Ana Stanić uvek je bila pojam urbane devojke, to je i danas kao supruga i majka. Njenu muziku svi vole, izgleda svetski, a iza svega toga su slatka mladost i život na asfaltu.
Poznata pevačica i kompozitor jedna je od najomiljenijih ličnosti na muzičkoj sceni i jedna od najnormalnijih žena koje se bave ovim poslom. Davno je odlučila da ne govori za javnost o svom mužu, ali o svemu drugom je veoma otvorena i iskrena.
Kako se dogodilo da se rodite u Nišu?
- Tamo mi je skoro cela mamina rodbina. U Nišu sam provela prve dve godine života, onda smo se preselili u Zaječar, pošto je tata bio vojni lekar. Moji su vrlo rano osnovali porodicu, maltene kao studenti, i cilj je bio da dođemo u Beograd, gde je tata završio medicinu. Preselili smo se u 62. blok na Novom Beogradu. Ja sam ovde od osnovne škole, tako da se suštinski osećam kao Beograđanka. Ipak, vučem korene iz Niša, u kome su donedavno živeli moji baka i deka, koje sam baš volela i bila vezana za njih. Pamtim prelepa leta kad sam kod njih provodila po mesec dana u Nišu i na selu. To su mi divna sećanja na detinjstvo.
DEVOJKA IZ OPASNIH BLOKOVA Šta pamtite iz devojačkih dana, rane mladosti?
- Devedesetih su to bila luda tinejdžerska vremena, naročito u blokovima. Da sam sad na mestu moje majke, kroz šta je sve prolazila svaki put kad ja izađem... ne mogu da zamislim. Nije mogla da me drži zaključanu kod kuće, ali bilo je tu susreta sa opasnim momcima svakog dana. Nikad nisi znao kad kreneš iz škole kući ko će da ti dobacuje iz auta, pozove ovde, onde... Svaka zgrada imala je kriminalca s pištoljem. Instinkt za preživljavanje i snalaženje u opasnim situacijama razvila sam još u srednjoj školi. Bila je to neverovatna škola na asfaltu.
Šta vam je bio najluđi provod?
- Mi iz bloka voleli smo da prošetamo Knez Mihailovom. Ljudi iz centra delovali su nam kao mnogo fini i naivni, a mi smo kao bili mangupi. To nam je bila najveća zabava. Omiljeno mesto mi je bio KST, natezala sam se s roditeljima dokle imam izlaz, a imala sam - srednji. Ni kratak ni predugačak. Onda su krenuli splavovi, moje dve drugarice i ja lovile smo leta kad su nam roditelji van grada, pa smo ostajale celu noć, igrajući i praveći razne ludorije. Posezale smo i za auto-stopom od blokova do centra. Nikad nisi znao na koga ćeš da naletiš. Pamtim to vreme kao malo opasan period, ali mi toga nismo bile svesne. Uživale smo u životu.
Dakle, "avanture nevaljale devojčice"?
- Ali uvek sam bila odličan đak. Roditelji nisu imali razloga da me sputavaju jer sam u školi bila odgovorna i ozbiljna. Mogla sam da iskamčim izlaske i ludorije pošto sam imala super ocene. Završila sam i muzičku školu, odsek za violinu, pevala u Krsmancu, završila Treću gimnaziju i produkciju na FDU. Paralelno sa upisom na fakultet krenula je i moja saradnja sa Mobi Dikom.
KONTRA AUTOTJUNU Mobi Dik je radio komercijalu. Setimo se samo pesme "Rodićeš mu sina, kralja kokaina". Hrabro. Zašto ste se u solo karijeri odlučili za nešto što nije na prvu loptu, a mogli ste?
- Mogla sam, ali to mi nije bila ideja. Nisam bila željna slave, novca... Bila sam željna da se umetnički izrazim i potvrdim. Želela sam samo svoj autorski album, da on bude moja lična karta i da me ljudi ne pamte po ovom duetu. Imala sam sreće da se moj prvi album poklopio sa svetskim trenutkom gde su devojke sa tim gitarskim zvukom postajale popularne. Tako je sve proradilo i u komercijalnom smislu, nisam se sviđala samo kritičarima.
Nedavno ste napravili pravi poduhvat koncertima sa simfonijskim orkestrom "Stanislav Binički".
- Bio je to plan za dvadesetogodišnjicu moje solo karijere, ali imali smo organizacionih problema, odužilo se, tako da nisam insistirala na jubileju. Koncerti se zovu "Pop simfonija", a najveći posao bio je pripremiti 20 i nešto simfonijskih aranžmana za moje stare pesme. Nisam htela da zvuči kao klasična muzika, već da bude dodir popa s klasikom, ali da zadrži pop-rok senzibilitet koji moje pesme nose. S vremenom sam bila zadovoljna aranžmanima i našla sam umetnički ansambl "Binički". U oktobru prošle godine održala sam koncerte u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, a sada pravimo planove da učestvujemo na letnjim pozornicama.
Kakvu ste poruku želeli da pošaljete?
- Želela sam da u današnje vreme, kada je muzika sve manje važna među popularnim izvođačima, kad vlada autotjun, uradim nešto što je kontra svemu tome. Da podsetim na prave vrednosti, moć muzike i živo izvođenje, pokažem lepotu kada 30 ljudi diše kao jedno i svira istu pesmu.
ZAVISNA OD ROMANTIKE Dobijate li poklon za Dan zaljubljenih?
- Nisam držala do 14. februara čak ni kad sam bila klinka. Nemam ništa protiv, ali nije zaživeo u mom emotivnom životu kao bitan praznik. I inače nisam neko ko drži do datuma i do forme. Volim spontanost, da se lepi gestovi dese iz čista mira, da neko iznenadi mene i da ja nekog iznenadim, nevezano za datum. Volim da dobijam rođendanske poklone, naročito od dragih osoba.
Mislite li da je ljubav najbolje utočište od problema?
- Apsolutno. Najveći dar koji možemo da imamo je dar da volimo. Ne toliko da budemo voljeni, već pre svega da volimo. Naravno, nema lepše stvari od toga da ljubav bude uzvraćena. Nikada nisam imala duge periode da ne volim - da budem sama i neispunjena u emotivnom smislu. Ne kažem da samoća ne može da bude prijatna, kreativna i okrepljujuća, ali sam nekako uvek bila u romantičnim vezama. Potpuni sam adikt kada je romantika u pitanju. Čitam šta psiholozi govore i moram da sazrim i počnem da gledam na ljubav kao na razumnu stvar. Ipak, mislim da nikad neću sazreti. Volim da sumanuto volim. Ne mogu protiv toga.
Važite za jednu od najlepših i najbolje obučenih žena. Koliko pažnje poklanjate izgledu?
- Izgledam ovako bez preterane muke i truda. Nikada ne bih mogla da budem rob izgleda i garderobe. Nisam od onih koje provode previše vremena po salonima za ulepšavanje. Zadovoljna sam sobom što sam s godinama shvatila kako da bez previše truda i novca delujem reprezentativno kad izađem iz kuće. Naučila sam da kupujem. Mnoge odevne kombinacije koje su ljudi komentarisali smislila sam u sekundi i ispale su dobro. Umem da se našminkam i u kolima. Veoma sam ponosna na te stvari. Što se forme tiče, imam vrlo brz metabolizam. Plašili su me da će to posle četrdesete da se promeni, ali, da kucnem u drvo, još se nije promenilo. Idem na pilates, napravila sam i pauzu od dva meseca i ništa se spektakularno nije desilo.
Šta biste savetovali mladim devojkama?
- Često mi ljudi kažu kako sad izgledam bolje nego u dvadesetim. Naravno da ne izgledam, ali sam "podmuklije" naučila kako da sakrijem mane i istaknem vrline, što u šminkanju i frizuri, što u oblačenju, i da u prvi plan stavljam šarm. To je ono što savetujem mladim devojkama - da što pre nauče kako da istaknu svoje vrline.
NESTAŠAN I NEODOLJIV Majka ste osmogodišnjeg Vuka. Kad se setite koliko ste vi bili nevaljali, kakav je on?
- On je još nevaljaliji! Ja sam postala "nevaljala" tek kao tinejdžerka, a pre toga sam bila najgori štreber. Vuk je drugi razred i ima sve petice, ali treba da ga teraš, nema ambiciju da bude najbolji učenik, njemu je škola poligon za igru i nestašluke. On je razigran dečak, volim što je takav, slatko mi je. U kući pokušavam da sprovodim strogoću, nekad ne ide, toliko je neodoljiv da mu popuštam. Ipak, trudim se da budem principijelna i stroga majka kako ne bi bio razmaženo dete. Najviše ga učim pristojnosti u društvu i na javnom mestu.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Damir Dervišagić)
NE PROPUSTITE
