icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

TITO JE GRMEO LJUT NA SRBIJU: Usledile su naredbe za hapšenja! DETALJI O DRAMATIČNIM DOGAĐAJIMA O KOJIMA SE MALO ZNA
Foto: Privatna Arhiva

burne godine

TITO JE GRMEO LJUT NA SRBIJU: Usledile su naredbe za hapšenja! DETALJI O DRAMATIČNIM DOGAĐAJIMA O KOJIMA SE MALO ZNA

Društvo

Osmi je maj daleke 1971. godine. Zagreb slavi dvadeset i šest godina oslobođenja. Iz različitih delova Zagreba, kreću se nepregledne kolone građana, disciplinovano, po dvoje u redu. Nose se transparenti: "Što je više kleveta i laži, SKH nam je miliji i draži", "Suverena država je pravo hrvatskog i ostalih naroda SFRJ", "Tražimo usvajanje ustavnih amandmana"...

 

Kolone se kreću ka nekadašnjem Trgu republike, današnjem Trgu kralja Tomislava, na veliki narodni miting, na kome govore predsednica CK SK Hrvatske Savka Dabčević Kučar i prvi čovek Zagreba Pero Pirker, pišu Večernje novosti.

 

Svi jugoslovenski dnevni listovi sutradan će izvestiti da je na mitingu bilo više od 150.000 ljudi, da je Savka govorila o doprinosu Zagreba i Hrvatske pobedi nad fašizmom, pominjala hrvatsku državnost i suverenost, kovala u zvezde politiku CK SK Hrvatske o radikalnoj decentralizaciji i demontiranju saveznih jugoslovenskih institucija, koju su ona i njeni saradnici promovisali godinu dana ranije.

 

Ni ona, niti iko u Zagrebu, ni izdaleka nije napomenuo podatak da je njihov grad "oslobođen" šest dana docnije posle pada Berlina.

 

Parole viđene na tom skupu, kao i njen govor nagovestiće da je uveliko započeo proces pretvaranja jugoslovenske federacije u konfederaciju.

 

Tog istog dana, 8. maja pred veče, u Beograd se iz Sarajeva, sa Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, vratio predsednik Savezne skupštine SFRJ Milentije Popović, koji je u političkoj hijerarhiji tadašnje države zauzimao drugo mesto, odmah iza Josipa Broza. Čim je stigao, pozvao je Mijalka Todorovića, člana Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije.

 

Iz Sarajeva je nosio loše vesti. Našli su se u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, uspeo je da sagovorniku ispriča šta se sve desilo na kongresu samoupravljača i naglo mu je pozlilo. Titovom zvaničnom zameniku nije pomogao ni najpoznatiji jugoslovenski kardiohirurg, načelnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, dr Isidor Papo. Život je okončao oko 22.30.

 

Priča Milentija Popovića, koju je rekao Todoroviću, započela je dva dana ranije, kada je Tito u Sarajevu, iznenada, zakazao sastanak Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Pozvao je sve članove, osim predstavnika Srbije. Tu su se našli Slovenac Edvard Kardelj, Hrvat Vladimir Bakarić, Makedonac Krste Crvenkovski, Crnogorac Veljko Vlahović i bosanski Srbin Cvijetin Mijatović.

foto: Youtube Printscreen

Kad su stigli, Tito im se nervoznim glasom požalio na nelojalnost vodećih ljudi Srbije i na otpore koji stižu iz Beograda prema njegovoj i Kardeljevoj inicijativi za dalje ustavno demontiranje jugoslovenske federacije i za prenošenje najvećeg broja ovlašćenja saveznih institucija na republičke centre moći.

 

Taj proces je bio započet krajem 1968, kada su pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija dobile status konstitutivnih elemenata jugoslovenske federacije, a nacionalne manjine postale narodnosti.

 

Većina je bila začuđena onim što je čula, a Vlahović je postavio pitanje može li se o tome razgovarati bez predstavnika Srbije.

 

Tito je na to rekao:

 

- Valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozivam koga hoću!

 

Vlahović je nastavio da ga ubeđuje i Tito je nevoljno popustio, pa se uskoro pojavio Milentije Popović, koji je inače tih dana govorio kako se Tito ne ponaša prema njemu kao prema zameniku, već kao prema šefu protokola.

 

Kada se Popović pojavio, Broz je bio još oštriji:

 

- U Beogradu je centar kontrarevolucije!

 

Pominjao je "kontrarevolucionarne snage" na Beogradskom univerzitetu, tekstove u "Studentu" i "Ježu". Otvoreno je rekao da penzionisani generali Rade Hamović i Miloje Milojević pripremaju zaveru protiv njega, i "izdao nalog za hapšenje ne samo Hamovića i Milojevića, već i bivšeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića".

 

Rekao je da je odluku doneo posle izveštaja Kontraobaveštajne službe JNA da su se Ranković, Hamović i Milojević pre nekoliko dana sreli u Beogradu na jednom zavereničkom sastanku.

 

Već nekoliko časova kasnije ispostavilo se da je izveštaj Kontraobaveštajne službe JNA o održavanju ovog "urotničkog skupa" bio netačan. Demantovala ga je Služba državne bezbednosti Jugoslavije, koja je danonoćno pratila Rankovića i mogla je da tvrdi da on tih dana nije imao nikakav sastanak sa generalima Hamovićem i Milojevićem.

Po završetku kongresa u Sarajevu, Tito je ostao u gradu na Miljacki, a čim je čuo za smrt Milentija Popovića, prekinuo je posetu BiH, došao u Beograd i posmrtno odlikovao Milentija Popovića Ordenom junaka socijalističkog rada.

 

To proleće 1971. godine, inače je bilo burno u jugoslovenskom političkom životu. Usvojeni su amandmani na Ustav iz 1963. godine. U fazi njihovog nastajanja dolazi do sukoba između Josipa Broza i srpskog rukovodstva. Marko Nikezić i njegova ekipa bili su za javnu raspravu, ali Hrvatska i Slovenija su to, uz podršku Tita i Kardelja, definitivno odbile.

 

Suština izmene postojećeg Ustava najbolje je mogla da se shvati iz nastupa Edvarda Kardelja u Ustavnoj komisiji, povodom amandmana XX, koji je doslovno rekao:

 

- Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država. Za nas je to, na kraju krajeva, sasvim sporedno pitanje... Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je i u autonomnim pokrajinama (u čl. 1)... Očito je da danas nismo spremni da prihvatimo takav položaj AP unutar republike, da one budu izjednačene sa pozicijom republika u Federaciji - govorio je tada Kardelj.

 

To je, međutim, ostavio za narednu fazu, koja je vrlo brzo nastupila u toku pripreme Ustava iz 1974.

 

Poslednjeg dana juna te 1971. godine ustavni amandmani su usvojeni, a u šta će oni pretvoriti Jugoslaviju, najbolje je video profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić:

 

- Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država - naglasio je Đurić.

 

I rekao je još:

 

- Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u poslednju njenu raskrsnicu.

Mnogo godina kasnije, u svojim memoarima, Mika Tripalo, hrvatski lider iz tog vremena, reći će da će svi njihovi zahtevi iz 1971. godine činiti temelj Ustava iz 1974. godine." Ostala je zabeležena i njegova izjava u Crnoj Gori, tokom večere sa rukovodstvom te republike (Veselin Đuranović, Vidoje Žarković, dr Žarko Bulajić...): "Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda."

 

Bilo je kako je bilo. Srpsko rukovodstvo nije uspelo da spreči ustavne promene koje će izroditi silna iscrpljivanja, ekonomsku nefunkcionalnost, razne oblike državnih kriza. I dovesti Srbiju u ponižavajući ustavnopravni položaj. Tad nastaje i ona čuvena premisa "slaba Srbija, jaka Jugoslavija".


Nije bilo potrebno da prođu ni dve godine od donošenja Ustava 1974. godine pa da se u Srbiji osete sve njegove posledice.

 

U pravosuđu su od svih organa u Republici, jedino Vrhovni sud i Republičko javno tužilaštvo imali funkciju za celu Republiku. Viši privredni sud, Sud udruženog rada i drugi pravosudni organi vršili su funkcije isključivo na teritoriji Republike, ali ne i na teritorijama pokrajina. Uz to, Vrhovni sud Srbije je imao posebno telo koje je bilo sastavljeno od jednakog broja sudija Vrhovnog suda Srbije i sudija vrhovnih sudova pokrajina. Povrh svega radilo se na donošenju tri odvojena krivična zakonika.

 

Pokrajine su odbile i donošenje zajedničkog zakona o medijima. "Nova praksa" se osećala i u zatvaranju obrazovnog sistema.

 

Nacrt zakona o narodnoj odbrani nije mogao da bude donesen jer su pokrajinski organi odbijali subordinaciju u sprovođenju odbrane. Slično je bilo u policiji i službama bezbednosti. U saveznim organima delegati iz SR Srbije i pokrajina nastupali su potpuno neujednačeno i razbijeno. Druge republike su nastupale organizovano zastupajući svoje interese.

foto: Foto Wikipedia

Nije pošteđen ni sport. Prvenstva su se održavala po pokrajinama i centralnoj Srbiji, pa su prvaci sva tri dela odlazili na savezna takmičenja.

 

Paraliza Republike Srbije je bila potpuna, ukupan društveni i privredni život je trpeo u svim segmentima. Pokrajine su imale pravo veta na sve odluke organa upravljanja u Srbiji, a potpunu samostalnost na svojim teritorijama.

 

Suočeno sa stvarnošću, Predsedništvo Srbije formira radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o svim navedenim problemima sa namerom da u njenoj završnici bude uključen sam Tito. Materijal nazvan "Plava knjiga" je bio završen i predat 5. januara 1977. godine.

 

Pisan je vrlo obazrivo i u njenim zaključcima se upozorava da je dovedena u pitanje ustavna uloga i Republike Srbije da - kao i druge republike - ima funkciju nacionalne države srpskog naroda:

 

- S obzirom na izražene tendencije dezintegracije republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije, ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja - napisano je tada.

 

Rad na ovom ekspertskom materijalu podelio je rukovodstvo u Srbiji.

Protiv "Plave knjige" su bili Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo Dugalić, Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović, Mirko Popović, Radovan Vlajković, Nandor Major, Fadilj Hodža, Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali, Džavid Nimani... Oni su agresivno nastupili protiv "Plave knjige", i tražili su odgovornost za pokretače ustavnih promena - Dražu Markovića, Dušana Čkrebića, Đorđa Lazića i Ivana Stambolića, koji je tada bio sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije.

 

Predstavnici CK Srbije, CK Vojvodine i CK Kosova susreli su se sa Titom, 27. jula 1977. godine, koji je bio pozvan da arbitrira u ovom sporu Republike sa pokrajinama. "Plava knjiga", posvećena problemima u narodnoj odbrani, planiranju, sudstvu, bezbednosti i kadrovskim pitanjima je odbačena.

Strah od otvaranja "srpskog pitanja" je bio veći od blokade funkcionisanja Republike.

 

Odbacivanje "Plave knjige" je samo jedan od uvoda u dramatičnu završnicu Jugoslavije koja će nastupiti 1991. godine.

 

Kurir.rs/Novosti/Ivan Miladinović/Foto: Privatna arhiva, Foto: Wikipedia, Foto: Youtube

 

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.