Marija je imala 2 neuspele vantelesne, taman kad se spremala za 3, saznala je da ima rak, 4. stadijum: Imala sam samo 26 godina! A sad, sa 30 imam Bogdana!
- Marija je sa 26 godina saznala da ima non-Hodžkin limfom u četvrtom stadijumu, nakon dve neuspele vantelesne oplodnje i planova za treći pokušaj.
- Posle hemioterapija i kliničke studije izlečila se, a nakon tri godine čekanja vratila je jedini preostali embrion i ostala trudna.
- Trudnoća je vođena uz komplikacije sa plodovom vodom, ali je uz pomoć lekara rodila sina Bogdana prirodnim putem, u 37. nedelji.
Mariji su bila svega 22 leta kad je počela borbu za potomstvo. Prvi put - totalni neuspeh, potom kratkotrajna nada da će imati dete, pa još jedan gubitak i pad. I taman kad je mislila da okuša treću sreću saznala je da ima - rak! Četvrti stadijum u samo 26 godina života. Ali nije odustajala! Danas, sa 30 leta, ima Bogom danog Bogdana od četiri meseca!
Još kao vrlo mlada ova Požežanka rešila je da se ostvari kao majka. Međutim, nije baš išlo lako. Jedino rešenje za majčinstvo bila je vantelesna oplodnja (VTO).
- Prva vantelesna nije uspela, odmah se videlo da ne ide. Za drugu smo mislili da je uspela, ali u sedmoj nedelji nije bilo srčane radnje. Sama znam kako sam sve to prošla. Očaj. Ali ipak, nadali smo se novom pokušaju, jer je ostao još jedan embrion - priča za Kurir Marija Mitrović.
Bio je april 2022. kad je ta nada da će Mitrovići postati roditelji ugašena. Ipak, planirali su da uskoro opet probaju. Ali umesto nove vantelesne, svega dva meseca kasnije stiže - katastrofa.
- Imala sam uporan, jako suv kašalj. Kad sam snimila, videlo se da imam promene na gornjem režnju levog plućnog krila. Ispostaviće se da je limfom, non-Hodžkin, četvrti stadijum. Saznanje da imam tešku bolest, to su tek usponi i padovi. Ali uz podršku, uz porodicu, polako ideš dalje. Moraš - kazuje Marija, kojoj je tada bilo 26 godina.
Krenula je na hemioterapije:
- Tada mi je bilo najbitnije da sačuvam glavu na ramenima. Znate kako ide tokom hemioterapija, opada kosa, organizam vam se bukvalno raspada.
Potom se otvorila mogućnost da uđe u kliničku studiju na Klinici za hematologiju UKC Srbije u Beogradu. Nije imala šta da izgubi. Ionako je bila u poslednjem stadijumu raka limfnih žlezda.
- Ni dan-danas ne znam da li sam dobila lek ili sam bila u placebo grupi. I nikad to neću ni saznati. Posle trećeg ciklusa hemioterapije radila sam kontrolni snimak, jako malo tumora je bilo ostalo. A nakon šestog ciklusa, PET skener je decembra 2022. pokazao, hvala bogu, da je ostao samo ožiljak - seća se Marija, koja kaže da se organizam nakon terapija brzo vratio u normalu.
Kad je konstatovano da se izlečila od limfoma, Marija se vratila svojoj drugoj životnoj borbi - da postane majka.
- Imala sam taj jedan zamrznuti embrion i mislila sam: ajde da pokušam, ne mogu ništa da izgubim, mogu samo da dobijem. Hematolog je insistirao da sačekam skoro tri godine nakon lečenja. Da budemo sigurni da je sve u redu. Da ne bih bila u riziku da primam hormonsku terapiju, mada sam prva dva postupka VTO radila u prirodnom ciklusu, bez hormonske terapije. Doktor je želeo da bude siguran - priča.
Prošle su i tri godine. Marija nije zaboravila, nije odustajala.
- Uzeli smo taj treći, jedini preostali embrion, koji je vraćen 24. oktobra prošle godine. I ostajem trudna. Ne verujem! Evo i dan-danas ne verujem - sa osmehom sad priča.
Embriotransfer je urađen u privatnoj klinici, gde je i vodila trudnoću. I sve je bilo uredu do 21. nedelje trudnoće, kad je ustanovljen manjak plodove vode. Indeks AFI bio je, kako veli, 100.
- Doktorka je tražila stručno mišljenje iz GAK "Narodni front". Slučajno dođem do čuvenog profesora Željka Mikovića na pregled. Zaista me je prihvatio oberučke, uradio ultrazvuk, rekao da to ništa nije strašno, da je sve to normalno i da dođem za dve nedelje da vidi srce ploda - priča Marija, koja je sledeći put zamolila prof. Mikovića da joj vodi trudnoću do kraja:
- Rekao je: "Slobodno dođi, ja sam te već iovako usvojio." Tada sam malo ležala na odeljenju patologije trudnoće. A kad sam u 37. nedelji otišla na kontrolu, AFI mi je bio baš loš - 50, i profesor me je zadržao u bolnici svaki dan mi je radio ultrazvuk. I 17. juna rekao mi je: "Ovo je sve super, samo ako izdržiš do petka i tad se dogovaramo kad ćemo da radimo carski rez, jer idem na odmor." Međutim, vodenjak mi je pukao 18. na 19, oko ponoći. Pitali su me: "Hoćemo li da radimo carski rez ili da čekamo profesora do ujutru, pošto može da sačeka?", na šta sam rekla: "Ako je beba ugrožena, radimo carski rez. Ako nije, čekamo profesora" - kazuje.
Ispostavilo se da imaju prostora za čekanje.
- Kad sam videla ujutru da je profesor došao i kad me je uhvatio za ruku, znala sam da sam sigurna. Uradio je ultrazvuk, koji je potvrdio da uopšte nema plodove vode i da moram hitno na porođaj. Ali pošto je video da je beba okrenuta karlično i da sam već otvorena četiri prsta, rekao je: "Žao mi je da te sečem, ipak ćemo da idemo prirodno, primićeš epidural." Profesor je uključio indukciju i porodio me za dva sata. Stigao je Bogdan - eto ga opet osmeh.
Iako rođen malo pre vremena, mališan je, kaže, sad super.
- I ja sam stvarno dobro, hvala bogu. Uživamo. A ako bog da, planiram da opet pokušam da zatrudnim.
Život je ipak lep...
