"U LONDON SAM OTIŠAO SA 300 FUNTI, BEZ ZNANJA JEZIKA" Životna priča Gorana Dželatovića: Čuvao sam Madonu, ali princa Harija
Foto: Privatana Arhiva, Zorana Jevtić

ispovest

"U LONDON SAM OTIŠAO SA 300 FUNTI, BEZ ZNANJA JEZIKA" Životna priča Gorana Dželatovića: Čuvao sam Madonu, ali princa Harija

Moja životna priča -

Odrastao je na Voždovcu, a danas živi na relaciji Monte Karlo - London. Veliki je navijač Zvezde i čovek koji se pre više od 25 godina preselio u Englesku. Postao je poznat u svojoj domovini kao bodigard velikih svetskih zvezda. Čuvao je i Bila Klintona i Kobija Brajanta, ali i člana britanske kraljevske porodice. Jedini san koji nije ostvario jeste da postane glumac i zaigra nekog akcionog heroja kao njegov veliki prijatelj Bata Živojinović

Prva slika koju pamtim je Marakana. Imao sam možda tada četiri godine. Otac me je odveo na fudbalski meč. Ne sećam se ni s kim je Zvezda igrala... Na tribinama je bilo puno zastava. Pamtim taj put od naše kuće u Milana Raspopovića. Došli smo pešice, a pešice smo se i vratili.

Bio sam posle vezan za sport ceo život. Prvo sam, kao i svi klinci, igrao fudbal. Imao sam predivno detinjstvo. Bilo je to još vreme Josipa Broza Tita. Nije bilo nikakvih problema. Lepo i srećno smo živeli. I kad se igrao derbi između Partizana i Zvezde, nije bilo nikad problema...

Odrastanje

Početkom osamdesetih morao si da budeš dobar u školi ili u sportu. Nisam nikad voleo da učim, pa sam izabrao sport. Trenirao sam paralelno čak dva sporta, a to su fudbal i hokej. Fudbal sam trenirao prvo za Mladi proleter, pa sam prešao u Obilić, a hokej samo u Zvezdi.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Beograd tada je bio drugačiji grad... Nije bilo ovih nebodera. Bilo je mnogo nekih starih radnji, frizera i berbera, ali i poslastičara. Najviše smo voleli neku poslastičarnicu kod starog DIF-a, gde smo kao klinci igrali fudbal. Svuda bismo išli peške. Nije ti trebao auto, nisu bile ove gužve, ovoliko autobusa i linija, to tada nije postojalo.

Zašto nisam postao pionir?

Od škole sam najviše voleo fizičko i veliki odmor. Obožavali smo da igramo fudbal. Delili bismo se u timove. Nije bila podela na Zvezdu i Partizan, već bismo birali velike evropske timove. Crtali smo njihove grbove i imali tabele... Školu pamtim i po tome da jedini nisam postao Titov pionir. Bio sam kažnjen baš tog dana. Pao mi je šećer, pa sam išao do kuhinje i uzeo kanticu eurokrema. I onda su me provalile učiteljice. Ne moja, ali ona je bila supruga mog učitelja. I onda su me kaznili. Nosio sam neke čizme, jer sam se uvek ko mali još izdvajao po garderobi koju sam nosio. Preskočio sam pult i ušao u kuhinju da nešto pojedem. Po tragovima od đona na čizmama koje sam ostavio, znali su da sam ja uzeo krem. Kazna je bila da ne mogu da postanem pionir.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Stara beogradska porodica

Otac mi je bio s Voždovca, a mama s Dušanovca. Moji su, dakle, bili stara beogradska porodica. Zimi bi moji drugari išli na raspust kod babe i dede na selo, a ja sam imao jednu nanu na Dušanovcu, a drugu babu na Voždovcu. Falilo mi je što nisam imao nekog na selu. Moji drugari bi pričali kako su se kod babe i dede igrali s domaćim životinjama. A kad me pitaju: "Gorane, šta si ti radio? Samo si vukao sanke po Voždovcu uz Milana Raspopovića..."

Kako sam dobio nadimak

Ime su mi dali roditelji. Bilo je popularno tih godina. Starija sestra se zove Gordana, pa smo nas dvoje u tandemu. Poreklo mog prezimena je, kažu, iz Hercegovine. Čuo sam razne priče. Ipak, moja istraživanja bi uvek govorila da smo s Voždovca i iz Beograda.

Danas me većina zna po nadimku Ajkula. Za tu priču kako sam ga dobio, mali je ovaj intervju. Snimaju Englezi film o meni, pa ćemo to razjasniti.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Kako sam postao bodigard

Posao koji mi je promenio život počeo sam da radim slučajno. Otišao sam s drugom da mu pravim društvo na obuci za telohranitelja. Na treningu me je prepoznao policajac, koji me je naterao da treniram s njima, i tako je sve počelo. Da nisam otišao u Zemun tog dana, ko zna kako bi moj život izgledao.

Odlazak iz Srbije

U Englesku sam otišao bez znanja jezika. Prvo gde sam pekao zanat bila je Grčka. Radio sam u klubu koji se zvao "Monako", gde su dolazili sezonski radnici iz celog sveta. I bila je jedna devojka iz Australije. Svi su hteli da budu s njom. E sada, ja sam imao tu, kako se zove, barikadu neku, pošto nisam znao engleski, tako da nisam bio zainteresovan za nju. Svi su je jurili, a ja jedini nisam hteo da je startujem. Međutim, valjda je to nju zainteresovalo. Kako ja to nisam zainteresovan? Pa se ona bila zainteresovala za mene. I došla je jedne noći u klub i pitala na engleskom da ja nju odvedem kući. Na motoru. Sada. Nisam znao tada šta znači: "Can you give me the lift?" I ja odem kod ovih mojih bandita da ih pitam šta to znači. Jedan od njih mi kaže: "Nemoj da si blesav. Hoće da idete u taj neki hotel da se vozite liftom." I ja pomislih kakva je ona budala.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

London

U Englesku sam otišao zbog velike ljubavi. U džepu sam imao samo 500 maraka, što je nekih 300 funti. Sećam se, platio sam sobu 50 funti. Ona kartica za vožnju je bila 15 funti i važila je samo za prvu i drugu zonu. Posle prve nedelje imao sam manje od 200. Nikad mi nije bio cilj da zaradim novac. Prvo sam radio kao pomoćni radnik u kuhinji, da bih kasnije počeo da radim i na vratima klubova.

Svetla velegrada

A vidi, šta je najzanimljivije, te godine u novembru, kad se pale svetla u Londonu, uvek dođi neki "selebriti" da to urade. Mene je najbolji drug moje devojke odveo prvi put da mi baš tu noć pokaže grad. Bilo je milion ljudi na ulicama. Pitam ga: "Igore, je li ovako svaki dan?", "Ma ne, danas se pale svetla". I mi, kako smo se probijali kroz gužve, naletimo na Spajs grls. To je bio moj prvi susret s tim svetom. Prošao sam obezbeđenju iza leđa i našao se očiu oči s njima. Gledao sam ih kako izlaze iz kola. Prvi put sam tada čuo za njih. Posle smo imali priliku da se družimo. Imao sam ugovor s njima negde 2007. godine.

Prvi veliki posao

Prvi posao s poznatima počeo sam devedesetih, kad je snimljen film "Dve čađave dvocevke", u kom je glumio Džejson Stejtam. On je nakon tog snimljenog filma došao u klub u kom sam radio, tako sam ga upoznao. Nakon toga mi je ponudio posao. U međuvremenu sam upoznao glumca Tamera Hasana, koji je dan-danas moj jako dobar prijatelj. Njemu sam se odmah pohvalio da je Džejson bio u klubu, na šta je meni Tamer rekao da će on jednog dana biti jedan od najboljih glumaca. Sve je krenulo s Džejsonom, a nakon toga sam, zahvaljujući brojnim preporukama, čuvao mnoge javne ličnosti. Prošlo je tu puno ljudi. Sada, iskreno da ti kažem, nekih i ne mogu da se setim. Za mene je to bio posao. Nisam bio ni svestan koliko su oni bili poznati i popularni. U glavi mi je tada bilo gde ću da zaradim novac, kako da preživim, da pošaljem mami u Beograd i da je dovedem u London. O tome sam razmišljao. A da li su oni popularni, uopšte me to nije zanimalo, niti sam gledao tu neku stranu medalje.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Škola u Kini

O humanitarnom radu ne volim da pričam. Ponosan sam što sam pomogao da se izgradi škola u Kini. U gradiću Ljenđeng sagradio sam novu školu i biblioteku, koja je dobila ime po mojoj ćerki Liliani Dželatović, renovirali smo i proširili objekte te škole, izgradili teren za fudbal i košarku.

Na ideju za pomoć mališanima školarcima došao sam nakon razgovora s prijateljem Kinezom koji je iz Ljenđenga, a živi i radi u Londonu. Pričali smo o deci, i on i ja imamo decu, i onda mi je rekao kako u njegovom rodnom mestu deca u školi imaju teške uslove, počevši od toga da u učionicama nema ni poda... Samo prašina, zemlja, blato... Rekao sam mu da možemo da organizujemo aukciju na kojoj ćemo prodati sve fudbalske dresove koje skupljam godinama, koji su izuzetno vredni, jer to su dresovi sa autogramima velikih svetskih fudbalskih asova. Prodao sam i vredne uspomene od Kobija Brajanta, ali i od Novaka Đokovića. Nije mi žao. Otvorili smo je pre nekoliko godina, a ja sam sada njen doživotni predsednik. U Kini su me dočekali ko Valtera, mog prijatelja Batu Živojinovića.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Madona i Gaj Riči

Madonu sam čuvao 2004, kada je bila u braku s Gajem Ričijem. Do nje sam došao putem preporuke. Gaj Riči je tada imao jedan pab i neko mu je predložio da ja budem bodigard. Međutim, on je shvatio da ću ja biti u pabu na vratima. Došlo je do nesporazuma kada sam se pojavio u pabu, ali nakon toga sam čuvao Madonu. Gaj Riči i Madona su super. Ona je mnogo trenirala. Madona je bila veliki laf. Kad bismo seli u restoran, uvek bi slala konobara da posluži i nas koji je pratimo. Bila je veoma pažljiva.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Ajron mejden

Sa Ajron mejdenom sam bio dvanaest godina. Bio sam zadužen za bubnjara Nika. Posebno pamtim jedan koncert u Dablinu. Brus Dikinson je bio jako bolestan, imao je temperaturu i ja sam mislio da nema šanse da se održi nastup. Međutim, čovek izađe, ja dan-danas ne mogu da verujem u to da je on skakao tri sata i pevao. Tu nije kraj priče. Posle nas je odvezao avionom kući - iako je bio bolestan i iako je pre toga imao veliki koncert.

Svako ima neke svoje zahteve. A Nik je voleo da ga uvek posle koncerta čeka vruća pica u kolima. On mnogo voli Beograd. Izveo sam ga u grad pred njihov koncert. Šetali smo po gradu, starija generacija ga je prepoznala, probao je našu hranu u "Sinđeliću" i oduševio se kuhinjom.

Madona je sušta suprotnost. Njeni zahtevi su da hotel gde boravi ima teretanu i da bude u blizini nekog parka da može da trči.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Kruna karijere

Vrhunac u mojoj karijeri je bila 2012, kada sam čuvao američki muški i ženski tim u košarci. Dobio sam taj ugovor za vreme Olimpijskih igra u Londonu. Tu sam imao i sukob s Bilom Klintonom, koji nije hteo da veže pojas. Sada čitam razne komentare tih nekih nepismenih ljudi koji kažu "jeste, njega je baš Bil zvao da ga čuva". Nikada nisam rekao da je mene Klinton zvao. Pozvali su me drugi ljudi koji su mi ponudili posao, ali opet zbog toga što sam ja već imao taj neki sikjuriti ček, prošao kroz američku ambasadu, tako da sam, zahvaljujući tome, dobio i taj posao. I Klinton nije hteo da veže pojas, to je tačno. Došlo je do te naše čuvene nesuglasice.

Kada sam dobio taj ugovor za Olimpijadu, niko nije znao u Srbiji gde sam, ko sam i šta ja radim. Međutim, nosio sam tih dana majicu "Delije sever" i videla me je jedna naša novinarka. Izašao je tada intervju sa mnom u Presu i ljudi su saznali ko je Goran Dželatović. Nije možda bilo potrebe za tim - ali da toga nije bilo, možda bih ostao anoniman ceo život. Možda bi znali zbog filma, jer film nije moja ideja.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

O princu Hariju

O mom životu planiraju da snime film. Verovatno im je najzanimljivije što sam čuvao princa Harija, što me je kraljevska porodica odabrala za taj posao, a stranac sam. Imam sada njihov pasoš, ali... Došao sam u London, nisam znao ni reč engleskog jezika, a imao sam takvu počast.

Hari je uvek želeo da živi kao običan momak. U to vreme nije se obazirao na titulu princa, sebe je smatrao normalnim i skromnim dečkom. U Hajd parku je bilo jako popularan jedan festival na kom su nastupali brojni poznati izvođači. Princ Hari je tu voleo da dolazi, ali nije voleo da se tu šeta sa svojim obezbeđenjem. Oni su bili oko nas, a ja sam išao s princom. Razlog zašto je tako bilo je moj stajling i imidž koji imam, jer nije želeo da parkom šeta s momcima obučenim u crna odela. Nije želeo da privlači toliko pažnju.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

Povratak u Beograd

Fali mi Beograd, ali nemam nameru ovde da živim. Nostalgiju lečim čokoladnim bananicama, "plazmom", paštetom, jogurtom, kajmakom... Naravno, i gledanjem naših filmova i serija.

Beograd danas nije grad koji sam ostavio. Jeste da je ovde lepo i sve, i to je moj rodni grad. I svaki put kad dođem, izgrade nešto novo. Pa od korone, ja sam prvi put čuo neke dobre vesti da su Britanci puštali vezane za Beograd i Srbiju. Toga nije bilo, uvek smo bili negativci.

Sve je sada ovde lepo, divno i bajno, ali ja sam odrastao u nekom drugom krugu ljudi i sve je tada bilo drugačije. Nije bilo te ljubomore koja sada ne da vlada nego je prevladala i iz te ljubomore se stvara sada mržnja. Ja takva osoba nisam, niti sam ljubomoran, niti imam razloga da mrzim nekoga, ali ovde ljudi ne cene tuđi uspeh. U Beograd neka me vrate kad me više ne bude. Imamo porodičnu grobnicu na Novom groblju, tako da ću sigurno završiti kod oca, koji je sad tamo. To neka bude zadnja tačka na mom putovanju.

Goran Dželatović Ajkula
foto: Privatana Arhiva

O smrti

Radio sam veći deo života kao telohranitelj, a mogao sam da poginem u avionskoj nesreći. Putovali smo na relaciji London-Milano i išli smo na utakmicu Arsenal - Milano. Moji prijatelji su hteli jeftino da prođemo s kartama... Bio je to nesrećan slučaj. Ne znam ni sam kako to da nazovem... Avion je imao velike turbulencije i pomislio sam da će da se sruši. Uzeo sam telefon da pozovem majku i sestru da se oprostimo. Međutim, nisam imao dometa i onda, kad sam video paniku u avionu, pošto sam se ja već oprostio, onda sam krenuo da smirujem moje prijatelje koji su počeli da paniče i da tešimo ovu stjuardesu. Ona je požutela. Međutim, svaka čast pilotu, spustio nas je na zemlju... Čuli smo posle da je otkazao motor. Za moguću nesreću se već pročulo, pa smo bili na svim vestima.

Takođe, imao sam pre nekoliko godina nesporazum s momcima iz Londona. Oni su to uradili više iz straha, nego što su hteli da me izbodu. Nisu očekivali da ću goloruk da krenem na četvoricu. Srpski inat je proradio.

Poruka za kraj

Uvek sam gledao da odradim svoj posao najbolje što mogu i da se držim tih nekih protokola koje sam naučio. I to me je vodilo i kroz život. Verovatno da ću i da nastavim tim nekim mojim putanjama. Kažem, ja sam navikao da jedem sam, a uvek ima hrane za drugog. Nije me sramota ni strah samoće, jer mi je tako ceo život. Ipak, imam ćerku o kojoj moram da vodim računa i da nju izvedem na pravi put.

Sada je jedino pitanje šta je sledeće. Možda odem u glumce. Uvek sam kao mali glumio neke kauboje. Statirao sam u nekoliko filmova u Engleskoj, ali bih voleo da odigram i neku epizodnu ulogu. Vidim sebe tu. Možda mi to nije suđeno, ali Bata Živojinović bi sigurno bio ponosan.

Bonus video:

52:24

REALNA PRIČA - AJKULA - 25.03.2023

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja
track