Zlatna braća srpskog tima samo dan po osvajanju četvrte uzastopne titule evropskog prvaka posetili su Vrnjačku Banju, gde su podučavali decu u kampu "Number One". U ekskluzivnom razgovoru za Kurir otkrili su koliko im je porodica važna podrška tokom karijere i koja je tajna uspeha našeg nacionalnog tima.
Deo ste izuzetno trofejne reprezentacije, ali ste kao braća duplo trofejniji od ostatka tima. Da li ste nekad izračunali koliko ste teški u zlatu? Duško: Ha, ha... Nismo razmišljali, stvarno. Ali lepo je što smo sve zajedno osvajali. Svaki roditelj bi to poželeo, mogu da zamislim koliko je naš otac ponosan. Ja imam dva sina, mogu slobodno da kažem da je to najveći mogući nivo zadovoljstva i ponosa kod roditelja. On nas je izveo na pravi put i presrećni smo zbog toga, ali mislim da nas dvojica nismo svesni koliko i on jer on to gleda sa strane i mnogo to lepše vidi.
Pored biološkog oca, u Dejanu Saviću imate još jednu očinsku figuru. Kako biste opisali vaš odnos s njim? Gojko: On nam je više drugar nego otac, dosta nas je i igralo s njim. Ono što nas izdvaja od drugih timova je što mi tačno znamo razliku u odnosu na vreme kad smo bili saigrači i sad kad nam je on trener. Znamo limite šta možemo i gde možemo da radimo. Da li se ovo zlato u Barseloni po nečemu razlikuje od prethodnih? Duško: Da, razlikuje se. Bilo je četvrto u nizu (smeh). Šalim se, razlikuje se. Ovaj tim je 2016. ostao bez dva velika igrača, Gocića i Nikića, što se i odrazilo na rezultate, naročito prošle godine i u poslednjim utakmicama. Sada smo pokazali da smo se spakovali kao ekipa i da se to više ne odražava na nas. Odrasli smo i neki momci koji su bili u drugom planu sada su isplivali kao vodeći igrači i to mi je najdraže jer bi oni trebalo da nastave ovaj niz koji smo mi stvorili.
Da li se osvajanjem olimpijskog zlata u Riju nešto promenilo u vašim glavama? Gojko: Mislio sam da će se promeniti, ali nije. Svakom zlatu se podjednako radujemo, uvek je ista euforija, ali i nervoza. Verujem da smo i dalje gladni trofeja. Ono što vas čini ljudima od krvi i mesa jeste to što ste i sami pošteno priznali da ste bili ekstremno iscrpljeni i ko zna šta bi bilo u finalu sa Špancima da se igralo po starim pravilima sa produžecima. Duško: To je najveći problem naše generacije jer je svih 13 igrača istovremeno i veoma uticajno, čak su i najuticajniji u svojim klubovima. Sezona je veoma dugačka, počeli smo maltene da igramo utakmice svaki drugi dan, po NBA sistemu. Svi smo došli iscrpljeni na pripreme i to je bio najveći problem Dejana Savića, koji je najveći deo vremena potrošio da nas odmori od naporne sezone, umesto da nas priprema za Evropsko prvenstvo. To je bilo i te kako vidljivo na našim licima, pogotovo posle polufinalne utakmice koja nas je do te mere iscrpela i dotukla. Tako da smo protiv Španije u fizičkom smislu izgledali mnogo drugačije, hvala bogu motiva nikad nije falilo, ali imali smo izuzetno naporno takmičenje. Čini se da neće biti ništa lakše u budućnosti. Duško: Danas se igra atomski vaterpolo u odnosu na ono što sam ja igrao pre 10-12 godina, kad sam počeo u reprezentaciji. Danas se igrači mnogo više iscrpljuju, a fizička priprema se mnogo traži u današnjem vaterpolu. Mi jesmo malo starija ekipa jer smo dugo na okupu i mnogo nam je teže da igramo s mlađim ekipama, u tom fizičkom smislu. S druge strane smo mnogo iskusniji i tehnički potkovaniji, ali uvek je problem forma koja treba da se dostigne posle veoma teških sezona za svakog od nas. Za razliku od brata, Gojko, ti si finale gledao s klupe. Da li ti je došlo da iskočiš iz kože?
Gojko: Dosta puta smo se i Mitrović i ja zamenili na golu i uspostavili smo odnos da podržavamo jedan drugog. Normalno je da, kad sam na klupi, moram da ostanem smiren kao i kad sam u igri, da posmatram situaciju hladnije glave i da vidim situacije koje drugi ne vide. Da li ste se konsultovali pre peteraca? Gojko: Nismo ništa specijalno razgovarali, mi to uglavnom radimo pre utakmice.
Hvala sedmoj sili Koliko vam teško pada davanje intervjua posle toliko napora koje ste nedavno prošli? Duško: Nije problem izaći u susret novinarima, oni su nas podržavali i zahvalni smo sedmoj sili. Prikazali su nas onakvima kakvi i mi mislimo da jesmo, tako da im uvek izlazimo u susret jer su i oni uvek fer i korektni prema nama.
Igraćemo dok god budemo mogli Koliko još medalja za Pijetloviće možemo da očekujemo? Gojko: Sigurno do kraja olimpijskog ciklusa za Tokio. U principu, koliko god budemo mogli, bitno je da se uzimaju medalje i da se održi kult reprezentacije.
Milan Rašević
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
