BEOGRAD - Mnogi ne znaju da su maršal Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFRJ, i Aleksandar Leka Ranković bili ne samo dobri prijatelji nego i kumovi čije je kumstvo, ako je verovati čaršijskim pričama, razbio niko drugi do Titova Jovanka a sve zbog ljubomore i ženske sujete!
Naime, Ognjen Humo, sin funkcionera KPJ Avde Huma, skoro pre jedne decenije osvrnuo se u tekstu objavljenom u Danasu, a koji je tada preneo i između ostalog, i na uzroke sukoba Josipa Broza Tita i Aleksandra Rankovića.
NE PROPUSTITE
On je svojim kazivanjem bacio novo svetlo na odnose tada dvojice najmoćnijih ljudi u SFRJ, sve dok njihovo prijateljstvo nije preraslo u otvoren sukob...
- Prvu značajniju pukotinu u dobrim odnosima između Tita i Rankovića napravile su njihove supruge - Jovanka i Slavka. Slavka je intelektualno i svojim šarmom nadvisivala Jovanku. Slavka je sasvim slobodno sa Jovankom razgovarala, kao što bi i sa svakim drugim.
Reagovala je, može se reči čak i blago, na Jovankine izjave, i time, namerno ili ne, pokazivala tu razliku koja je postojala između njih. Jovanki nije prijalo da se ogleda u Slavkinom ogledalu i punila je Titu uši protiv Slavke i Marka, kako su još u ratu zvali Leku Rankovića.
NE PROPUSTITE
Polako i nepovratno su se kvarili odnosi između Tita i Marka i pored toga što je Marko od rata pa nadalje bio najpouzdaniji Titov oslonac. Nijedan od njih, naravno, nije hteo niti da ućutka svoju ženu niti da se razvede od nje.
Ko je bio Leka Ranković
Aleksandar Ranković rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca, gde postoji njegova rodna kuća. Poticao je iz siromašne zemljoradničke porodice i bio najstarije dete u porodici Milivoja i Darinke, koji su pored njega imali ćerku Katarinu i sina Dragomira Dragana. Otac Milivoje, iscrpljen ratnim naporima, razboleo se od tuberkuloze i umro, pa je brigu o porodici preuzela majka, uz pomoć devera Ljubivoja. Četvorogodišnju osnovnu školu Aleksandar je završio u rodnom selu, a 1922, sa svega trinaest godina, pošao je kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja na izučavanje krojačkog (abadžijskog) zanata. Radnja u kojoj je učio zanat nalazila se u Sarajevskoj ulici u Beogradu, a vlasnici su bili Jovan Popović i Petar Stajković.
Teški uslovi šegrtskog života, uticali su na njega da se rano opredeli za radnički pokret. U radnji gde je učio zanat, radili su neki radnici koji su bili simpatizeri tada već ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), pa je preko njih došao u dodir sa zabranjenim političkim brošurama i publikacijama, koje je krišom čitao. Godine 1924, kao petnaestogodišnji mladić, postao je član Saveza radničke omladine, dve godine kasnije sekretar Sekcije abadžijskih radnika u Nezavisnim sindikatima, a 1927. član Izvršnog odbora Sekcije krojačkih i abadžijskih radnika. Iste godine primljen je u članstvo tada ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a ubrzo nakon toga postao je sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd, može se pročitati na Vikipediji.
U Smederevu, na nedeljnom izletu, kome se bio prvi put priključio i Tito sa Jovankom, i sam sam prisustvovao jednom takvom zatezanju atmosfere između Jovanke i Slavke.
Važnije od konceptualnih razlika i od odnosa dve supruge bilo je to što Tita nisu previše interesovala - a i godine su pristizale - bezbrojna konkretna pitanja vezana za državno-partijske poslove. On je ta pitanja prepustio Rankoviću, koji je sve više držao konce u svojim rukama, a Tito se sve više osećao kao „engleska kraljica“ - što je smetalo njemu, smetalo Jovanki i svima onima koji su se plašili neminovnosti da posle Tita dođe Ranković.
Mnogi su u pukotinu, koja je nastala između Tita i Marka, ubacili svoje interese i još više je produbili. Dodvorice kakav je bio, na primer, Cvijetin Mijatović, osetili su promenu klime i stupili su u akciju: Cvijetin se pre afere dodvoravao Marku poklanjajući mu lovačke puške, a kada se klima promenila, izmislio je da Ranković hoće da bude Titov naslednik.
Tužna sudbina Cvijetinovih kćeri
Ko su bile Anđa i Slavka, Lekine supruge
Aleksandar Ranković ženio se dva puta i imao dvojicu sinova. Prvu suprugu, tekstilnu radnicu Anđeliju Anđu Ranković (1909—1942) upoznao je nakon izlaska iz zatvora 1935. i iste godine su se venčali u Vršcu. Ona je od 1930. bila član Komunističke partije i radila je u sindikatu tekstilnih radnika, a zbog partijskog rada više puta je hapšena. Njen rođeni brat Isa Jovanović (1906—1983) bio je predratni revolucionar, a nakon rata visoki državno-partijski funkcioner. Godine 1939.
Anđa i Leka dobili su sina Milivoja Miću. Nakon početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, 1941. oni su otišli u partizane, a Anđa je prilikom napuštanja Beograda, novembra 1941. dvogodišnjeg Miću ostavila kod svoje sestre. On je kasnije odveden u Draževac, kod Lekine majke Darinke, a nakon njenog hapšenja i odvođenja u logor na Banjici, gde je ostala do njegovog raspuštanja početkom oktobra 1944, o njemu je brinula jedna izbeglička porodica, koja je stanovala u Darinkinoj kući. Takođe, o njemu su brinuli i drugi rođaci iz sela.
Nakon napuštanja Beograda, Anđa je zajedno sa suprugom boravila u oslobođenom Užicu, a 1. marta 1942. stupila je u tada formiranu Drugu proletersku udarnu brigadu. Iako joj je Cana Babović nudila da radi kao partijski instruktor u Štabu brigade, na njeno insistiranje, bila je raspoređena u jedinicu kao zamenik političkog komesara (partijski rukovodilac) Druge čete Četvrtog užičkog bataljona. Poginula je 11. juna 1942. u borbama Druge proleterske brigade protiv četnika u okolini Gacka, a nakon rata je 6. jula 1953. proglašena za narodnog heroja. Sina Miću, Ranković je nakon četiri godine ratovanja video tek u septembru 1944. u oslobođenom Valjevu.
U proleće 1944. u oslobođenom Drvaru, Ranković je upoznao svoju buduću suprugu Ladislavu Slavku Becele (1920—2008), partizanku iz Dolenjske, koja je zajedno sa slovenačkom delegacijom došla u Drvar, na Drugi kongres USAOJ-a, ali je bila zadržana u Vrhovnom štabu na poslovima u Odeljenju za veze. Zajedno sa Vrhovnim štabom NOV i POJ i Rankovićem kretala se do kraja rata, a nakon rata je radila u administraciji CK KPJ. Venčali su se 17. juna 1947. u Beogradu, a kumovi na venčanju bili su im Boris Ziherl i Krsto Popivoda. Nakon venčanja, Slavka je napustila rad u Centralnom komitetu i posvetila se studijama na Ekonomskom fakultetu, gde je potom bila profesor. Aprila 1949. dobili su sina Slobodana.
Rankovićev stariji sin Milivoje Mića (1939—2018) bio je arhitekta, a u braku sa suprugom Merinom imao je ćerke Aleksandru i Andrijanu Anju, koja je novinar i televizijski voditelj. U periodu od 1966. do 1999. Rankovićeva porodica živela je u vili na Senjaku, u ulici Andre Nikolića, koja je danas ruinirana.
Marko se sigurno takvom nekom idejom nije razmetao, a svima je tada logično bilo da će on da nasledi Tita. Ono što je važnije bilo, svi mogući autonomaši po pitanju vlasti, i lažni samoupravljači i svi oni koji su se plašili da će posle Tita doći Ranković, i oni koji su očekivali novu preraspodelu vlasti, videli su svoju šansu kada se ta pukotina pojavila.
Takav jedan, za to vreme krupan događaj, malo verovatan i teško izvodljiv, kakva je bila smena Rankovića, mogao je da se izvede samo radikalnim sredstvima kakva je bila priča da Ranković radi Titu o glavi, koja je iznesena dovoljno apodiktično da nije mogla biti dovedena u pitanje.
Smisao priče o prisluškivanju nije naravno bio da je Ranković prisluškivao Tita i Jovanku da bi bio bolje obavešten šta Jovanka razgovara na telefon i šta priča u svojoj spavaćoj sobi, nego da je prisluškivanje postojalo u sklopu namere da Ranković nasilno smeni Tita ili da mu čak dođe glave.
U jednoj internoj informaciji koja se pojavila pred Brionski plenum pominju se i neke gasne cevi. Kada je efekat postignut, odustalo se od takve optužbe. Mnogi su bili šokirani i paralisani. To je verovatno bio za namernike najbolji i jedino mogući put. Stvari su predstavljene kao priprema puča protiv Tita, a odigrao se puč protiv Rankovića.
Ovako je govorila Slavka
Dok stojimo u kapeli, čujemo i osećamo neku buku i gužvu pred vratima kapele. Ne znamo šta se događa. Svako od nas rasuđuje na svoj način. Inače, masa sveta još uvek prolazi, tu ispred nas. Gotovo da i nema više mesta ni za nas… (mislili smo da je neko) po naređenju izazvao neki incident i da će sada milicija rasterati svet koji je došao na sahranu. Mi, inače, nismo imali nikakav uvid u to šta se dešava ispred kapele i uopšte nismo znali koliko je ljudi na groblju.”, objavio je Nedeljnik pre dve godine.
Kurir.rs/Vikipedija/Danas/Blic
NE PROPUSTITE
