost bez stranaca, to više nije konkurentno. To se vidi i kroz reprezentaciju, koja kada nije u najjačem sastavu, ima mnogo oscilacija i problema. Ne krivim nikoga, ali taj sukob između FIBA i Evrolige treba da se reši. I odnosi su drugačiji. Mi smo pre 30 godina, osim nas koji smo bili u Istanbulu, imali još Perovića, Mihajlovskog i Sinđelića na treningu, Nikolu ekonoma, Momu lekara, i to je to. I danas smo svi u kontaktu, tu smo jedan za drugog, sve je normalno.
Finale - 16. april 1992. Partizan - Huventud 71:70 (40:34) Dvorana: Abdi Ipekči. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).
Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5 sk, 3 bl, 2 uk. lop.), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4 sk), Koprivica 4 (4 sk), Rebrača (3 sk), Šilobad 4 (3 sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.
Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4 sk, 4 ukr. lop.), Prisli 20 (9 sk), Tompson 5 (8 sk), Morales 6 (9 sk), T. Đofresa 18 (6 sk, 3 ukr. lop.), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.
(Nenad Kiš)
NE PROPUSTITE
