Krvne osvete postoje vekovima, a prisutne su i danas. Prvi put ih je zabeležio albanski katolički kaluđer.
"Bela košulja među crninom uplakanog sveta koji se tiska oko sveže rake. Data reč skuplja od života. Čekanje koje ne poznaje merne jedinice vremena, već smrti. Tuga. U paramparčad razbijene granice surovosti. Vendetta. Gjakmarrja."
NE PROPUSTITE
Kada je ispod Orlovog krša, u gradu kratkih šala i još kraćih fitilja, na večni put pošao Nikola Kaluđerović, koga su novine prozvale najpoznatijim osvetnikom Jugoslavije. On nije sa sobom poneo sramotu, ali je uprkos tome poneo praznu dušu koju namirenje društvene,roditeljske obaveze, nije ispunilo. Svojim je odlaskom, jednako kao i svojim životom od 1987.godine, podsetio je na priču o krvnoj osveti.
Šta je krvna osveta i kako do nje dolazi
Stotinama godina, tu priču iznova proširuju, dopisuju svoje pasuse pune psovki i gneva, ljudi od Albanije, do Italije i nazad do Prizrena, Cetinja ili Beograda. Još se uvek nije pojavila rečenica iza koje bi po logici stvari došla tačka, već se ređaju zarezi kao veznici između tradicionalnog zakona ,oko za oko, glava za glavu“ i nekih novih žrtava.
Krvna osveta je deo tradicije koju pravni sistemi država pokušavaju da ukinu, a ona se uprkos tome i upravo protivno njima, nastavlja unedogled.
Nikad u jugoslovenskom zakonodavstvu posle Drugog svetskog rata krvna osveta nije uzimana kao nekakva olakšavajuća okolnost. Naprotiv, uvek je to krivično delo kvalifikovano kao ,,bezobzirna, podmukla osveta“ i to je predstavljalo otežavajuću činjenicu i najjasniji dokaz ubistva sa punim predumišljajem.
NE PROPUSTITE
“Takva osveta se događa u slučaju niskog poverenja u državu i utiska da ne čini ništa da kazni zločinca“, ispričao je etnolog Bojan Jovanović, naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU, nakon što je objavljena prva knjiga Žarka Lauševića “Godina prođe, a dan nikad”.
“Krvna osveta je najizrazitija u zajedinicama ustrojenim na plemenskoj osnovi. Zajednica štiti svog člana jer smatra da je napad na pojedinca napad na ceo kolektiv. I ukoliko ne može da se osveti izvršiocu, sveti se nekom iz zajednice iz koje je potekao atak“, rekao je Jovanović i dodao da je ljudska istorija obeležena krvnom osvetom.
Značenje simbola bele košulje
U najavi krvne osvete odeća je takođe igrala važnu ulogu. Zapravo ona je bila vesnik da li će neko izvršiti krvnu osvetu. Kao najava tog čina oznčavalo se oblačenje bele košulje na sahrani žrtve, jer je to izjednačavalo osvetu i poruku familiji ubice da sledi osveta. Iako deca nisu bila predmet krvne osvete, ona porodica koja je bila na meti često je zabranjivala deci da se druže sa potencijalnom metom, jer nije bila retkost da krvna osveta prouzrokuje i kolateralne žrtve.
“To je zapravo ,,namirenje duga u krvi“, a pisani izvor i koren mnogih nesreća leži u Kanonu Leke Dukađinija, koji je prenošen sa kolena na koleno i sa primera na primer sve dok ga nije zapisao katolički sveštenik albanskog porekla Stefan Gečov.
Taj se kanon vezuje pre svega za albansku tradiciju krvne osvete, ali mnoga njegova pravila jasno oslikavaju osnove krvne osvete i među drugim narodima, čak i ako tuđi običaji ne potiču iz tog kanona.
Krvna osveta je podrazumevala da pleme mora da osveti svog ubijenog pripadnika, po pravilu muškog, a pritom su morala da se poštuju određena pravila i kodeksi časti.
“Iskonski običaj je bio da se glava svetila barem ravnom merom. Biran je najbolji i najuglednij u bratstvu ili porodici, ciljano je tamo gde će najviše zaboleti, jer je na taj način dizana i cena i ugled ubijenog“, ispričao je Budo Simonović, novinar i publicista iz Crne Gore, autor knjige ,Riječ skuplja od života: Najteži zločini u Crnoj Gori od 1949. do 2005. godine“, u kojoj ima podosta priče i o ovakvim zločinima.
"To nikad nije rađeno za novac, odnosno osvetu je morao da obavi neko od najbližih ubijenog, otac, brat, stric, brat od strica, a sve dok se osveta ne izvrši u kući je čuvana krvava košulja ubijenog ili kakav drugi beleg koji bi stalno podsećao na tu svetu obavezu" dodao je Simonović.
Kurir.rs/Nedeljnik
NE PROPUSTITE
