"Sve more oko Paga bilo je crveno od krvi": Hrvatska "Slobodna Dalmacija" objavila jeziva svedočenja o ustaškim zločinima nad Srbima

Povodom najnovijih prustaških ispada i govora mržnje prema Srbima zbog obnove pravoslavnog krsta na mestima stradanja nevinih žrtava pod ustaškim terorom u Drugom svetskom ratu na hrvatskom ostrvu Pag, splitski portal "Sobodna Dalmacija" objavio je tekst "Teško ćete doći do kraja teksta, a da vam se ne smuči. Hadezeovče Dabo, sve more oko tvog otoka bilo je crveno od krvi!".

Pritom neznalice ne sede u đačkim klupama, nego na čelnim mestima Grada Novalje.

Treba li napominjati da se radi o HDZ-ovcima? Vladari Grada Novalje uspeli su u samo deset dana da počine dva krupna revizionistička skandala.

Najpre se na sednici Gradskog veća od 22. oktobra gradonačelnik i HDZ-ov saborski zastupnik Ivan Dabo usprotivio ideji da se na nekadašnju školu u Metajni na ostrvu Pagu (gde je 1941. bio ustaški logor za žene i decu) postavi spomen-ploča kakva postoji u obližnjem mestu Slana (gde je 1941. bio ustaški logor za muškarce), tvrdeći da u logoru u Metajni, za razliku od logora u Slani, niko nije ubijen.

"Ja sam energično bio protiv toga da se na školi u Metajni stavi ista ploča kao na Slani. Ne. Tamo niko nije poginuo, tamo niko nije dokazano da je stradao. Tamo su bile ženske, bili su Jevreji, kupovali su, trgovali su, pevali, radili, ali tu niko nije (ubijen)", rekao je Dabo tog 22. oktobra. Rekao – i masno slagao. Jer u Metajni se masovno klalo i ubijalo, a pre klanja se i masovno silovalo. Kako ćemo pokazati u nastavku teksta, istorijski dokumenti i svedočenja preživelih jasno dokumentuju sistematsko izgladnjivanje, mučenja, seksualno nasilje i likvidacije žena i dece u Metajni.

Nakon što je dan kasnije, 23. oktobra, više hrvatskih medija prenelo tu Dabinu blasfemičnu izjavu sa sednice Gradskog veća, gradonačelnik Novalje najpre je pokušao da se izvuče tvrdnjom da su mu reči "izvađene iz konteksta", ali već u popodnevnim satima odustao je od tog jalovog i besmislenog pokušaja, te se na svojoj zvaničnoj Fejsbuk stranici izvinio hrvatskoj javnosti.

Naivni su tada pomislili da je HDZ-ov politički vrh Novalje ipak došao k sebi. Međutim, novi proustaški skandal usledio je samo deset dana posle, kada su predstavnici Grada Novalje povodom Svih svetih položili cveće na spomenik pripadnicima ustaške i domobranske vojske u mestu Zubovići, pri čemu su u zvaničnom saopštenju taj spomenik označili kao "spomenik hrvatskim braniteljima". Na tu novu blasfemiju reagovalo je udruženje Dokumenta – Centar za suočavanje s prošlošću.

"Sramotno je što su predstavnici Grada Novalje položili venac na spomenik pripadnicima poražene vojske u Drugom svetskom ratu u Zubovićima, na ostrvu Pagu. Nazivati pripadnike ustaške i domobranske vojske ’braniteljima’ u najmanju je ruku neispravno, jer se pod tim pojmom u hrvatskom zakonodavstvu i javnom prostoru podrazumevaju oni koji su učestvovali u Domovinskom ratu braneći Hrvatsku“, poručili su iz Dokumente u otvorenom pismu, ističući kako je neprihvatljivo da se pripadnici ustaške i domobranske vojske obuhvataju porukama zahvalnosti za njihova dela.

Neka od tih ustaških dela počinjena su upravo u Metajni. Pritom, naravno, ne možemo znati – niti to tvrdimo – da su ustaše kojima su se na praznik Svih svetih poklonili gradski oci Novalje iste one ustaše koje su 1941. klale, ubijale i silovale u Metajni, ali činjenica je da su i jedni i drugi pripadali istoj zločinačkoj vojsci, istom zločinačkom režimu i istoj zločinačkoj ideologiji. Pa da vidimo kako su to žene "pevale" u tom logoru na Pagu.

Sveštenik odredio lokaciju logora

Logori Slana i Metajna osnovani su u junu 1941. kao deo ustaškog logorskog sistema Gospić-Jadovno-Pag, u kojem su zatočeni, zlostavljani i ubijani Jevreji, Srbi i Hrvati antifašisti, uključujući žene i decu. Štaviše, Metajna je bila prvi ustaški logor isključivo za žene i decu, većinom jevrejske i srpske nacionalnosti.

Poverenik Glavnog ustaškog stana Mijo Babić obišao je početkom juna lokacije na Pagu, a s njim dolazi i grupa ustaških funkcionera (Mijo Bzik, Milivoj Sažunić, Drago Hornung i Ivan Devčić Pivac), kako bi razradili planove o uspostavljanju logora. Sastaju se s paškim kanonikom Josipom (Josom) Felicinovićem, uz čiju pomoć i na čijoj geografskoj karti Paga određuju lokaciju budućeg logora. Odlučeno je da će ženski logor biti smešten na rubnom delu sela Metajna, a muški logor na pustom kamenjaru kod uvale Slana, oko pet kilometara od Metajne.

Prve logoraše na Pagu činila je grupa od 30 Jevreja uhapšenih u Zagrebu 20. juna 1941. godine. U Slanu su dovedeni 24. juna i taj datum se smatra početkom rada ovog logora. Nakon Jevreja dovedene su i hiljade Srba (mahom seljaka iz primorskih sela, Like i Bosne) i manji broj Hrvata, uglavnom komunista. U severnom delu logora smešteni su Srbi i Hrvati, a u južnom delu Jevreji. Oni koji nisu odmah ubijeni, umirali su od iscrpljujućeg rada, gladi i bolesti.

Prve žene u Metajnu dovedene su takođe 24. juna. Bile su to četiri Jevrejke, supruge zatočenika iz logora Slana. Zapravo je u tom prvom ženskom transportu od Gospića do Paga bilo 48 žena, ali njih 44 su putem ubijene (izvori navode da su bile Srpkinje). Kasniji, veći transporti žena, počinju da stižu od 15. jula.

Sonju su silovali, ubili i bacili u more

Jedna od retkih preživelih žena iz logora Metajna bila je Jevrejka Nada Fojerejzen (1903–1993), zagrebačka službenica koja je u Metajnu dovedena 15. jula. Nakon rata svedočila je o onome što je videla i doživela u tom logoru.

"Po dolasku na ostrvo Pag iskrcali smo se na obali ispod mesta Metajna i peške pošli na Metajnu. U Metajni smo bili smešteni u 2 vile i to 275 žena i dece. (...) Ovde smo naišli na žene od prvog i drugog transporta. Od prvog transporta jedino smo našli 4, dok su ostale bile utopljene za vreme putovanja, i to oko 44.

Ove 4 ostale su žive iz razloga što su šile košulje ustašama. (...) Ishrana je bila minimalna. Primali smo pasulj za ručak, pasulj za večeru, hranu bez začina i 120 grama hleba“, govorila je Fojerejzen.

Najpotresniji deo njenog svedočenja odnosi se na silovanja i likvidacije žena u logoru.

"Nakon našeg odlaska počele su da stižu i grupe Srpkinja, a među njima poznala sam gđu Milinov, staru suprugu Banjanina, sudije, ćerku i taštu. U grupi Srpkinja bila je jedna mlada činovnica sa pošte imenom Sonja (prezime ne znam). Sonju su jedno veče ustaše izvele, silovali je i nakon što su se sve ustaše izređale, ubili je i bacili u more“, pričala je ova preživela zatočenica.

I nastavak njenog iskaza jednako je mučan:

"Drugo veče iste ustaše došle su da uzmu i malu devojčicu Banjanin, ali ona se izgovarala da ih ne može poslužiti jer je imala menstruaciju. No pošto joj nisu verovali, izvršili su pregled i nakon što su ustanovili da je govorila istinu, pustili su je pored majke, ali s tim da je ostala u obavezi da u subotu u noć mora da izvrši svoju obavezu. O sudbini male Banjanin nije mi više poznato, jer smo pre subote bile odvojene od Srba i prebačene u Slanu“, govorila je Fojerejzen, navodeći da je u logoru Slana bilo zatočeno oko 600 žena i 78 dece.

Gole devojke odsečenih dojki

I drugi svedoci potvrđuju da su ustaše u logoru na Pagu masovno silovale zatočenice. Ranije spomenuti paški sveštenik Josip Felicinović u svom neobjavljenom rukopisu navodi da je prilikom obilaska logora u Slani krajem avgusta 1941, nakon što je nekoliko dana ranije logor napušten, „u glavnoj ustaškoj baraci našao na zidu komad kartona na kojem se vodila evidencija s imenima i datumima žena i devojaka silovanih u logoru i od kojih ustaša“. (Ivo Goldštajn: „Holokaust u Zagrebu“, 2001, str. 289)

O ustaškom zlostavljanju žena u logoru u Metajni nakon rata je govorio i svedok Franjo Palčić, meštanin ostrva Paga:

"O logoru na Slani i u Metajni iz sopstvenog zapažanja znam samo to da su u vili dr Triplata u Metajni još bile vidljive na dušecima velike krvave mrlje, na dva kreveta u levoj sobi gledajući s morske strane, a na prvom spratu. To sam ja video na sopstvene oči još u mesecu novembru 1943. godine. Po pričanju seljaka čijih se imena ne sećam, tamo su stanovale jevrejske devojke, ustaše su ih u vili klale i bacale noću u more, a osim toga jedna od njih se i porodila."(Hrvatski državni arhiv, ZKRZ GUZ 2235/11-45)

Slično je pred Okružnom komisijom za ratne zločine za Hrvatsko primorje u martu 1945. govorio i svedok Ivan Lončarić iz Metajne:

"Žene i deca koji su bili u kućama dra HVALE i dra TRIPLATA u Metajni bili su poklani i poluživi vezani po dvoje i bacani u more. U više navrata ribari su povlačeći mreže zahvatili pojedine predmete i delove ljudskih tela", izneo je Lončarić.

Logori na Pagu zatvoreni su u avgustu 1941. (zatočenici su tada pobijeni ili poslati u druge logore), nakon što su vlast na ostrvu preuzeli Italijani, koji su otkrili brojne grobnice i stotine plitko zakopanih leševa muškaraca, žena i dece, pa su zbog straha od zaraze sproveli sanaciju grobišta spaljujući pronađene leševe. Na ženskim leševima bili su vidljivi tragovi mučenja i torture, o čemu je svedočio meštanin Duje Bilić:

"Video sam jednu ženu kojoj je stomak bio raspororen, a u njemu se nalazilo dete, dok je drugo dete držala u rukama. Bilo je mladih devojaka, golih, kojima su bile dojke odsečene. Sve su imale na sebi tragove udaraca zadobijenih nožem i nekim tupim predmetima, verovatno kamenom.“ (Hrvatski državni arhiv, ZKRZ GUZ 2235/11-45)

Ko ne ubija, taj je izdajnik

Možda je najjezivije svedočenje ustaškog stražara Jose Oreškovića, gimnazijalca iz Gospića koji je imao 19 godina kada je poslat na službu u logore na Pagu. Iz njegovog iskaza možemo videti kako su starije i iskusnije ustaše slamale svoje mlađe kolege, terajući ih da učestvuju u bestijalnim zločinima.

"Dovodili su pred nas zatočene devojke, svlačili ih do gola i govorili da možemo uzeti koju hoćemo, ali da ih posle čina moramo ubiti. Neki mladići opijeni vinom i zaneseni strašću počeli su tako da ubijaju. Ja nisam mogao. Gadilo mi se i to sam javno rekao. Nakon par dana došao je u logor neki viši funkcioner iz Zagreba. Zvao se Luburić. Došao je da pogleda rad logora. Tek tada je započelo pravo klanje. Sve more oko Paga bilo je crveno od krvi. Luburiću su referisali da ja i još neki nećemo da ubijamo. Na to je Luburić sazvao sve ustaše, postrojio nas i održao govor u kom je rekao da su izdajnici ustaštva oni koji ne mogu da ubijaju Srbe, Jevreje i komuniste. Na to je upitao ko je taj ’usraša’ koji ne može da ubija“, govorio je Orešković 1942. godine pred partizanskim istražiteljima.

Kako im je ispričao, na to Luburićevo prozivanje on se javio, zajedno s još nekoliko mlađih ustaša.

"Kako sam bio prvi po redu od tih koji su se javili, Luburić me je pozvao pred stroj i upitao me kakav sam ja to ustaša kad ne mogu ubiti Srbina i Židova. Rekao sam mu da sam spreman u svako doba dati život za Poglavnika, da mislim da bih mogao ubiti neprijatelja u borbi, ali da ne mogu ubijati ovako goloruke ljude, a naročito žene i decu. On se na to nasmejao i rekao da je i ovo borba i da Srbi, Jevreji i komunisti nisu ljudi, nego zverad i da je naša dužnost da očistimo Hrvatsku od te kuge, a ko to neće, da je neprijatelj Poglavnika i Hrvatske, kao i oni. Na to je pozvao jednog iz svoje pratnje i nešto mu šapnuo. Ovaj je otišao i doneo dvoje male dvogodišnje jevrejske dece. Luburić mi je predao jedno dete i rekao mi da ga zakoljem“, pričao je Orešković.

"Vidiš, ovako se kolju deca!"

Prema sopstvenom svedočenju, mladi gimnazijalac iz Gospića nije bio u stanju da sprovede taj Luburićev nalog, te je Luburiću odgovorio da to ne može učiniti, na šta su „svi oko mene prasnuli u smeh, rugali mi se i vikali – usraša, a ne ustaša“.

"Onda je Luburić izvadio nož i zaklao preda mnom dete govoreći: ’Evo, ovako se radi.’ Kad je dete vrisnulo i prsnula krv, oko mene se sve zavrtelo. Umalo nisam pao. Jedan ustaša me je prihvatio. Kad sam se malo pribrao, rekao mi je Luburić da podignem desnu nogu. Podigao sam, a on mi je pod nogu stavio ono drugo dete. Onda je zapovedio: ’Udri!’ Udario sam nogom i zgnječio glavu detetu.

Luburić mi je prišao, potapšao me po ramenu i rekao: ’Bravo! Bićeš ti još dobar ustaša!’“

Stravičan Oreškovićev iskaz završava se njegovim priznanjem da su Luburićeve „vaspitne metode“ imale efekta, odnosno da je nakon toga on zaista postao „pravi ustaša“:

"Tako sam ubio prvo dete. Nakon toga sam se propio do smrti. U pijanstvu sam zajedno sa drugovima silovao neke jevrejske devojke, a onda smo ih poubijali. Posle nije trebalo ni da se opijam. Kasnije, kad je Slano likvidirano i svi njegovi zatočenici pobijeni, poslat sam u kotar Korenicu na čišćenje Srba. Šta sam tu radio, znate...“ (Šime Balen: „Pavelić“, 1952, str. 78–80)

Poštovani čitaoci, ko je uspeo da dođe do kraja ovog teksta, verovatno mu se smučilo, ako je iole normalan. Međutim, ovo je bilo potrebno napisati kako biste razumeli koliku blasfemiju čine gradski oci Novalje kada slave ustaše, a negiraju jezive ustaške zločine nad ženama i decom u logoru Metajna. Nijedna žena tamo nije pevala, osim ako se pod pevanjem ne misli na samrtne krike ili na naricanje nad svojim ubijenim detetom.

Kurir/ Slobodna Dalmacija