Tomislav Veljković (86) iz Prokuplja je jedini u ovom kraju koji zna nemušti jezik. Od svoje desete godine razgovara sa zmijama, a pre dve godine je predao znanje svom unuku Stefanu.
Ne zna koliko je zmija uhvatio, ali se seća da su ga pre nekoliko godina zvali da očisti kuću pokojnog premijera dr Zorana Đinđića, koja je u rodnom selu njegovog oca Prekopuce kraj Prokuplja, i da je tu pokupio tridesetak.
Za sve ovo vreme dva puta su ga šarke ujele. Jednom za ruku, drugi put, pre dve godine, za nogu i još uvek ta ne može da mu zaraste.
- Kako sam unuku predao, da kažem, znanje nemuštog jezika, prestale su da me slušaju. Baš u to neko vreme, pošto sam mu u onoj mojoj kućici na brdu dao znanje o nemuštom jeziku, otišao sam da berem pečurke. Vidim šarku, sunča se na kamenu. Počnem da joj pričam, ali sam shvatio da me ne sluša i kad sam se okrenuo da pođem, ujela me je za nogu - priseća se Tomislav Veljković, koga svi u Prokuplju znaju pod nadimkom Toma Zamče, jer je zamče stari lokalni naziv za zmiju.
Omađijane slušaju
Dodaje da se nije uplašio, već se iz šume spustio u grad. Tada mu je noga već poplavela, ali je uspeo da dođe do prokupačke bolnice.
- Evo još ne može da mi zaraste ta rana. Otvorena je kao i onog dana kad me je ujela. Više zaista nemam kontrolu nad njima, iako me ljudi i dalje zovu kada imaju problem, ali ja im zaista više ne mogu pomoći - kaže ovaj vedri i žilavi starac.
Iako nam ne otkriva kako tačno ide proces razgovora sa zmijama, kaže da im on tiho govori, a one dođu i kao omađijane ga slušaju.
- Kad naučiš nemušti jezik, osećaš nelagodu u čitavom telu. Sve te obuzima neka malaksalost, ali to s vremenom prođe. Bez obzira što umeš da ih umiriš, uvek se čovek plaši kada je u kontaktu sa njima i to je prirodno. Čovek nije gospodar prirode i kada je toga svestan, uvek će da preživi. Ako pomisli da jeste, stradaće. Eto vidite šta se meni dogodilo s poslednjom šarkom - upozorava naš sagovornik.
I godine su prolazile, Toma Zamče je spasavao ljude od zmija i zmije od ljudi, i tako sve ukrug.
Smuk je koristan
- Ni sam ne znam koliko sam zmija tako uhvatio i pomogao ljudima. Na stotine sigurno. Ja ih umirim, spakujem u džak i odnesem na sigurno mesto, daleko od ljudi. Najviše što sam u jednom mestu uhvatio bilo je u Đinđićevoj kući u Prekopucu, u koju dugo niko nije dolazio. Tamo sam skupio sigurno tridesetak - priseća se on.
Sada je došlo vreme da se odmori od tog poziva. Ipak, bez obzira na sve, i dalje ga zovu ljudi kad primete da se neka zmija uvukla kod njih. Tako je nedavno Toma Zamče dobio poziv od policije da ukloni zmiju koja se sunčala u centru grada, ali dok je on stigao, neko je već ubio tog smuka. I mi smo bili u tom momentu na licu mesta.
Toma Zamče je bio ljut kad je video šta su uradili sa smukom.
- On je koristan. Nije bilo potrebe da ga neko ubije. Znate li vi koliko dnevno uništi štetočina, miševa, pacova - prokomentarisao je tada naš sagovornik dok je sklanjao ubijenog smuka.
Biće posla za Tomu Zamčeta sigurno dok je živ. Žao mu je što je izgubio kontrolu nad njima, ali je kako kaže, uvek tu da pomogne onoliko koliko može. Barem, ako ništa drugo, da one koje su korisne, a nisu otrovne, kao što su smukovi, udalji i pusti u prirodu, gde im je sigurno lepše nego s ljudima.
Kurir.rs/B.R.
NE PROPUSTITE
