Učesnica je Narodnooslobodilačke borbe u 2. svetskom ratu, dva puta ranjavana, 4 puta odlikovana, '92. izbegla iz BiH, Persa Tomić (91) i dalje mora da se bori.
Ovoga puta ona se bori za krov nad glavom.
Posle izgubljenog spora, a i pored urednih papira, Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od nje, osim stana, traži i obeštećenje od skoro 9.000 evra.
Heroja revolucije ostalo je malo. Persa Tomić je među retkima u Srbiji. Bitka na Sutjesci, desant na Drvar, u Prvoj krajiškoj brigadi prošla je Drugi svetski rat.
"Nisam imala ni detinjstvo, šta sam ja, na svoj rođendan sam imala vatreno krštenje na Kozari", kaže ona.
Orden za hrabrost, dva za zasluge, medalja rada sa svom imovinom nestalo joj je u Bosni. Iz Vršca se krajem pedesetih sa suprugom, penzionisanim kapetanom JNA, preselila u Visoko, odakle su '92. izbegli u Srbiju. Stan u Žarkovu dobili su od vojske na korišćenje na određeno vreme. Persa 2000. postaje udovica.
"Išla sam ja za produženje ugovora: ajd ti bako kući, mi ćemo to poslat, to je naša obaveza. Tri put otišla: pa jesmo rekli da više ne dolaziš. I ja normalna shvatila to tako. Godina po godina. A drugi su otkupili i prodali, za 6.000 maraka su kupili a prodali su za 60.000 evra", objašnjava Persa.
Spor oko stana koji je Persa vodila trajao je 13 godina i izgubila je. U septembru je očekuje novo ročište, vojni fond je tuži i traži nadoknadu duga.
"Meni je to teško što me sad terete da sam dužna 9.000 njima a ja sam sve do jednog računa, ja prvo platim njima račun pa nek imam samo leba i vode. Ja sad nemam kud, ja sad na ulicu. Zašto me terete? Zašto su tako prema meni primenili kao da sam ja, ne znam kako bih objasnila, neprijatelj ove naše zemlje za koju smo se borili. mojom krvi, mojim telom, koju su me crvi jeli kad sam dijete bila od 16 godina. a sad pod stare dane, niti sam imala detinjstva sad nemam ni starosti", dodaje ona.
Persa Tomić danas živi pedesetak metara dalje od onog stana za koji je dvadeset godina plaćala kiriju i porez.
"Navodno kažu da su oni nekom drugom morali da plaćaju kiriju jer taj neko nije mogao tu da se useli zato što ona zauzima taj prostor. Pa gde je njen prostor? Gde je njeno pravo? Gde je njeno učešće u stambenom fondu i njenog supruga, odnosno mog oca? Oni su izdvajali iz ličnih primanja u stambeni fond, iz tog stambenog vojnog fonda oni ni dinar nisu dobili", kaže njena ćerka.
Taksativno nabrajajući argumente, Ministarstvo odbrane odgovara da je Fond za SOVO postupao na pravilan i zakonit način, štiteći svoj i interes Ministarstva odbrane.
"Institucije svoje postupke moraju da zasnivaju na konkretnim pravilima i kriterijumima. U konkretnom slučaju, svakako da Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika ima razumevanja za situaciju u kojoj se našla Persa Tomić, ali činjenica je da je upravo Fond vlasnik stana broj 9, koji se nalazi u ulici Ljubinjska broj 5A, u Beogradu, što potvrđuju i presude nadležnih sudova", navodi se.
Persa Tomić živi u iznajmljenom stanu koji plaća od penzije. Sud će odlučiti da li vojni fond ima pravo na naknadu na osnovu duga.
O Persi Tomić prošle godine je pisao je je i Newsweek, a u ispovesti je opisala svoj ratni i životni put.
Rodom iz Krivaje kod Prijedora, gde je već 1940. bio jak radnički pokret, uz braću, a imala ih je desetoro, vrlo rano je usvojila tada napredne ideje. Na njeno opredeljenje mnogo je uticao i doktor Mladen Stojanović, kasnije legendarni komunista iz tog kraja, koji se posle studija u Beču vratio u rodni kraj i kao čovek od ugleda i poštovanja pridobio narod Kozare i Potkozarja i sredinom 1941. godine postao zvanični rukovodilac ustanka.
„Učila sam da budem bolničarka, ali od doktora sam naučila da budem i čovek. On je besplatno lečio sirotinju, čak im i pare davao za put do kuće, propagirao jednakost, pričao o dostojanstvu i odbrani otadžbine, o požrtvovanju i herojstvu. Starija braća su mi bila već u partizanima, a ja sam krenula u planinu uoči svog rođendana, aprila ‘42. godine, s bratanicom Jelicom, dve godine mlađom. O braći dugo ništa nisam čula, bili smo razdvojeni. Dva brata su odmah poginula. Najstarijeg su, to sam čula posle oslobođenja, ustaše živog pekli na ražnju. Roditelje i malog brata odveli su u logor u Gradiški, mučili ih.“
„Moje vatreno krštenje bila je bitka na Kozari. Bila sam bolničarka, a to znači uvek u prvim redovima; pritrči da pomogneš ranjeniku, da ga podigneš, skloniš, ukažeš mu pomoć; oko tebe sve trešti i seva, puca se, ali ne razmišljaš. Najgore je bilo kad dotrčiš, a tamo raskomadano telo, ne znaš ni ko je od drugova stradao. Ne razmišlja tada čovek o opasnosti ni o svom životu, samo o zadatku koji je pred njim. Ne stigneš ni da tuguješ; pridigneš glavu vojniku, taj bez nogu ili ruku, ili sav u krvi, prineseš mu lonče s vodom, otpije gutljaj, gleda te pravo u oči, nasmeši se i umre ti na rukama...
Ostanu ti ti pogledi... Oni ti daju snagu...“ Krvava epopeja na Kozari pretvorila je tu planinu u legendu i postala simbol partizanskog otpora i stradanja, i sastavni deo posleratne jugoslovenske mitologije,a za vreme rata služila je da bodri i podiže moral vojnicima u svim ostalim kontraofanzivama. Po ustaškim i nemačkim dokumentima, u kozaračkoj ofanzivi zarobljeno je 68.000 ljudi. „Bilo je gore nego u filmovima; Sutjeska, Neretva, desant na Drvar...“, nabraja Persa gde je sve učestvovala i ujedno odgovara na moje pitanje da li je gledala filmove „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Kozara“ i slična ostvarenja domaće kinematografije, koja su imala milionsku gledanost svuda po svetu. Moja generacija odrastala je uz te filmove, prepričavali smo scene na časovima srpskohrvatskog, iz istorije smo napamet učili svaku ofanzivu i u detalje odgovarali šta se u kom selu dogodilo, u horu pevali „Sa Ovčara i Kablara“... To je bilo doba đačkih kecelja, pionirskih marama, štafete... „Eee, a u moje doba, kad sam ja bila dete, kad neko ima sat u kući, to je bilo veliko. Išli smo da gledamo. Pa posle bicikl. Kako smo se tome iščuđavali“, priseća se sa zadovoljstvom predratnih dana. Rado bih je, što zbog godina, a što zbog držanja i stava, nazvala gospođom, ali ona je drugarica. Ne znam kako da je oslovim, a ona kaže: „Ma, ja sam narodnjak!“ Lečila je rane drugima, a ja je pitam za njene. Više puta je ranjavana, na Kozari, na Manjači, preležala je tifus, pred kraj rata od praska granate ogluvela... „Najgori uslovi bili su u pećini kod Medenog polja. Sećam se, došli doktori, Rus i Jevrejin, mi u polusvesti, više se međusobno ne prepoznajemo, a oni nas polili nekom tečnošću da pregore rane. Ono prži, sve cvrči, a iz rana izlaze crvi. Grozna su to bila vremena. Nadljudske muke. Mnogo se ginulo, mnogo patilo...“
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KOŠARE- srpski vojnici krvlju crtali mape !
