Kad se druga nositeljka jednog od četiri glavna turnira teniske sezone povuče iz takmičenja posle pobede u prvom kolu – a da pritom razlog nije fizičke prirode, onda je to događaj koji mora da izazove veliku pažnju sportske javnosti.
U „slučaju Osaka“ u Parizu – osim sportskih, prozvani su i stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja – a da to možda i nisu očekivali (ovom prilikom, barem). Koliko je to bilo na medijskim stručnjacima da isprate ovu bizarnu priču, oni su nastojali da to urade – zvaničnim i privatnim kanalima komunikacije – a da niko iz svega ovoga na kraju nije izašao ni mnogo više informisan, a pogotovo pametan.
Od početka kovid-krize, vodeća tela i organizacije međunarodnog tenisa – a naročito Grend Slemovi, ATP i WTA – nastojali su da na sve moguće načine „zaštite svoj proizvod“ od njenog razarajućeg uticaja time što će, primarno, uspostaviti svoje pandemijske protokole – (pre)često promenljive, veoma oštre i neusaglašene sa prirodom „posla“ i bića svojih asova oba pola. U tom poroznom „sistemu“ i adaptirajućem ambijentu zabeležene su brojne neugodne, neprijatne, nefer – pa i šokantne „epizode“ u odnosima između njih i igrača – što se nastavlja i danas, kada se čini da je korona ipak na zalasku.
Problem koji je nastao iz svega ovoga je taj što etablirani kriterijumi komunikacije i donošenja odluka usled raznih izazovnih situacija skoro da više ne postoje – a da su se linije komunikacije između glavnih učesnika u teniskom sportu u velikoj meri – iskidale, ili barem isprepletale. Ako kažemo da su se iskidale – setite se razloga iza osnivanja PTPA od strane Đokovića i Pospešila. Ako kažete – isprepletale – setite se toga da je završna faza Masters u Sinsinatiju (odnosno Njujorku) prošle godine odložena na dan zato što je gorespomenuta druga nositeljka ženskog dela žreba na Rolan Garosu smatrala da se tenis ne treba igrati kako bi se izrazila solidarnost sa pokretom „Životi crnih su važni!“ a organizatori se sa tim složili – i time rasplamsali požar nesloge u svetu tenisa koji još uvek plamti.
Ovih dana je ta ista Naomi Osaka – podjednako svojevoljno kao i prošlog avgusta u Americi – povukla poteze koji, ako ništa drugo, demonstriraju haotičnost u ustrojstvu profesionalnog tenisa i veliku moralnu krizu koja vlada ovim sportom več neko vreme.
Na odluku da - iz toliko loše i šturo objašnjenih razloga da se mogu smatrati bezrazložnim - odbije da učestvuje na konferencijama za medije pre i tokom Rolan Garosa (što predstavlja kršenje profesinalnog kodeksa koji igrači i igračice potpisuju na početku svake sezone), bilo je očekivano da će organizator reagovati. Možda je i bilo očekivano da će – u duhu opet gorespomenutog nastojanja da „zaštite svoj proizvod“ – predstavnici svih Grend Slemova odreagovati (uz upozorenje koje je izdao Rolan Garos), ali da će to učiniti zajedno – i pritom Japanki zapretiti dalekosežnim posledicama gde je momenat finansijske kazne verovatno i najblaži – to se možda i nije naziralo.
Osaka je pobedila u prvom kolu, dala je kratku izjavu voditelju na terenu, preskočila je konferenciju za medije, kažnjena je 15 hiljada dolara za to i onda je osetila „svu silinu mača“ udruženja Grend Slemova. Tek onda klupko kreće da se odmotava, ali u pogrešnom smeru: predsednik Teniske federacije Francuske Žil Moreton „drejfusovski“ osuđuje mlađanu Osaku na konferenciji za medije zbog nepoštovanja medija (i turnirskih obaveza) – ali onda i sam to isto čini time što kolegama ne dozvoljava mogućnost da mu postave pitanja na kraju tog vanrednog obraćanja. Ona se napokon „otvara“ (doduše – posle neslavne epizode njene sestre Mari na tviteru koja u međuvremenu pokušava da iznese pozadinu problema u podršku Naomi) i navodi više konkretni(ji)h povoda i problema iz domena svog mentalnog zdravlja i pritiska koji doživljava na turneji – što „kruniše“ odlukom da se povuče sa turnira „da više ne bi ometala to da se u Parizu opet priča o tenisu, a ne o njoj“. Mnogi koji su umereno ili sa manje takta kritikovali Osaku proteklih dana – sada izražavaju žaljenje, naknadno razumevanje i grižu savesti. Turnir je ostao bez druge nositeljke, etar je zatrovan, i opet vidimo na jednom Grend Slemu – opšti džumbus.
Istovremeno, da li je juče na Otvorenom prvenstvu Francuske (koje se, hvala Bogu, ponovo igra u standardnom terminu i u najboljim tehničkim uslovima do sada) viđen sjajan tenis, uz više dramatičnih mečeva i karijernih presedana? Svakako jeste – a tu ubrajamo maestralni nastup „večitog momka“ Federera, divovsku borbu Sinera i „ubice favorita u Parizu“ Erbera, sjajnu pobedu još jednog dolazećih „azura“ Musetija i Mađera protiv Gofana – odnosno Gojovčika , povratak među pobednike retkog osvajača Grend Slema u eri „velike četvorke“ Čilića, tečnu igru drugog nosioca Medvedeva koja nagoveštava njegov najbolji nastup na Grend Slemu na šljaci do sada, veliko iznenađenje Kostjuk u pobedi nad Muguruzom, odlične nastupe Serene Vilijams i braniteljke trofeja Ige Švjontek, povratak na pobedničke staze osvajačice Australijen Opena Sofije Kenin – i ulazak trojice naših igrača u drugo kolo (Kecmanović, Krajinović i Đere) – uz žaljenje da Jorovićeva i Lajović nisu bolje otvorili svoje mečeve. Što je do tenisa u Parizu – i više je nego dobro (za sada), a danas će se skoro sigurno nastaviti u tom maniru i uz prve mečeve Đokovića, Nadala, Rubljova, Beretinija, Barti, Sakari, Pliškove, Gof, Vekić, Krunić i povratnice na teren posle borbe sa opakom bolešću – Karle Suarez Navaro. I eto, umesto da se naširoko priča o tome kako se hrabra Španjolka izborila sa Hodžkins limfomom i ponovo nastupa na najvećoj svetskoj sceni – uz sve sjajne priče sa terena iz prva dva dana takmičenja – teniski svet se (uglavnom) bavi „prebacivanjem smrdljive bombe“ sklepane usled „afere Osaka“ između igračice njene porodice, medija, organizatora, legendi sporta i raznih formalnih ili neformalnih interesnih grupa.
Kakve gluposti – neko bi rekao, i time potpuno bio u pravu. Ali, da postoje otvoreni kanali komunikacije, dovoljno zdrave pameti i volje – do ovakvih anti-sportskih pojava sve ređe bi dolazilo. Zbog čega Naomi Osaka – već sada četvorostruka Grend Slem šampionka – ne oseća da ima mogućnost da na izuzetno važnu temu mentalnog zdravlja ne može otvoreno da popriča sa organizatorima najvećih svetskih teniskih događaja? Reklo bi se da jedni na druge ne mogu biti više upućeni u teniskom ekosistemu, zar ne? Da li je neko iz Teniske federacije Francuske mogao da bude više nalik na slavnog sunarodnika – diplomatu Talejrana – i da „iza scene“ proba da nađe neko (barem privremeno) rešenje za ovu krajnje neočekivanu situaciju? Da li su udruženi predstavnici medija mogli drugačije da odreaguju – sa pretpostavkom da im nije dostupna „sva istina“ u vezi ovog slučaja? I, na kraju, da li je bilo moguće očekivati da će neke od legendi ovog sporta – čiji glas se i dalje daleko čuje i koji neretko utiču na to kako se povlače potezi i raspoređuju sredstva – ovim povodom izraziti nešto konstruktivnije stavove – umesto da po ko zna koji put „lašte eksponate svoje trofejne riznice“ dajući izjave sa umišljene platforme „moralne visine“ i time više izražavaju samohvalu nego bilo šta drugo?
Svakome van tenisa ko bi i na prečac sagledao ovu situaciju – odgovor bi bio lako dosežan i pozitivan. Ali, sve dok god se „fensi“ pojam samovažnosti bude provlačio kao „lajtmotiv“ rada i postojanja mnogih u sistemu profesionalnog tenisa danas – ova vrsta moralne krize će ometati, negativno remetiti i blokirati procese za napredak i donošenje rešenja po brojnim pitanjima od krucijalne važnosti za tenis. Nenormalno bi bilo poverovati u to da se ovakve stvari mogu smatrati delom „uobičajenog dana na poslu“, još više – da su one nerešive – a ponajviše – da ovo nekome odgovara (bez obzira na to koliko se – ahhhh zamislite – puno priča „o tenisu“ u svetu ovih dana). Naravno, i ovde se, kao i u brojnim drugim segmentima društvenih aktivnosti, često koketiralo sa „mračnom stranom“ u interesu publiciteta, klikova i nazovi-marketinga – ali je krajnje vreme da se više odraste, sazri i u konstruktivnom duhu preuzme odgovornost za napredak odnosa glavnih aktera „belog sporta“ – inače će se „tamne mrlje“ širiti po njegovoj površini i dovesti do krajnje neželjenih posledica i tokom „zlatne ere velike trojke/četvorke“ – a tek posle.
U nadi da će umnost, vera i dobre namere uspeti što pre da prevaziđu odnose u svetskom tenisu možda i prigodno opisane čuvenim Sartrovim citatom „Pakao, to su drugi!“ – vratimo se bravurama najboljih svetskih asova sporta koji se smatra za jedan od najzahtevnijih – i podržimo ih u tome da ih i ti „drugi“ puste da – igraju tenis
Vuk Brajović / Kurir sport
