KUMANOVO 1912. - SRPSKA VOJSKA ISPISALA ISTORIJU I OSVETILA KOSOVO! Velika pobeda u Prvom balkanskom ratu označila kraj viševekovne osmanske vlasti
Želeći da se potpuno oslobode vlasti Turske, koja je na početku 20. veka prolazila kroz velike promene i slabila, Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora sklopile su Balkanski savez i 1912. godine ušle u rat protiv viševekovnog porobljivača.
Srbija je za ovaj rat, u kom je trebalo skinuti turski jaram sa sunarodnika na Kosovu i u Makedoniji, bila dobro spremljena: imala je novo i solidno oružje, naročito dobru artiljeriju i dovoljno municije. Komandni kadar bio je podmlađen školovanim oficirima, a u celom društvu vladala je takva atmosfera da je odziv u vojsku bio neočekivano dobar. Srpska vojska nikada od svog postojanja nije bila u boljem stanju nego uoči Prvog balkanskog rata.
O raspoloženju naroda, koji je listom stao iza svoje vojske, svedoči pismo Jovana Žujovića, istaknutog naučnika geologa i bivšeg ministra inostranih poslova, predsedniku vlade Nikoli Pašiću. Žujović kaže da su mu u okružnoj komandi rekli da zbog starosti ne mogu da ga prime u jedinicu i napominje:
- Dadoh komoru konjsku i volovsku. Pomogoh šest-sedam vojnih obveznika, seljaka, da odu na bojno polje. Na bojište otpratih brata i pet rođenih sinovaca. Dadoh na dva-tri mesta prilog za ratnike i ranjenike... Molim te da za našu ratnu kesu primiš ovaj prilog od 12.000 dinara, koje imam kod Uprave fondova... Isto tako osećam potrebu da ti učinim ovu izjavu: ako bi državi u ovom ratu zatrebalo da čini pozajmice u zemlji, ja joj stavljam na raspolaganje celo moje imanje i pokretno i nepokretno, i očevinu i ušteđevinu.“
Objava rata
Srbija je Turskoj rat objavila 5. oktobra po starom, to jest 18. oktobra po novom kalendaru. Iako se spremala za ovaj sukob i bila rešena da u njega uđe, sam početak rata bio je iznuđen.
Tri dana ranije na tadašnju granicu sa Turskom, u rejon Merdara, između Kuršumlije i Podujeva, stigli su četnici pod komandom Vojislava Tankosića.
Deo srpskih oficira okupljenih oko Dragutina Dimitrijevića Apisa i organizacije „Crna ruka“ bojao se da Turska ne pristane na uslove koje joj je postavila Srbija, što bi dovelo do odlaganja rata i omelo planove „crnorukaca“ da oružjem iscrtaju nove, šire granice države. Zato je Tankosić, po Apisovom naređenju, umesto da sa svojim četnicima neopaženo uđe na neprijateljsku teritoriju i, kad rat počne, napadne s leđa, 2/15. oktobra napao dve turske karaule, pa se povukao u Srbiju. Turci su uzvratili ozbiljnim protivnapadom i tako je počeo prvi Balkanski rat.
Spremajući se za rat, srpska vojna komanda došla je do zaključka da će se buduća odlučujuća bitka s Turcima odigrati u kotlini Ovče polje, u središnjem delu Severne Makedonije.
Zbog toga je odmah po objavi rata glavnina snaga ubrzano upućena ka jugu kako bi sprečila Turke da se na Ovčem polju grupišu. Na tom putu srpska Prva armija zadržala se kod Kumanova, četrdesetak kilometara ispred, da sačeka da joj se priključi Treća armija s Kosova pa da zajedno nastave pohod.
Komandant turskih snaga Zeki-paša, međutim, požurio je da Srbe sretne pre Ovčeg polja, pa je svojoj Vardarskoj armiji naložio da napreduje što više na sever. Sreli su se kod Kumanova.
Srpski izviđači
U jutro na prvi dan bitke, 10/23. oktobra, magla je smetala srpskim izviđačima kod Kumanova. Uočili su pokret jedne turske divizije, ali su zaključili da je to samo artiljerijsko odeljenje koje se povlači. Srpske jedinice upućene da zarobe topove naišle su zato na jak otpor i morale su da beže. Iz njihovog povlačenja Zeki-paša je zaključio da je to srpsko krilo slabo, pa se odlučio na napad.
U prvom naletu Turci su imali uspeha i srpske snage bile su prinuđene da se haotično povlače. Ali Zeki-paša, umesto da nastavi da ih goni, odlučio je da sačeka pojačanje, što je Srbima dalo vremena da se konsoliduju i zaustave nadiranje neprijatelja. Veče ih je zateklo na učvršćenim položajima.
U pola šest ujutru drugog dana Turci su krenuli u napad, ali zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti njenih vojnika i oficira, napad je odbijen, a već do podne bitka je, zauzimanjem strateški važnog brda Zebrnjak, dobijena. Oko tri po podne Srbi su ušli u Kumanovo.
Prvi srpski oficir koji je poginuo u boju kod Kumanova bio je potpukovnik iz Čačka Aleksandar Glišić. Otad pa sve do 1941, kad je njegov puk prestao da postoji, ta jedinica je svakodnevnu prozivku obavezno počinjala čitanjem imena i prezimena Aleksandra Glišića. Dežurni oficir uvek bi na to odgovorio: „Slavno poginuo na Kumanovu“, a tek posle toga čitano je ime trenutnog komandanta puka. Sem Glišića, takvu počast nije doživeo nijedan oficir srpske vojske.
Srpska komanda je tokom i posle bitke bila uverena da se borila sa slabijim turskim jedinicama i da se glavne neprijateljske snage nalaze na Ovčem polju, pa nije naredila da se krene za poraženim neprijateljem. Tako je propuštena prilika da se okončaju operacije u Makedoniji. Dva dana posle bitke kod Kumanova Srbi su ušli u Skoplje.
Posle više od pet vekova srpska vojska uspostavila je vlast na Kosovu.
Ratni dnevnici
Milutin Lazarević, ratni izveštač i kasniji vojni istoričar, ostavio je ovakav zapis:
„Kada su prethodnice pukova izbile na prevoj, odakle je pukla beskrajna ravnica, nastao je tajac. Komandanti su, mimo svih pravila službe, uvideli da je uzaludno tražiti od ljudi da marširaju kao da se ništa ne dešava. Odjeknulo je gromko: ‘Stoj!’ Kolona se zaustavila, a onda je usledila komanda za okretanje frontom ka ravnici. Vojnici su, bez reči, počeli da se krste i padaju na kolena. Pred njima je ležalo Kosovo.“
A Milorad Marković, rezervni oficir, vodnik u Moravskom artiljerijskom puku, inače seoski učitelj u miru, opisao je u „Ratnim dnevnicima 1912-1918“ ulazak na Kosovo:
„Pređosmo granicu... Sve je u nekom svečanom raspoloženju. Oficiri i vojnici se grle i ljube. Svi osećaju da je kucnuo veliki čas. Pogled na Kosovo polje izaziva suze u očima. Stari, prekaljeni ratnici plaču kao deca. Niko ne govori, u svima je neka pobožna tišina. Osveta Kosova, o kojoj se vekovima pevalo, sada je tu, pred nama. Svaki vojnik oseća teret i veličinu ovog istorijskog trenutka... Stigli smo pred Gračanicu. Crkva je bila prepuna vojnika. Oficiri i obični redovi, pomešani, pali su na kolena. Svuda tihi jecaji i molitve. Kitili smo ikonostas cvećem koje smo usput brali. Osećaj je neopisiv, kao da se cela istorija slila u ovaj jedan dan.“
Drugi deo srpskih snaga uputio se preko Metohije i preko severne Albanije ka obali Jadranskog mora.
Ali voljom velikih sila, koje su diktirale mirovni ugovor posle rata, Srbija, Grčka i Crna Gora su morale da napuste teritoriju Albanije, na kojoj je stvorena nova država. Na stvaranju Albanije insistirale su Italija, koja je te teritorije želela da uzme pod svoje, i Austrougarska, koja je time želela da spreči Srbiju da izađe na more i time je oslabi u sukobu koji je bio neminovan - Prvom svetskom ratu.
Momčilo Petrović
