Opisujući ga uvek u borbi, s rukom na kuburi, istorija je propustila da Karađorđa označi kao genija vojne strategije (samo na bugarskom frontu Vožd je komandovao sa 90 hiljada boraca).
Taktičko znanje, napoleonska brzina i poznavanje geografije (u čemu ga je kasnije dostigao samo vojvoda Mišić) činili su ga nadmoćnim nad turskim generalštapskim oficirima, među kojima je bilo dosta školovanih Engleza. Ali, sistem regrutacije, sistem obaveštavanja i komandovanja na više frontova, uz snažnu centralnu rezervu - to je nešto što će od njega preuzeti Hitlerov vojni štab.
U istoriji samog ustanka Voždu su priznate, uglavnom, samo vojničke vrline i nema sumnje da je razlika, kao državnika i političara, između njega i kneza Miloša (po onom poznatom didaktičnom, banalnom, osveštanom redu škola) nažalost, već duboko ukorenjena.
Vojskovođa I strateg svetskog formata
Karađorđe, po ratnim arhivama Austrije, mnogo je više od jednog seljačkog vođe i njegove rokade, fortifikacije, artiljeriski bojevi, ne mogu se protumačiti, jednostavno, prostom genijalnošću, ili pomoći graničarskih oficira, ili mudrošću majora Dabića, ruskog inspektora gradova.
Po našem mišljenju, dolazi potreba promene celog shvatanja ustanka i novog prikaza Karađorđevog rata protiv Turske.
Taktično njegovo znanje, i napoleonovska brzina ostaju tajne, kao i njegovo neobično geografsko poznavanje Srbije. Tumačeno je hajdukovanjem. Kako tumačiti međutim, ostale njegove vojne zamisli, koje, i nestručnjaku, padaju u oči? Ne samo njegove čudesne bitke, u kojima tuče školovane turske štabove, artileriju otomansku kojom komanduju često i oficiri Englezi, nego i njegov sistem regrutovanja, stvaranje jedne centralne rezervne vojske, za sva ratišta, oko Topole, skoro nešto što liči na "vrhovnu komandu", sa razgranatom službom izveštaja i komandovanja.
Čovek koji je tukao svoje bitke, sa idejama istim kao nemačke u svetskom ratu, boreći se, unutrašnjim razvodima armija, na više fronta, ne može ostati, ma koliko to epski divno bilo, i kao strateg, bez jedne nove kritike izvora.
U tom slučaju, uvereni smo, i sliku Sovjeta, što je dosad sav u anegdoti, sa njegovim topovima i pošiljkama municije toute proportion gardee, osvetliće neizbežno zrak slične slave, što je na pr. izdašno obasjala u istoriji krug Karnoa.
Ispisi iz austrijskih arhiva o ustanku, uzdići će Vožda, i dosad uzvišenog kao ratnika, još više.
Pitanje je da li bi novi ispisi iz dokumenata turskih i ruskih, izmenili istoriju ustanaka i lik Vožda. Mi mislimo da bi za to bila dovoljna već i jedna izričita kritika dosadašnjih izvora, sa pitanjem pravde za Vožda kao državnika.
Karađorđe shvatljiv i Srbima preko Drine
Pokretanje ustanka, organizacija pobune to je vidno malo remek delo Karađorđa. Ako se veliča Miloševa veština prema Marašliji i Carigradu, previđa se donekle Karađorđeva umešnost prema komandantima Petrovaradina i Beča. Izdržljivost i takt politički i te kakvi.
Lukavstvo, mir, prisebnost i u najstrašnijoj situaciji veličaju se kod kneza Miloša i njegova ubistva ljudi što mu smetaju, ali se previđa da se sve to odigrava u jednom zatvorenom pašaluku.
Upoređenja te vrste u istoriji nemaju smisla, ali ako se baš hoće da čine, budući kritičar neće moći da ne primeti da je političar Miloš demoralisao i da je neprirodan, van svog pašaluka, dok je Karađorđe shvatljiv i u Bosni, i u Sremu, i pod Velebitom, a svaki narod treba da nosi sudbinu svog bića. To je jedina mudrost politička što ne vara.
Podvale, marifetluk, kolektivna degeneracija, često upisuju se u plus Miloševog doba, a kraj takta oko Marašlije, previđa izdržljivost Karađorđa oko Bećira itd.
Kakva takva diplomatija Karađorđeva, pod najnepovoljnijim prilikama stvarala je od srpskog pitanja evropsko.
Hladan, paklen, psiholog, opak kao zmija bio je, kažu, Miloš, ali se previđa da nikad nije umeo zaista da stiša, već samo da umrtvi, mrcvari, ili korumpira.
Kada Kmetovi iz Pocerja nose hranu Turcima, a Karađorđe stigne da napravi reda, pita Karađorđe:
"Čije se ovo dvorište zove?"
"Zove se Miloša Obilića, vojvode pocerskog, dvorište".
"E, kojekuda, posecite ovu trojicu turske udvorice koji vole Turcima, nego svojoj braći". I kako memoari protini pričaju, stoje oni Pocerci u "najvećem strau", gledajući onu trojicu bez glave i mole ga za oproštaj. "Ori se stotinu i više glasova, da čoveku i suze poteku. Pocerci pođoše ruci; on se po s nekim u obraz poljubi. Te ti bogme, i mi s vojvodom svi i sa svima ljubi se u obraze (kao dobra familija na Božić, oko pune sofre). "Naša braća, naša braća! Hristos posred nas!"
Narod za Đorđa nikad nije bio "stoka bez repa"
Miloš je, u korist svog apsolutizma i svog poreskog sistema postupao sa narodom, oprezno, velikom veštinom, kao i sa Turskom, Karađorđe kao i sa rođenim bratom i očuhom u ime države koja je kad se stvara za svakog ko je muško najveća opojnost. Nikad, ni u najvećoj patnji Vožd svoj narod nije kao knez Miloš nazvao "stokom bez repa"..
Međutim, ta patnja, inicijatora, začetnika, organizatora, heroja, koji zahteva od mase pregalaštvo ne demorališući je, već je uzdižući ("Ene - de sad! Zar Vi mislite tako da se umirite, pa kućama. Nema tu mira, od sad će da budu bojevi veliki") često se previđa pri utvrđivanju državnog količnika Voždovog.
San na mirisnim jastucima Srbije
Najposle, šta se najviše zaboravlja, u Orašcu već, mrki, ćutljivi Karađorđe je pedeset i dve godine. Pri velikim bitkama ustanka. On je blizu šezdesete. U najstrašnijoj godini, što Srbiji donosi propast 1813 zna se da je ležao, baš kad je vojnička katastrofa počela, bolan od tifusa, ali zašto još niko nije tragao za njegovom bolešću svakako žuči koja je očigledna pri opisima memoara o njemu. Zar ta telesna patnja, i sama, ne bi mogla mnogo da protumači?
Kao i starost, što ga je, zaneta šumom, mirisom Srbije, oranica i polja, pri povratku iz Rusije, u šezdeset petoj godini, oslabila toliko da je pognuo u snu glavu, da poleti krvava u večnost.
(Kurir.rs/Srpsko nasleđe)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI: KO NAS TO SNIMA? Ministar Stefanović rešio misteriju o kamerama!
