Rođen sam 11. januara 1948. u Beogradu. I majka Stanimirka i otac Radivoje su iz Srednje Dobrinje kod Požege, sela u kom je rođen knez Miloš Obrenović. Otac je završio Višu finansijsku školu, radio je u PKB, a majka je bila medicinska sestra u Zavodu za transfuziju krvi, počinje životnu ispovest za Kurir prof. dr Miljko Ristić, čuveni kardiohirurg.
Porastao sam u Jatagan mali, u romskom naselju - na mestu Prokopa, gde se sada zida nova železnička stanica, u predelu auto-puta od Dušanovca do Mostara. To su bile improvizovane kolibe od kartona i dasaka, bez kanalizacije i vode za piće, sa mnogobrojnom decom koja se igraju u prašini između kesa s đubretom i otpacima. Živeli smo u delu gde je bila fabrika plute "Grmeč", u magacinu, visoki plafoni i ogromni prostori koji se zimi ne mogu zagrejati. Taj magacin je bio kao luksuz u odnosu na našu okolinu.
Noću nas je često budila jurnjava miševa, pa smo se sestra Slobodanka i ja pokrivali preko glave dok smo spavali. Jedne noći izbio je strahoviti požar, plamen je išao i sto metara u visinu, pa smo se našli u ogromnoj gomili dece i ljudi plašeći se za živote i kuda dalje.
Završio sam osmogodišnju školu "Vojvoda Mišić" u tom romskom naselju, a potom Četvrtu beogradsku gimnaziju na Dedinju, u potpuno drugačijem kraju. Pohađanjem ove dve škole čovek shvati da među istim generacijama postoje velike razlike.
Preteča društvenih mreža
Period gimnazije karakterisalo je svakodnevno dopisivanje s drugaricom Ninom, koja je bila ista generacija, sedela je u istoj klupi, ali u suprotnoj smeni. Imam nekoliko stotina tih pisama, takvo dopisivanje bilo je običaj u gimnaziji. Rado se sećam tog perioda. Nina je kasnije postala moja prva supruga.
Ranković i Stambolić
Na Dedinje sam upao kao stranac, ali su me stvarno voleli. A mene je bilo sramota. Ta deca su me zvala na sve rođendane, to su vile u Užičkoj, čist luksuz, a ja nisam imao gde da ih pozovem na rođendan. Da ih zovem u magacin?! U tu gimnaziju išla su i deca Leke Rankovića, Titov unuk, koji se stalno bio... Direktorka je bila stroga, a na roditeljskom su bili i odrasli i učenici. I ona pred Lekom njegovoj deci: "Mirni, poslaću vas u ćošak!" U klupi sam sedeo s Mišom Stambolićem, sinom moćnog Petra Stambolića. On mi je bio najbolji drug i kasnije venčani kum. U Jatagan mali sam živeo 18 godina, dok nisam završio gimnaziju.
Devojke
Bio sam antitalenat za udvaranje. Nikada se nisam udvarao vršnjakinjama. Voleo sam je u mislima, viđao na školskim odmorima, ali nikada nisam pokazivao ni delić ljubavnog osećaja koji sam i te kako osećao prema njoj. To je bio osećaj prijatne uznemirenosti i radosti kada prolazi pored mene ili me pita gde mi je sestra.
Uvek su bile devojke te koje su mi prve prilazile. I nisam imao razloga da se žalim. Sećam se prvog ljubavnog pisma, u drugom razredu. Napisala mi ga je najlepša devojka u školi, buduća mis Jugoslavije. Prvo sam pomislio da je greška, ali niko drugi u školi nije imao ime kao ja. Posle drugog pisma nije bilo dileme da je meni upućeno. Nisam znao šta da radim. Uplašio sam se, umesto da skačem do neba. Na kraju sam pocepao pisma, ne odgovorivši. Tad mi je laknulo.
Fakultet
Dvoumio sam se između Medicinskog i Mašinskog fakulteta, pa polagao prijemni na oba. Međutim, dilema je ostala i posle prijemnog ispita jer sam položio oba. Presudilo je to što je većina vršnjaka iz gimnazije upisala Medicinski fakultet, a samo Miša Stambolić Mašinski. Gledajući iz ove perspektive, taj izbor se pokazao kao dobar.
Brak s Ninom
I Nina je upisala medicinu i ta drugarska veza završila se brakom, iz kojeg smo još u toku studija dobili dvoje dece - sina 1971. i ćerku 1974. Učili smo noću dok deca spavaju, a preko dana ih vodili u obdanište. Uveče nosim sina i čitam knjigu koja je stajala na stolu za peglanje. Stan je bio u prizemlju zgrade u Rakovici, komšije su znale kad gori svetlo duboko u noć: „To doktor uči i ljulja bebu.“ Jedno vreme nas osmoro je živelo u tom osrednjem i skromnom stanu od 66 kvadrata. Tu smo bili supruga i ja s decom, roditelji, sestra i baka. Nije nam bilo tesno jer u svakoj ljubavi ima dosta sloge.
JNA
Po završetku studija, vojsku sam služio u Sanitetskoj oficirskoj školi u Beogradu i dobio zvanje vodnika, a potom i kapetana. Taj period mi je teško pao zbog discipline, već sam imao dvoje dece, a mogućnosti viđanja bile su ograničene.
Druga hirurška
Vrlo brzo po završetku studija zaposlio sam se u Kliničkom centru Srbije, na odeljenju opšte hirurgije, gde su se obavljale operacije iz opšte, kardiovaskularne i digestivne hirurgije. To je današnja Druga hirurška klinika, koja je svojevremeno bila ginekologija i gde sam i rođen. Zdanje je podigla kraljica Draga jer je planirala tu da se porodi. Kasnije, kada sam postao direktor Klinike za kardiohirurgiju, kabinet mi je bio u sobi koja izlazi na jedini balkon koji je na stubovima. Napravljen je da bi na njega s bebom izašla kraljica Draga, da ih svi vide. Ali to se nikad nije desilo.
Pacijenti
Već prvih dana sam shvatio da u hirurškim granama medicine ne postoji fiksno radno vreme, dešavalo mi se da boravim na klinici i po nekoliko dana i noći. Postavio sam sebi pravilo „ne ispuštaj svog pacijenta“, isprati ga do kraja, dok ne ode kući. Tog pravila držao sam se celog života. Zavoleo sam hirurgiju od prvih dana i osećao sam se prazno ako ne bih svaki dan ulazio u operacionu salu. Do sada sam obavio oko 15.000 operacija, od slepog creva pa do transplantacija srca.
Specijalizacija
Deo stručnog usavršavanja proveo sam u nekoliko stranih, poznatih kardiovaskularnih i torakalnih bolnica. Najduže sam bio u Briselu, Parizu, Hjustonu i Cirihu, povremeno u Hrvatskoj, koja nam je mnogo pomogla u usavršavanju u transplantaciji srca. Dežurao sam i po deset puta mesečno na Univerzitetskoj klinici Sen Lik u Briselu i stekao poverenje medicinskog osoblja. Ali i zbog vaskularnih operacija, koje oni nisu radili, a ja sam ih tamo prvi izveo jer sam imao iskustva iz KCS. Sadašnji direktor klinike dr El Huri bio je tada na stažu i kod prve operacije na otvorenom srcu sam mu asistirao. Bio je zahvalan i srećan jer su u to vreme stažeri mogli samo da asistiraju. Usavršavanje u Briselu ne mogu zaboraviti, za godinu dana izveo sam više od 130 operacija, učestvovao u velikom broju onih na plućima i transplantacijama jetre i bubrega. Direktor klinike mi je ponudio da zasnujem stalni radni odnos, što je za mene bilo veliko priznanje, znači da nisam obrukao srpsku medicinu. Bili su u najmanju ruku zaprepašćeni jer bio sam prvi strani doktor koji ih je odbio.
Svetski stručnjaci
Upoznao sam brojne svetske kardiohirurge, radio u njihovoj ekipi i učio. Prof. Kristijan Kabrol - prva transplantacija srca u Evropi, prof. Karpentje - tvorac rekonstruktivne hirurgije na srcu, prof. Majkl Debejki - tvorac hirurgije srčanih zalistaka, prof. Dion - prvi višestruki, arterijski graftovi u koronarnoj hirurgiji, prof. Turina - prve operacije torako-abdominalnih aneurizmi, prof. Džulijan Džonson - totalna revaskularizacija miokarda, celom dužinom okludiranih koronarnih arterija.
Operacije
Nisam pogrešio u izboru profesije, imajući u vidu veći broj kardiovaskularnih operacija koje sam uradio prvi put u Srbiji, kao što su: transplantacija šake, nastavio u punom obimu započete transplantacije srca, prve operacije na kucajućem srcu, prve srčane operacije sa ugradnjom srčanih pumpi, prve srčane operacije u budnom stanju pacijenta, prve višestruke arterijske graftove u koronarnoj hirurgiji, aktivni učesnik u ekipama transplantacije jetre, bubrega i pluća.
Nagrade
Kada pogledam daleko unazad svoj profesionalni život, shvatio sam da svaki čovek, da bi bio uspešan u svom poslu, mora ga voleti i dati mu svoju ljubav. Dobio sam značajna narodna priznanja, koja su mi davala snagu da istrajem. Član sam Evropske akademije nauka i umetnosti, Srpske kraljevske akademije, nosilac najvećeg mogućeg priznanja - zasluga za narod predsednika Srbije, a i dva izuzetna priznanja od VMA - najboljeg lekara pojedinca u Srbiji. Od Svetske agencije za ispitivanje kvaliteta dobio sam i zlatnu i platinastu i dijamantsku diplomu. Nuđeno mi je mesto u glavnom odboru te institucije.
Žal
Stalo mi je bilo do razvoja kardiohirurgije u Srbiji, ne samo u Nišu, Novom Sadu i Sremskoj Kamenici nego i u svim drugim većim gradovima Srbije. Ali ovaj poduhvat nije naišao na razumevanje u Ministarstvu zdravlja, pa smo i dalje ostali među prvim zemljama u svetu i Evropi po umiranju od kardiovaskularnih bolesti.
Rođendani
Moglo bi se napisati nekoliko knjiga o lepim događajima vezanim za veliki broj pacijenata. Dobijam brojne čestitke za novogodišnje praznike, kao i na godišnjice njihovih operacija, u kojima me pacijenti podsećaju da je to njihov drugi rođendan. Pre nekoliko dana dobio sam poziv za pacijentov stoti rođendan, nakon 30 godina od njegove operacije. Drugi pacijent, pčelar od 94 godine, 30 godina mi na svoj novi rođendan donosi po teglu meda. Ima puno ovakvih priča.
Zoran Ðinđić
Ali bilo je i teških situacija s neželjenim ishodom. Najteži i najupečatljiviji pacijent mi je pokojni premijer Zoran Ðinđić. Svakog detalja se sećam. Samo što sam izašao iz operacione sale, zove sekretarica direktora KCS da hitno idem u Urgentni. Tamo policija, vojska, a na stolu Ðinđić. Beo kao kreč, iskrvario maltene totalno. Ogromna rana na srcu, razoran metak. Srce sam mu držao u ruci, brzo smo ga ušili. Pumpali smo krv, plazmu, sve, ali Ðinđiću pritisak non-stop 20-25, nikako da počne da raste. Tada shvatam da negde gubi krv. Otvaram trbuh - jetra isečena kao saće, a spolja nigde rane. Ti meci za atentate imaju bočni potisak, ovaj je prošao i dijafragmu, baš čvrst mišić, i uništio jetru. Taj metak razara sve što mu se nađe na putu, to smo učili iz ratne hirurgije, koje sada nema na fakultetu. Ðinđiću bi jedino transplantacija jetre spasla život, ali to, naravno, nije bilo izvodljivo u tom momentu. A i da je ostao živ, verovatno bi bio moždano mrtav. Nije imao šanse da preživi taj atentat.
Čudno, ali niko me nije zvao da svedočim na suđenju. A po rani i po tome što je metak došao s desne strane i s visine, rekao bih da je ubijen iz Birčaninove, a ne Gepratove, kako je presuđeno. Osim ako Ðinđić nije leđima bio okrenut ulazu u Vladu kad je upucan.
Neuspele operacije
Teško mi je pala i smrt našeg rudara iz Nemačke s teškom srčanom insuficijencijom, dobrotvora mnogih crkava u Srbiji. Operacija je trajala 18 sati, ali se posle dva meseca lečenja završilo fatalno.
Medicinska profesija praćena je i letalnim ishodom, gde ne mogu svi pacijenti biti izlečeni, ali nemam osećaj griže savesti da sam napravio neke fatalne greške koje bi uticale na ovakav ishod lečenja.
Sreten Lukić
Dobro pamtim i slučaj generala Sretena Lukića, koji je s moje klinike kidnapovan i poslat u Hag. Imao je aneurizmu aorte na srcu, to je najveća operacija u kardiohirugiji, veća i od transplantacije srca - menja se aorta, dva bajpasa i srčani zalistak, tri operacije u jednoj. Druga hirurška puna policajaca u civilu, prerušenih u pacijente, ispred klinike tri-četiri džipa. Utrpan je iz klinike u papučama i pidžami u džip i pravac Hag.
Šešelj
Šešelja sam upoznao 1992/93, kada je na mitingu u Podgorici bačena bomba na njegov „golf“. O tome se nije pisalo. A pošto je njegov telohranitelj uspeo da odbaci bombu, Šešelj je imao samo rane na nogama i rukama, pa su ga doveli da izvadim gelere. Toliku količinu oružja koliku su imali njegovi telohranitelji u životu nisam video. Pištolji, puškomiraljezi... Ne znam kako im je sve stalo pod kapute.
Smrt i život
Bilo je i nemilih događaja vezanih za samoubistva pacijenata, o kojima bi se mogla isto napisati čitava knjiga.
Ali i šaljivih situacija. Ova se desila na dežurstvu, tokom posete rodbine. Zbog pogoršanog stanja pacijenta zvala me je sestra i otišli smo u njegovu sobu. Rekao sam joj: „Pozovite Popa“, misleći na dr Popovića, koji ga je operisao. Rodbina je počela da vrišti jer su mislili da umire.
Ubiti hirurga
Važno je što je moja kardiohirurška ekipa odlazila dve godine u staru kinesku prestonicu Ičuan i obavila prve kardiohirurške intervencije. Kasnije smo doznali da smo bili u životnoj opasnosti. Prema starom običaju, moguće je da vođa ekipe bude ubijen ukoliko se operacija pacijenta završi fatalno. Upozorenje nam je, zapravo, bilo to što je rodbina vozila prazan mrtvački kovčeg oko klinike.
Sportista
Sedam godina sam igrao odbojku u Partizanu, na terenima Kalemegdana. Smatram da ekipni sportovi imaju veliki uticaj na život čoveka, ne može da funkcioniše sam jer važi pravilo: jedan za sve, svi za jednog. U tadašnjoj velikoj Jugoslaviji omladinski klub Partizan, u kome sam igrao, osvojio je drugo mesto u Rijeci. Na trećoj godini medicine morao sam da napustim odbojku zbog obaveza na fakultetu. Pitao sam se da li sam pogrešio, ali sada znam da nisam.
Lekar FSS
Kasnije sam duže vreme bio predsednik Lekarske komisije Fudbalskog saveza Srbije (FSS) i Crne Gore. Na sajtu UEFA i FIFA postoji informacija da je rad naše lekarske komisije ocenjen kao najbolji u Evropi, koja je tada brojala više od 40 članica Evropske fudbalske organizacije. Na veliku žalost, danas ne zauzimamo to mesto. Za neuspeh na nedavnom prvenstvu sveta u Kataru u velikoj meri odgovorna je i Lekarska komisija FSS jer su odvedena i tri igrača s povredama, s kojim ne bi smeli ni da igraju ni da treniraju. Bez obzira na to što je o tome odlučivao naš selektor.
Ostao sam veran fudbalu. Deo vremena provodim u FK Crvena zvezda, gde se osećam kao kod kuće, a ostalo na poslu. Iako sam navijač Zvezde, imam više nego prijateljske odnose s ljudima iz FK Partizan. Operisao sam svojevremeno i Stjepana Bobeka, bajpasovi, dok sam Rajku Mitiću stavljao stent.
Deca i unuci
Nekako sve proleti, pa su brzo na svet došli i unuci. A kasnije, u novim ljubavima, i još dvoje dece i troje unuka. Medicina je bila njihovo odredište po sopstvenim željama: hirurgija, interna medicina, stomatologija, psihologija.
Smrt roditelja
Smrt roditelja je jedan od najtužnijih događa u životu. I otac i majka su živeli od više nego skromnih penzija, ali za unuke je uvek bilo za čokoladu i neku sitnicu. To je bila velika radost i za njih i za njega kada pronađu „sakriven“ Dedijin (tako su ga unuci zvali) poklon. Ta atmosfera u kući je bila uvek pozitivna. Dedija je umro u snu. Mislim da je Bog bio pravedan prema njemu i nije mu dozvolio da se muči. Uzeo ga je na najbolji mogući način.
Zadovoljan
Iako sam ceo životni radni vek proveo vrlo aktivno i bez ijednog jedinog dana bolovanja, sa neiskorišćenim godišnjim odmorima i slobodnim danima i sa hiljade prekovremenih sati, ne osećam se umorno. Sa svakim novim danom zadovoljan sam što sam mogao pomoći pacijentima kojima je ta pomoć bila neophodna. Želja mi je da neka životna iskustva, ne medicinska nego životna, koja bi bila iz mog života, ali iz života pacijenata, prenesem na papir. U toku je pisanje jedne od takvih tema zajedno s predsednikom Srpske kraljevske akademije Draganom Damnjanovićem.
Na kraju
Pri završetku karijere normalno je da čovek razmišlja i o završetku života. Mada nisam opterećen takvim mislima. Kada se bliži taj nemili događaj, pomislite na svoj porodični podmladak jer roditelji su nezamenljivi, najbolji prijatelji u njihovom životu. Mislim da su oni sposobni da se uspešno bore kako je najbolje moguće za svoj uspešan život.
Jelena S. Spasić
NE PROPUSTITE
