Najnovije vesti

POTRESNA ISPOVEST DRAGANA ALEKSANDRIĆA: Otkrio detalje sukoba sa Miroslavom, pa se slomio na pomen pokojnog BRATA!
Foto: Ana Paunković

OTAC SVIH NARODNJAKA

POTRESNA ISPOVEST DRAGANA ALEKSANDRIĆA: Otkrio detalje sukoba sa Miroslavom, pa se slomio na pomen pokojnog BRATA!

Stars

Da počnem? Evo, mnogi ljudi ne znaju, ali meni su najvažnije stvari u životu moje troje dece - Dragana, Nenad i Uroš. A ovamo sam komponovao šest hiljada pesama. Šest hiljada! I po tome me ljudi znaju.

foto: Ana Paunković

Zovem se Dragan Aleksandrić. I to se zna. I zna se da sam radio s Miroslavom Ilićem, Nadom Obrić, Nadom Topčagić, Vesnom Zmijanac, Biljanom Jevtić, Mirom Škorić, Marinkom Rokvićem, a mnoge od njih sam i stvorio.

foto: Printscreen Kurir TV

Moja karijera traje evo više od 50 godina. Prva ploča snimljena za "Diskos" bila je 1969. godine u martu. Pamtim, naravno. 

Ujna, mama, harmonika, Tito, more

Rođen sam u Beogradu, tu sam išao u osnovnu i srednju školu, ali otac mi je iz Čačka, pa sam često išao kod babe i dede.  Šta se ne zna? Pa evo da ti pričam: bili smo jako siromašni, posleratno vreme na Bulbuderu... Nije da nisam imao šta da jedem, ali bananu do dvadesete godine nisam stavio u usta, recimo. Pa ti vidi kako je bilo. Zahvaljujući ujni šnajderki postao sam Dragan Aleksandrić. Sa četiri i po godine, sećam se, ona me odvede na Bulevar, na fudbal, pokazuje mi igračke, bicikl, a ja pokazujem na harmoniku. Tako nekoliko puta.

foto: Ana Paunković

Treći put ona me ne vrati kući, već me odvede na Dušanovac kod Josipa Ažmana, Slovenca, pukovnika koji svira, da mi proveri sluh. Proba potrajala 15 sekundi. I odmah me prihvatio! U međuvremenu sam bio njegov najbolji učenik. Bio sam najbolji vojnik i najbolji učenik muzičke škole. I ujna je još živa. Eto, i to da se zna. Prve tri godine nisam imao harmoniku, mama sirota mi je improvizovala. Napravila je od kartona od cipela, pa je poskidala one dugmiće s jorgana, s jastuka i stavila jedno hrapavo dugme, osnovni bas centar. Bila je original harmonika. Borila se jadna, radila deset poslova da me odškoluje...

foto: Ana Paunković

Kada sam završio srednju vojnu muzičku školu, internat u Zemunu kao najbolji đak, dobio sam od predsednika Tita zlatan sat i mogao sam da biram mesto službe narednih godinu dana. Izabrao sam Split, bio sam vojno lice u Splitu. Rekao sam: "Hoću prvo da idem baš u Split." Nikada nisam bio na moru, za 19 godina sam prvi put izašao iz Beograda, ne računam Čačak, gde su mi bili baba i deda. U Splitu šta sam proživeo, to čovek ne proživi ni za 20 godina! Bili smo na "Galebu", obilazili Pulu, Ulcinj... Tu napravim prvi orkestar. Tamo sam došao 20. avgusta, a u oktobru sam već imao svoj orkestar. Kada sam došao u Beograd, snimili smo prvu ploču. To ti je ukratko.

foto: Printscreen

E, da bi snimio ploču u to vreme, morao si da poznaješ nekoga, to ti je tako. Direktor "Diskosa" Mića Milutinović pokojni, jedan od boljih pesnika tog vremena, to mi je omogućio. On je bio kod nas podstanar tri godine na Zvezdari, u Mehmeda Sokolovića. Završio sam privatnu nižu i srednju muzičku školu, pa sam otišao kod Vojke Vuković. Kod nje sam bio tri godine, bila je oštra. Tad nisam bio nešto specijalno, osetio sam narodnjake, a oni to nisu cenili. Onda sam završio nižu i srednju muzičku kod Juraja Pečevskog, najboljeg kontrabasiste u Evropi tada. Bilo mu je krivo što nisam nastavio kontrabas jer mi je baš ležao. Evo, vidi mi ruku, vidi prste, ovde kad stane bas, kad ga uhvatim... ma, nema!

Ovo mi je jedna od najdražih slika, sa Josipom. Tu sam polomio ruku, pa mi je on pomogao da sviram, razvlačio mi je meh da mogu da sviram. Pomagao mi je na koncertu. Bio sam na utakmici i ja, dete, igrao se, popeo se na gredu gde stoje gledaoci i padnem na kamen. Lakat mi iskočio skroz! I pokojni otac me odvede kod Koste Kostolomca. Ali nije me lomio, nego on tati namigne da me drži jako, a on kao uhvati da mi vrati lakat. Joooj, kad sam ja vrisnuo! I ugrizem oca za obraz tako jako da mu je trag mojih zuba ostao do kraja života. Tako je i umro. I dalje ne mogu da podignem ruku. Ali svirao sam. Ceo život. Harmonika mi nije bila prvi instrument u školi. Evo, malo ljudi zna, završio sam komplet udaraljke za simfonijski orkestar. Svirao sam i doboš i bubnjeve, ksilofon. Ja sam dnevno 22 sata vežbao. Iz siromašne sam porodice i rekao sam: "Ili budi najbolji, ili prekini." Bio sam 17 godina u Simfonijskom vojnom orkestru. Dirigenti pod čijom sam palicom svirao neki su od naših najboljih, pa sve do stranih, svetskih dirigenata.

Porodica

Sad o porodici, je l' tako? Pa što se porodice tiče, otac je bio prvoborac, bio je na ratištu, dva puta po četiri godine, to ti je osam godina. Radio je u policiji, predavao je u 29. novembra i u CZ džiju-džicu i džudo, obučavao je policajce. Bio je i pozornik. Voleo je pomalo i da popije... Mama je bila domaćica, svirala je harmoniku i usnu harmoniku. Borila se za nas, ona nije ni živela, ona se mučila... Moj deda je solunski borac, kod kuće imamo Albansku spomenicu. Zvao se Pavle, bio je nešto kao kmet u to vreme. On čovek sedam godina nije legao u krevet. Sve ratovi... Sin Nenad je muzičar, opasan, radi i u studiju i svira. Krenuo je gimnaziju, ali je više voleo svirke pa je batalio školu. Oženjen je. Ćerka Dragana je sa suprugom u Nemačkoj, tamo radi. A najmlađi sin Uroš, iz drugog braka sa Ljiljanom, na studijama je poljoprivrede, uskoro završava i biće inženjer. Imam unuku, od sina, zove se Lenka, ima 14 godina. Pametno dete, igra i tenis i balet. Osim na porodicu, ponosan sam i na svoj rad, na sve što sam stvorio. Najviše sam radio i napisao za Miroslava Ilića, zatim za Vesnu Zmijanac, Bilju Jevtić sam stvorio, ona je moje dete, Miru Škorić takođe.

foto: Printscreen

Radio sam i sa Nadom Obrić, Nadom Topčagić. Mnogi vas zaborave, ne javljaju se više...

Miroslav Ilić, Jašar i Šerif

S Miroslavom ti je to ovako: odem jednom, davno je to bilo, možda i pre pedeset godina, do Čiče Obrena Pjevovića i on mi kaže: "Slušaj, imam jedno naše dete, odličan pevač, mislim da može da bude od njega nešto." I dovede on Miroslava. Bio je klinac, mlađi od mene godinu dana. Ja napravim "Devojku iz grada" i "Vesna stjuardesa".

foto: Dragan Kadić

Što se tiče Miroslava, često se tu danas spekuliše o našem odnosu. Ja sam njemu napravio najveće hitove, praktično sam ga stvorio. Nisam u svađi s njim, ali on se naljutio na mene što sam tužio menadžera njegovog. Prešao me je. Taj menadžer. Za reklamu za jednu peć išle su dve moje pesme dve godine zaredom. Oni su uzeli pare. I ja kažem: "Ako si, i treba da uzmeš pare, al' gde sam ja?!" Tvoj menadžer uzima 10.000 evra, a ja ni dinara! A pevaš moje pesme! Pa pazi, 37,6 posto je povećana prodaja peći otkako su krenule te reklame! U svakom slučaju, ja na Miroslava nisam ljut i nismo se ni svađali. Eto, i to da se zna. Kolege mi se slabo javljaju. Jedini koji je ostao dosledan kao čovek je Beki Bekić, ovi drugi baš i ne.

foto: Pritnscreen/Glamur

Dobro, i Jašar Ahmedovski. E, o njemu tek imam priču! Osamdesetih godina pratim ja Šabana Šaulića na koncertu u Sarajevu, a posle toga krenemo s Nazifom Gljivom u kafane. Taj ti je bio za kafane, ma, nema boljeg. I ulazimo u jednu kafanu, a tamo jedan mali, suvi, peva - ubija. Pitam ja Nazifa: "Je li, koji ti je ovaj?" Kaže: "Ma, pusti, dobar je mali, al' imam takvih kol'ko hoćeš!"

foto: Vladimir Šporčić

- Mali, kako se ti zoveš? - Ja sam Jašar Ahmedovski, ja sam Makedonac. - Je li, je l' bi ti išao za Beograd? Ali pazi, nema vraćanja! - A što ne bih? - Sutra u osam da si na aerodromu! Ja ću kupiti kartu i ideš, dobićeš sobu u hotelu. Tako je to bilo, tako to rešimo. I krenemo dalje, u drugu kafanu. Ulazimo, a ono - ludilo! Luster se ljulja koliko je luda atmosfera! Haos. Sve se trese. Pitam: "Nazife, čoveče, šta je ovo?! Koji je ovaj?!" Kaže: "Ma, teraj ga, bre, takvih imam kol'ko 'oćeš!" - Kako se ti, momče, zoveš? - Šerif Konjević.

foto: Dragan Kadić

- Da te pitam nešto. Bi li ti išao za Beograd, da ti pravimo ime? Ali pazi, nema vraćanja. - Ma kakvo vraćanje! Neg šta nego bih išo! - Sutra u osam na aerodromu. Ustanem ja u šest, kupim karte, oni dođu. Stignemo u Beograd, hotel u centru, treći sprat, i tako tri meseca. Spremili smo im ploče. Šerif i Jašar. Šerif se javi kad se vidimo, nismo u kontaktu toliko, a Jašar mi je rekao - do kraja života, kad šta treba, ja dolazim. Što se tiče ovih danas mladih pevača, nemam puno šta da ti kažem. Slabe su im pesme... Traju dok se puštaju na televiziji.

foto: Damir Dervišagić

Ali ajde, od mladih posebno cenim Stefana Petrušića, veoma lepo vaspitan mladić, poslušan i kulturan, i Dušana Svilara. Njih dvojica su najbolja kombinacija.

foto: Printscreen

Kolo "Vragolanka" 

Znate, kad sam komponovao svoje najpoznatije kolo "Vragolanka" - a danas nema u Srbiji ko to kolo nije barem jednom čuo - niko nije hteo da ga snimi. To je posebna priča. Čudno je napravljeno. Mnogo čudno. Da harmonika nije bila pokvarena, ne bi ga ni bilo! Bukvalno. Uzmem ja harmoniku, krenem, kad - nema tona, nešto blokiralo. Ja pritisnem, a ono ton cis. Ja sam hteo da krenem u fis duru. Ali dobro. Krenem da sviram u tom tonalitetu i zapišem tonove. Znači, dobro. Odmah vidim da je to dobar motiv, napravljeno je u jednom motivu. Napravim celo kolo, zapišem note i to je to. Prvo ga ponudim Bata Radetu Jašareviću. "Sine, pa nije to za mene, moje je prošlo." Ja kažem, dobro.  Posle ponudim Tomici Miliću, on mi je jedan od najvernijih i najboljih prijatelja. On mi kaže: "Ma, to tr-tr-tr-tr nije za mene!" I nije hteo. Odem kod Obrada Jovovića, glavnog muzičkog urednika za "Jugoton", i pitam ga: "Je l' ja mogu da snimim ploču?" "Evo ti studio odmah!" Tu je bio orkestar. Odsviram "Vragolanku" iz prve. Snimim i Čiča Obrenovo kolo, to je isto bio hit. Za sedam minuta snimimo dva kola. Ja predam i u ponedeljak izađe. A u utorak bruji Evropa. Ne Srbija, Jugoslavija. Evropa. Dođem kod Tomice i kažem mu: "E, evo ti sad tr-tr-tr!" To je bilo '71. il' '72. godine. U stvari, ja sebe nikad nisam smatrao nešto specijalnim harmonikašem. Kasno sam počeo narodnjake, triler prvi, pa se mučio, pratio Tomicu... Nisam bio sujetan. Od njega sam učio. Čast mi je bila. A u orkestru kod mene svirali su takvi muzičari, Bora Dugić, Tomica Milić, Boki Milošević...

foto: Printscreen

Razvod i drugi brak

Dvaput sam se ženio. Prvi put 1968. godine, 18. avgusta, imao sam 19 godina. Dva dana posle toga odem u Split. Dobijao sam platu za odvojen život, a kad se vratim u Beograd, onda sam i na spisku za stan. Tako je tad to bilo. Samo da neko ne pomisli da sam se zato oženio, zbog stana. Nisam. Bili smo u braku 26 godina, ona je sada pokojna...

foto: printscreen

Drugi put sam se oženio Ljiljanom Bucalo, s kojom imam sina Uroša. Dođe jedan dan Nedeljko Bucalo, načelnik, njen stric, i kaže mi: "Draganče, od mog brata ćerka mlada, 17 godina, dobro peva, dobro izgleda. Mogu da je dovedem da proba?" Rekoh: "Brate, dovedi je!" I dođe ona s pokojnim ocem kod mene u kuću na Bežanijskoj kosi. Njen otac je bio dobar čovek, domaćin, i ja pristanem. To je bilo 1992. godine. Uvek sam joj zakazivao probu ujutru u pola osam, jer ona ide u školu, a ja radim.

foto: printscreen

Komšija Milan Jovičić i ja smo tada igrali remi kod mene. Oko devet, pola deset uveče sednemo i igramo do tri-četiri sata. Ostane sudova puno. Ja ustanem ujutro i dok se ja umijem, pogledam, ono sve sređeno. Ljiljana sredila. Rekoh sebi: "Ovo dete je napaćeno, lepo vaspitano, kulturno." A ona meni sve govori "čika Dragane", a mojoj ženi "tetka Slavice".

foto: printscreen

Jednom sam s Nadom Obrić i Bosancem dole u stanu radio, popio malo, i sad oni hoće kafu, čaj, a ona vežbala gore harmoniku. Dođem ja gore da im spremim čaj i kafu, prođem pored Ljilje i - tako mi došlo! - poljubim je. Ona u šoku. Svi su bili za nas, osim njenih roditelja. Razlika između mene i nje je 23 godine. Jednom se vraćamo se probe, u kolima hladno, a ona pozadi sedi s mojim kumom. Ona se trese, čujem da uzdiše. Ja mislim njoj hladno, a ona plače; jeca pozadi... Tražio sam devojku nevinu, za ženu, da mi rodi decu i gotovo. Ja sam ženi davno pre toga rekao: "Ja odavde, iz ove kuće, idem kad-tad." Jednom - e, ovo se isto ne zna - pokojna supruga ulazi u sobu, bilo oko tri po podne, i ja kažem: "Izađi, hoću da spavam. I da znaš da idem odavde." Ona me pogleda i samo pita: "Je l' Ljilja?" Kažem: "Ljilja." Ponudio sam joj na Avali kuću, koju sam posle izgubio, da bira nju ili stan na Bežaniji. Ona je izabrala stan. Da sam imao sto kuća, dao bih svih sto. Ljilja i gotovo. Venčali smo se u oktobru 1994. godine. Kuću na Avali sam izgubio, založio sam je. Nije se radilo. Četiri godine nisam napravio pesmu, imao sam problema. Bili smo podstanari. Sada smo izgradili kuću u Lipovici. Tamo je klima divna. Vazduh je fenomenalan. Evo, sad pre neki dan, imali smo snega, za razliku od Beograda. Čak sam se i zaglavio kolima!

Porok

Osim viskija, malo sam voleo i aparate, slot aparate. To mi je bio porok. Ono baš. Onda jedan dan pitam sebe: "Šta ćeš ti ovde?! Šta radiš ovoliko na aparatima?!" Onda počnem da se smejem! Shvatim da se ja nikada nisam igrao! Kao dete nikad.

foto: printscreen

Meni je, u stvari, trebala igraonica, ono gde se deca igraju. Jedno vreme sam gubio pare, ali sam i zarađivao. Imao sam period. Sada možeš da mi platiš da igram, samo kažem: "Neka, hvala." Razmišljao sam pre četiri godine o prijateljima s kojima sam igrao aparate: nema mi prijatelja Slobe, umro je, nema bračnog para s Bežanije, advokatice Goce, šest-sedam njih... Ali evo, sad imam igrice na telefonu, besplatne. Evo, da vidite ovo: ja to uključim i sad se to pojavi i... Virtuelni slot aparat! Puni mi kasu. Jedanput, pre jedno mesec dana, dobijem 700 miliona na igrici! Mesec i po dana sam igrao, imao sam tih virtuelnih para da igram toliko.

Sokoj i Saša Popović

A imao sam i pravih para, nije da nisam. I trebalo bi da ih imam i sad. Jer šest hiljada kompozicija... Sve i Sokoju. Ali tu su problemi veliki. Jer, pazi sad ovo, ja da li ću živeti još pet ili sedam godina, to ne znam. A šta ostavljam deci? Ne borim se samo za sebe nego i za moju porodicu. Malo se popravilo to u Sokoju, to plaćanje, ali to je malo. Po priči ljudi koji su radili tamo, a koji su sad u penziji i ranije nisu smeli da pričaju, ja bi trebalo da primam dnevno između 20.000 i 25.000 evra! Razumeš, dnevno. Godišnje dobijam malo. Karleuša, Ceca... otpevaju koncert i zarade što ja dobijem za dve godine, a ja imam šest hiljada komponovanih pesama. Evo, bio sam u žiriju Grand festivala tri godine i tu sam se zamerio sa Sašom Popovićem oko pesme "Zlatnik".

foto: Printscreen/Prva TV

Kažem Saši da je najbolja ta pesma, a oni pobedu daju nekom pevaču koji je obradio numeru turskog pevača Orhana Murada. Jedan njegov hit je snimio jedan pevač koji je tada pobedio na Grand festivalu, ne volim da govorim imena. Kažem Saši: "Zašto ste pesmi koja je snimljena, koja je najveći hit u Evropi, na Balkanu, dali nagradu?!" Kaže: "Kako, kako?!" Ja mu ukucam i pustim, a Saša samo: "Jaaaooooo!" Otad u "Grand" više nikad nisam kročio. Ne da nisam hteo, ali ovo što sada rade je sve diktat kako treba da se ponašaš. Meni to ne treba. Evo, da l' ovo znate, "Zlatnik" je pisao Zoran Marjanović, a pokojnoj Jeleni Marjanović je moja Ljiljana pevala prateće vokale na prvom albumu.

foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Kajanja i smrt brata

Šta sam uradio, a šta u novom životu ne bih uradio? Ne bih se ženio, na primer. Deca mogu da se imaju i bez braka. Šalim se. Kako sam živeo, dobro sam i živ. Sve se kanim da odem u neku državnu instituciju i podnesem molbu da mi izmene godinu rođenja, da upišu 1879. godinu. A znate zašto? Pa živeo sam dva života.

foto: Ana Paunković

A šta će biti posle mene... Ma neće biti ništa strašno. Perpetuum mobile ne postoji. Pesma je moda, danas se ide na što bržu zaradu. Pesme su postale kao papirna maramica. Traju dok ih ima na televiziji. Iza mene će ostati mnogo pesama. Već je počelo, to nije samo moda, to je potreba. Da se presnimavaju stare pesme. Sada da pitate nekoga ko je napisao "Pozdravi je, pozdravi", reći će Miroslav. Nije. Nije, nego je Dragan Aleksandrić. Presnimavaće se stari hitovi. Ja ne odvajam decu i pesme. Deca su rasla pored mojih pesama, a i moje su pesme neka vrsta moje dece, kako se to kaže.

foto: printscreen

Najsrećniji dan u životu mi je bio kada mi se rodila ćerka, prvo dete, 1970. godine, 27. marta. Ujutru se rodila i ja uzmem i napravim kolo, "Draganino kolo", posvetim njoj. Ali i sin kad se rodio, uh, pa ja sam prvo popio kući pola litre viskija, bez leda, pa onda krenuo da slavim. I ovaj mali Uroš kad se rodio, bio sam srećan. To su ti dani. Deca... I ja sam bio dete. Mnogo su roditelji drhtali nada mnom, razmazili su me. Ali bili su ponosni. Nisam ja to koristio, nikad. A razmazili su me jer sam ostao sin jedinac. Najružniji dan u životu mi je bio kada mi je poginuo brat. Dušan. Evo, ovo mi je jedna od najdražih slika.

foto: Ana Paunković

Na njoj smo brat, ja i mama, koja mi je kupila prvu harmoniku. On je poginuo 1966. godine, bio je planinar. Galopirajući TBC... usred planine, na Pelisteru. To je poslednja planina koju je obišao. Tu ga je stiglo. Imao je i srčanu manu, to smo posle saznali. Imao je 16 godina... Ne pitajte ništa. Ja sam posle razmišljao o tome. To je sudbinski, to nema... Obišao je celu bivšu Jugoslaviju, bio i na Triglavu. Sećam se kada mi je pred polazak rekao: "Bato, je l' bi mogao da mi doneseš gležnjeve?", one što stežu cipele. Ja kažem "Kako ne mogu." To je bio naš poslednji susret. Ja ispred kuće, uzeo hemijsku i obeležavam mu - ovo ti je leva, L, i krenem da obeležim desnu. On kaže: "Što pišeš tu? Ako si napisao da je ovo leva, zna se da je ovo desna." Ja se nasmejem, jes... Tad sam ga poslednji put video. Znate šta sam ja za njega? Smejurija. Koliko je on bio dobro dete. Bio sam u školi kada sam čuo to. A otac je bio kod maminog oca. Javili mu da je Dule umro. Boli. Pamtim svaki korak. Mi smo iza sanduka. Neko je ispred nas nosio njegove farmerke, njegovu garderobu. Mene nije bilo. Tuga. Gledam majku... A posle sedam dana sam morao da sviram. Pa sam bio i nogu polomio, al' popeli me gore. Moram da sviram, tako je to, ali se ne veselim. Nismo znali, pokojna majka nije znala. On je imao srčanu manu. To mi je ujna rekla. On se njoj žalio da nema vazduha, da ga guši. Da smo to znali, ne bismo ga puštali na planinu, na redak vazduh. Ali minut pre nego što je pao u komu samo je rekao planinarima: "Ne tamo, ovamo." Pokazao im je pravac. Da su otišli tamo gde su krenuli, svi bi izginuli. To je bilo poslednje što je rekao. To nikad nisam preboleo. Ćutim.

JELENA STUPARUŠIĆ/ Foto: ANA PAUNKOVIĆ 

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...