KAKO JE ŠOLAK POSTAO NAJBOGATIJI SRBIN: Krojenje zakona uz pomoć lobista u Briselu i Vašingtonu (13)

Da bi ispunio svoje ciljeve i pokrenuo TV N1, Dragan Šolak je morao da se pobrine da se medijski zakoni promene kako bi se distributerima omogućilo da budu proizvođači sadržaja.

Ta borba se vodila na tri glavna fronta. Jedan je uključivao direktno angažovanje Dejvida Petreusa, predsedavajućeg KKR Global Institute, sa čijim su poslovnim planovima i ambicijama srpske vlasti bile upoznate u dva navrata, u jesen 2013. i proleće 2014. godine, kada je bivši direktor CIA posetio Beograd. Drugi front pritiska mogao se jasno videti tokom javne rasprave. SBB je snažno zagovarao izmene nacrta Zakona o elektronskim medijima, insistirajući da član zakonskog nacrta koji je zabranjivao koncentraciju vlasništva distribucije i proizvodnje sadržaja bude povučen uz obrazloženje da “prakse u drugim zemljama EU omogućavaju distributerima da budu i pružaoci sadržaja informativnih programa”. Tadašnji direktor N1 Brent Sadler, zapretio je da će čitav slučaj podići na evropski nivo ako Beograd odbije da popusti.

Briselski lobisti i nametanje Šolakove odredbe

Ispunjavajući ovu pretnju, Junajted grupa je angažovala briselsku advokatsku kancelariju Gide Loyrette Nouel da lobira kod Evrospke komisije za izmene zakona koje će distributerima omogućiti da budu i proizvođači sadržaja. I EBRD, kao manjinski vlasnik UG, takođe je lobirao u Briselu za izmene zakona, pozivajući se na iste argumente kao i Gide. Kao rezultat lobiranja, Jedinica za proširenje je Zakon o javnom informisanju i medijima vratila Srbiji, uz komentar da revidira član 46. kako bi se distributerima omogućilo da proizvode sadržaj preko povezanog pravnog lica. Vlada Srbije je bez pogovora prihvatila predlog Brisela da promeni kontroverznu odredbu.

Ovakav postupak briselske administracije bio je krajnje iznenađujući, s obzirom na to da je ranije primenila drugačije standarde kao u slučaju Hrvatske i Slovenije koje nemaju ovakvu odredbu u svojim zakonima. Sličnu logiku EK je primenila i za Javni servis Srbije RTS koji je 2009. godine bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije koju je preuzelo Javno preduzeće Emisiona tehnika i veze (ETV). U obrazloženju Komisije navedeno je da “nijedna pravna odredba EU u polju emitovanja ne nameće obavezno razdvajanje proizvođača sadržaja i distributera”.

"Što se tiče EU aquis-a, Srbija ima pravo da dozvoli vertikalnu integraciju svog pružaoca sadržaja i distributera", zaključila je Mirjam Feran, šefica Jedinice za Srbiju pri Generalnoj direkciji za proširenje EK stvarajući utisak kako je Srbija tražila postojeću odredbu, a ne da joj je ona bila nametnuta.

Posledice: Telekomu vezane, a SBB-u date odrešene ruke Istovremeno, novi medijski zakoni otvorili su i mogućnost da jedna kompanija ima u vlasništvu nekoliko medija, ali pod uslovom da udeo u auditorijumu nije preko 35 odsto, što je grčkoj Antena grupi omogućilo da legalizuje svoje vlasništvo u televizijama Prva i B92. Ovakvim odlukama, suočavanje sa svim budućim rizicima nametnutih rešenja, Brisel je prepustio regulatornim telima u Srbiji koja će se pokazati nedoraslim postojećim izazovima.

Nizom manevara i poigravanjem zakonskim odredbama, N1 je postala televizijski kanal registrovan u Luksemburgu, u vlasništvu kompanije Adrija njuz, dok je Adrija njuz d.o.o. produkciona grupa u Srbiji koja proizvodi program za poslodavca u Luksemburgu, odakle se taj program navodno i emituje. I dok je tokom javne rasprave često istican argument da predložena rešenja favorizuju Telekom, u praksi se dogodilo suprotno. Usvojenim rešenjima državnom operateru su vezane ruke i onemogućeno ravnopravno učešće u tržišnoj utakmici.

Dok je privatnim operaterima dozvoljeno da osnivaju svoje televizijske kanale i proizvode medijske sadržaje, Telekomu kao akcionarskom društvu u državnom (javnom) vlasništvu, odredbama Zakona o javnom informisanju onemogućeno je da osniva i bude vlasnik medija. Upravo je to postalo redovna tema i argument u medijima pod kontrolom Dragana Šolaka, u kojima je Telekomu osporavano pravo da bude vlasnik TV kanala, ali i da proizvodi filmske, serijske, zabavne i ostale sadržaje.

Osporavanja su išla čak dotle da se postavljalo pitanje da li Telekom uopšte ima pravo da ulaže “državni novac” u razvoj sopstvenog biznisa? Za razliku od Srbije, u zemljama u kojima je država vlasnik Telekoma, poput Nemačke ili Austrije, takva pitanja se uopšte ne postavljaju. Koliko je Junajted grupi bilo važno da u svom vlasništvu ima informativne televizijske kuće, videlo se u godinama po osnivanju TV N1, tokom kojih je ova televizija postala medijska batina na čijem se udaru našao svako ko je predstavljao smetnju u realizaciji Šolakovih poslovnih planova.

Zašto je država popustila

Jedno od ključnih pitanja bilo je zbog čega je država udovoljila zahtevima iz Brisela i Vašingtona za koje nije bilo mnogo argumenata. Ključni momenat u donošenju ovih odluka zasnivao se na pretpostavci državnog vrha da će Telekom tokom 2016. godine biti privatizovan, zbog čega država nije imala nikakav interes da se meša u dalju regulaciju odnosa u ovoj sferi. Kako je privatizacija državnog operatera izostala, menadžment Telekoma je 2018. godine odlučio da se aktivnije bori za svoju tržišnu poziciju zahvaljujući čemu je, tokom 2021. godine, postao operater broj jedan u sve četiri posmatrane kategorije: mobilnoj i fiksnoj telefoniji, internetu i kablovskom provajdingu.

U SLEDEĆEM NASTAVKU: Kako je Šolak tri puta samom sebi prodavao kablovskog opertera SBB