Pandemiju korona virusa ispratila je još jedna "tiha pandemija". Njeno ime je depesija, i izazvala je niz mentalnih problema kod ogromnog broja ljudi na svetu.
O njoj se, za razliku od korona virusa, malo govori. Koliko je teško naći se u tom psihološkom stanju, ali i koliko je šansa za izvlačenjem iz njenih kandži zapravo velika u zemlji Srbiji, u svom blogu na Fejsbuku objasnio je psihotarapeut Vladimir Đurić, koji je već poznat po statusima na društvenim mrežama koje čitaju hiljade njegovih pratilaca i kojima uspeva da prodre do njihovih najdubljih osećanja.
Njegov tekst prenosimo vam u celosti:
Biti depresivan je vraški teško…možda čak i nešto najteže…što se može iskusiti…
Jer…
Čovek će preživeti bukvalno sve ukoliko ima neki smisao…ili makar osećaj smisla…
Ukoliko ga nema…ustajanje iz kreveta i pranje zuba će biti nerešivi rebusi…
I tako je svuda…
I u aristokratskoj uzvišenosti Londona…blagostanju Osla…Vrelini Dubaija…i mogućnostima Njujorka…
Međutim…
Ukoliko ste depresivni u Srbiji…
To je posebno težak „hobi“…i mukotrpno iskustvo…
I dugo sam razmišljao u čemu je komparativna otežavajuća okolnost depresivnosti u Srbiji… u odnosu na belosvestske…
I na kraju došao do sasvim jedonstavog zaključka…
Da je to upravo SOCIJALANA IZOLACIJA …jedan od suštinskih simptoma depresivnosti…
Ta opasna potreba da se bude sam…da se izbegavaju socijalni kontakti…i manjak zadovoljstava u istim…povlačenje u jazbinu…skrovište…stan…skrivanje od sveta koji je loš i zao…ili skrivanje sebe samog…ukoliko mislimo da smo takvi…od tog sveta…strah od telefona…i komšiluka…poznatih i nepoznatih ljudi…mrtvilo…i ništavilo…
Ukoliko se socijalno izolujete u Srbiji…
Vi više nemate apsolutno nikakvih šansi…
Da bilo šta „završite“…
I da iole budete srećni…
Jer…
Ne postoji ništa što će vas spasiti od propasti…
Ništa što će vas povući na gore…
Nikakav uređeni sistem…
Niti prevencija…
AlI upravo zato je jedna od retkih prednosti života u Majci Srbiji…upravo ta socijalna povezanost…
Razgranata paukova mreža svih ljudi koje poznajete…najpovršnijih poznanika i najbližih duša…
Od onog lukavog „imam tamo čoveka“…do ponosnog „to je moj kum“…
Jer je to mesto gde imate roditelje…kakve god…za koje ćete biti deca i sa vaših 110 godina…
Gde imate sestre od tetke…i brata od strica…sa kojima normalno ne razgovarate…ali će pomoći…kada naiđu vanporodične opasnosti…
Gde imate komšije iz kraja…eksperte za internet i hortikokulturu…
Gde imate druga iz osnovne…vlasnika kafića…i simpatiju iz klupe…koja više nije baš Bog zna šta…ali je frendly konobarica u tom istom kafiću…gde možete uvek…
Prijatelje iz gimnazije…koji su tu kad je lepo… i braću sa fakulteta…koji su tu kad je ružno…
Lekara sa kojim pijete na nekoj slavi…direktnu konekciju do svih velikana Kliničkog centra…i automehaničara sa rođendana…ovlašćenog servisera bilo koji krntije…
Šalterušu sa kojom ste se ljubili na nekoj žurci…i lika iz opštine sa basketa…svemoćne kauboje birokratije…
Ukoliko se ovde oslonite na sistem…
Biće vam bolje za dve…najviše…dve i po godine…
A to je baš mnogo za depresivnost…
Da ne pričam o suicidalnosti…i o dve i po sekunde…
Tako da…
Pričajte…komunicirajte…održavajte stare kontakte…i stičite nove…
Makar…
Kao branu depresivnosti…
Ili…ukoliko ne možete…hitno potražite stručnjaka…
Koji će skinuti debeli sloj izolir trake…sa vaše duše…
Ogoliti žice…i dati iskru… da ponovo postanete….socijalno kompatibilni…
Jer se bez toga možda može… negde drugde…
Ali ovde…
Nikako…
Kurir.rs / S. T.
NE PROPUSTITE
