"IŠAO SAM U OBRENOVAC I ČAMCEM DA SE UVERIM KOLIKO JE TEŠKO DA NEKOG POKUPIMO" Vučić na Kurir TV o poplavama 2014: Država je reagovala, ali nikad nije dovoljno

Aleksandar Vučić u ekskluzivnom intervjuu za emisiju "Neispričano", koju vodi urednica i voditeljka Kurir televizije Jelena Pejović, govori o ličnim žrtvama, porodici, majci Angelini, sinu Vukanu, političkim odlukama koje su ga skupo koštale, godinama provedenim pod pritiscima, ali i o planovima za budućnost Srbije.

Vučić se osvrće na svoj životni i politički put, od detinjstva, stadiona i Pravnog fakulteta, preko ulaska u politiku i ministarskih dana, do odluka koje su, kako je rekao, bile teške i često nailazile na nerazumevanje. Posebno emotivno govoriće o svojoj porodici, a kada je reč o majci i deci, priznao je da su to teme koje su ga najdublje pogađale.

"Kada padate više puta, morate da naučite da svaki put ustanete"

Govoreći o tome koliko su ga porodično vaspitanje i životna iskustva oblikovali, Vučić je istakao da čovek svoja uverenja gradi kroz porodicu, okruženje i znanje, ali da se njegova snaga posebno proverava u trenucima kada mora da donese odluke koje nisu popularne.

"Valjda svakog čoveka oblikuje i ono što nasledi, što dobije u porodici, onda u svom socijalnom okruženju, a onda kroz učenje stiče dodatna znanja, sopstvena opredeljenja i uverenja. Ali svakako sam nasledio mnogo toga iz porodice i kroz detinjstvo, kao i svako drugi", rekao je Vučić.

Govoreći o padovima, pritiscima i potrebi da se čovek posle svakog udarca ponovo podigne, Vučić je objasnio da istrajnost nije nešto što se podrazumeva, već sposobnost koja se stiče kroz teška iskustva.

"Ja sam bezbroj puta govorio kako postoje ljudi koji dožive taj momenat da padaju, pa se ponovo podižu i uzdižu. Ali nije jednostavno kada padate više puta. Samo morate da naučite da svaki put ustanete, podignete se, uzdignete se."

Posebno je naglasio koliko je teško donositi odluke kada je na odgovornom mestu, a istovremeno znati da će one izazvati kritike, čak i kada smatra da drugačije rešenje nije bilo moguće.

"Ljudi u Srbiji ne znaju, a to vam može reći bilo ko kada hoće bez političkih tričarija da govori, koliko je težak proces donošenja odluka u nekim momentima. Ponekad vam se desi da to bude neprihvaćeno i da bude bezbroj kritika, mnogo nerazumevanja, iako drugačiju odluku niste ni mogli da donesete. I ne želim da se žalim, ni da kukam, jer planiram da vodim vladu Srbije. Biće još mnogo takvih odluka."

Prema njegovim rečima, za odgovorno vođenje države neophodni su odlučnost, hrabrost i posvećenost, ali i spremnost da se saslušaju građani, čak i kada se njihovi stavovi ne podudaraju sa onim što je sam planirao.

"Potrebna je odlučnost, potrebna je hrabrost, potrebna je želja i strast da to radite. I uz sve to, ono što nam je nedostajalo jeste da češće i više slušamo ljude. Zato sam u ovoj kampanji obilazio ljude, trudio se da ih čujem, čak i kada mi se činilo da nešto nema previše smisla. Onda bih posle razmišljao i došao do zaključka da možda ja nisam sasvim pravilno, ispravno, fer odgovorio nekome."

Na pitanje da li je čovek koji se bori za svoju zemlju spreman da zbog toga žrtvuje i deo sopstvenog života i porodičnog mira, Vučić je odgovorio da uverenja nemaju mnogo smisla ako čovek nije spreman da snosi posledice svojih odluka.

"Verujem da mnogi ljudi mogu da podnesu žrtvu. Ako imate principe i ideje, onda za te principe i ideje morate da platite cenu. Onda to i nisu baš neki principi i neke ideje ako niste spremni da platite cenu. A ta cena neretko je visoka."

Vučić emotivno o majci i sinu Vukanu

Upravo u tom delu razgovora sa urednicom Jelenom Pejović Vučić se osvrnuo i na svoju porodicu, posebno na sina Vukana, za koga je rekao da ima devet godina i da, kao i druga deca, odrasta u okruženju u kojem do njega dopiru različite priče o njegovom ocu.

"Izbegavam da pred malim dečakom, koji više nije ni beba ni malo dete, ima devet godina, pred Vukanom govorim o tome. Naravno da znam i šta čuje u školi, i naravno da znam šta mu svi govore, ali nekako se i on skloni od toga, a ja pokušavam koliko je moguće da ga sklonim. Znam da u tome ne uspevam."

Govorio je i o tome koliko su, prema njegovim rečima, pritisci kojima je izložen pogađali njegove najbliže. Posebno je istakao iskustvo svoje majke i nadu da će ono što je njegova porodica prošla sprečiti da druge porodice dožive slične stvari.

"O ovim starijima da ne govorim, koji su bili toliko puta povređivani. To kroz šta mi je majka prošla samo u poslednjih godinu-dve dana, da ne pričam sve vreme... Nadam se da sam uspeo da učinim nešto da druge majke u Srbiji ne prolaze na takav način kao što je moja majka prošla. I nikada to nismo radili našim političkim protivnicima."

Vučić je ocenio da politička borba ne bi smela da se pretvara u napade na članove porodice, a kao uzrok takvog ponašanja naveo je, kako je rekao, nedostatak drugih argumenata.

"Kada nemate drugu argumentaciju, onda morate to da radite", rekao je Vučić u emisiji "Neispričano", osvrćući se na napade koje je, prema sopstvenim rečima, trpela njegova porodica.

Od dečaka sa tribine do čoveka koji je želeo da bude advokat

U ekskluzivnom intervjuu za Kurir televiziju Vučić se vratio i u mladost, govoreći o periodu kada nije razmišljao o političkoj karijeri, već o advokaturi, knjigama i studijama prava. Ipak, još kao dečak bio je vezan za Crvenu zvezdu, a odlazak na stadion i iskustva sa tribine ostavili su na njega snažan utisak.

"Ja sam bio tu kao balavac. Prvi put sam otišao, pobegao iz škole, imao sam 12 godina. Bila je 1982. godina, a tada sam već krenuo na utakmice Zvezda - Cibona i Zvezda - Barselona. Na Zvezda - Cibona smo vikali: 'Mrzim Cibonu!', a to u to vreme nije bilo dozvoljeno."

Dodao je da ga je tada policajac izveo i lupio šamar.

Prisustvo na tribinama, kako je objasnio, nije mu donelo samo ljubav prema klubu već i iskustva kroz koja je učio o prijateljstvu, hrabrosti i ponašanju u teškim situacijama.

"Tu sam naučio šta je pravo prijateljstvo. Sećam se kada smo išli u Vinkovce, gde su nas sačekali Dinamovi i Hajdukovi navijači. Išli smo na utakmicu Zvezda - Željo u Sarajevu, a nas tridesetak je krenulo iz Beograda. Njih je na stanici bilo najmanje stotinu, možda i 120."

Prema njegovom sećanju, jedan od njegovih prijatelja našao se u nevolji, dok su ostali oklevali da reaguju.

"Gledam sve njegove drugove, pa neće niko da rizikuje ništa. Ja sam izašao, nekako ga dovukao do voza i ubacio unutra. Tada mi je rekao: 'Znaš, od svih ovih velikih što se trse svaki dan, ja bih ostao ovde i nikad se ne bih izvukao. A od tebe, mali, takvog žgoljavog, mršavog i nikakvog, da to očekujem, nisam. Zapamtiću to i hvala ti.'"

Ipak, iz tog perioda pamti i ono što mu se nije dopadalo - nasilje nad ljudima koji više nisu mogli da se brane.

"Jednog od Dinamovih navijača oborili smo na zemlju i moj drug je krenuo da ga udari. Uhvatio sam ga za ruku i rekao: 'Nemoj, kad te molim.' Momak je već ležao dole, prilično teško povređen, a on je još hteo da ga udari po licu. Svi su se naljutili na mene i pitali šta ga štitim. Ja nisam hteo da pripadam čoporu i nikada nisam voleo da se iživljavam nad nekim ko leži na zemlji."

Potom je izgovorio rečenicu kojom je objasnio šta mu je to iskustvo značilo:

"Ljudi koji se iživljavaju nad nekim ko leži na zemlji, to nisu ljudi, to je uvek samo čopor hijena."

Iako ga je privlačila atmosfera stadiona, Vučić je rekao da je njegova prvobitna želja bila da postane advokat. U tome ga je, kako je naveo, podsticala i majka, koja mu je kupovala knjige i insistirala da uči i čita.

"Nadao sam se da budem advokat. To je moja želja bila, a majka mi je kupovala knjige: čitaj svašta, Filota, File, od Veljka Guberinića, od svih mogućih. Uči, čitaj, uči, čitaj, sve. Tako da sam se spremao. To mi je bio san."

Međutim, 1993. godine njegov život krenuo je drugim putem.

Ulazak u politiku

Vučić je objasnio da je njegov ulazak u politiku počeo nakon što je na jednoj tribini u beogradskom bloku 61 postavio pitanje o Vens-Ovenovom planu. Kako je rekao, tada je shvatio da o toj temi zna više od ljudi koji su tribinu vodili, iako se do tada nije aktivno bavio politikom.

Kasnije je pozvan u Srpsku radikalnu stranku, gde je upoznao Vojislava Šešelja. Ipak, nije se uvek slagao sa njegovim stavovima. Kao jedan od primera naveo je period nakon pada Krajine, kada je sa bratom Andrejem teško podneo sudbinu srpskog naroda.

"Sećam se toga, sa 25 godina, brat i ja smo teško podneli pad Krajine, mnogo teško. Te večeri smo tražili da se ide na ulice, a on je govorio: 'I šta time dobijamo?' I da vam iskreno kažem, sa ovom pameću danas, i ja bih isto rekao."

Objasnio je da su emocije i bunt tada bili snažni, ali da su se kasnije okrenuli konkretnijoj pomoći ljudima koji su bili u nevolji.

"Šta ćete, mladost, buntovnički duh, pomislite da ćete da promenite svet i da ćete ne znam šta da uradite. Žao vam je svog naroda kojeg vidite da se muči i u kolonama dolazi. Onda smo se preorijentisali, nosili smo pomoć našim ljudima, od hrane, odeće, obuće, svega drugog."

Kako je naglasio, njihovi sukobi nisu bili lične prirode, već su se ticali načina na koji su razumeli interese srpskog naroda.

"Bile su to žestoke svađe, ali svađe koje su se ticale borbe za interes našeg naroda, ništa više od toga. Nismo imali tu vrstu ličnih sukoba."

"Dve godine sam bio ministar u gotovo nemogućim uslovima"

Sa samo 28 godina, 1998. godine, Vučić je postao ministar informisanja u tadašnjoj Vladi republike Srbije. Govoreći o tom periodu, opisao je političke i bezbednosne okolnosti u kojima je radio, kao i česte odlaske na Kosovo i Metohiju.

"Dve godine sam bio ministar u gotovo nemogućim uslovima. Trudio sam se da taj zakon o informisanju ne bude najgori na svetu. Svakako je bio loš i nikada ga ne bih ponovo doneo, ali se branila država", rekao je Vučić.

Kao posebno upečatljiv događaj izdvojio je situaciju tokom jednog od odlazaka na Kosovo i Metohiju, kada im se automobil pokvario nedaleko od sela Zrze, između Prizrena i Đakovice.

"Stali smo nedaleko od sela Zrze. Pukla je guma. Izašli smo iz kola da šetamo i, nećete verovati, iz žita vidite trojicu naoružanih automatskim puškama, na 80, 90, 100 metara, ne mogu tačno da procenim, i kako se polako udaljavaju. Video sam da su se policajci pomalo uspaničili, uzeli automatske puške, legli dole i viču nama. Ja i dalje ništa ne razumem, stojim i gledam šta je."

Prema njegovim rečima, takve situacije bile su deo tadašnje svakodnevice na tom području.

Govoreći o periodu posle 2000. godine, Vučić je izneo svoju ocenu tadašnje privatizacije i ekonomskih prilika, tvrdeći da su mnoge fabrike i preduzeća uništeni, dok je veliki broj ljudi ostao bez posla.

"Problem nije što su privatizovali sve, ja volim privatizaciju, privatnu svojinu, nego su sve opljačkali. Nemam ništa protiv toga da privatizuješ bioskop i napraviš hotel. Ali nisi napravio ništa. Samo si opljačkao, uzeo pare i podelio sa političarima, otpustio ljude i ništa drugo."

Vučić je u razgovoru naveo da je, prema njegovoj oceni, 550.000 ljudi ostalo bez posla i da je zemlja u tom periodu ostala bez jasnog plana za rešavanje najvažnijih državnih pitanja.

"Naučio sam da trpim više nego drugi"

Jedna od centralnih tema ekskluzivnog razgovora bili su politički pritisci, protesti i lični napadi sa kojima se Vučić, kako je rekao, suočavao tokom godina provedenih na vlasti.

Predsednik je naveo da se za takve udarce pripremao i da je vremenom naučio da ih podnosi, čak i kada su, prema njegovim rečima, prevazilazili uobičajene granice političke borbe.

"Od 2014. do 2026. godine ja sam svake godine po osam do deset meseci bio izložen najtežim mogućim protestima. Je l' se sećate krvave košulje, 'Srbija protiv nasilja', 'Jedan od pet miliona', hiljade raznih čuda, pokreta, jednih, drugih, ne znam ni ja šta sve."

Osvrnuo se i na proteste protiv pojedinih infrastrukturnih projekata u Beogradu, navodeći da se danas, kako smatra, koriste upravo prostori i objekti čijoj su se izgradnji ranije protivili.

"Da ja nisam promenio lice Beograda, kao i lice Srbije, oni ne bi imali gde da se okupljaju. Okupljaju se na Savskom trgu, koji smo mi napravili, sa idejom da se uradi spomenik Stefanu Nemanji. Doveli smo Aleksandra Rukavišnjikovog, jednog od najvećih vajara današnjice, da napravi onakav veličanstveni spomenik Stefanu Nemanji. Pa se tamo okupljaju, pa na Slaviji, oko te fontane."

Vučić je posebno izdvojio fontanu na Slaviji, za koju je rekao da su njeni protivnici ranije tvrdili da neće funkcionisati, dok je danas, prema njegovim rečima, jedno od omiljenih mesta za okupljanje.

"Deset godina je prošlo od kada smo postavili tu fontanu. Rekli su: 'Prelivaće, nikad neće moći da radi, saobraćaj će, ne znam šta da uradi pod zemljom da uništi tu fontanu.' Deset godina ta fontana radi, prelepa je, i oni se okupljaju baš oko te fontane."

Kao rečenicu koja mu se posebno dopala naveo je ocenu pisca Filipa Grbića, koji je rekao da je Vučić uspeo zato što "trpi kao zver".

"Dopala mi se ta rečenica Filipa Grbića koji je rekao: 'Vučić je uspeo zato što trpi kao zver.' Zato što ume da trpi više nego svi drugi. Nije to pitanje da li udarate. Vi, kada ste predsednik ili kada imate funkciju, ne možete da udarate mnogo ljudi. Morate da vodite računa o svima. Ali morate da naučite da trpite, da budete izdržljivi. I to sam naučio."

Na pitanje šta mu danas daje snagu i šta ga pokreće u političkom životu, Vučić je rekao da i dalje razmišlja o budućnosti i planovima koje bi trebalo ostvariti.

"Opsednut sam onim što moramo i što bi bilo potrebno da uradimo, što bi vredelo, što bi bilo važno da uradimo. A vidim da moji protivnici nisu time opsednuti, ne razmišljaju o tome, ne sanjaju velike snove. Jedini san im je kako da onoga koga mrze sklone i sebe postave u neku fotelju."

Zatim je dodao:

"Moji veliki snovi uvek će pobeđivati nemanje njihovih snova i činjenicu da je jedino čime se rukovode u politici mržnja."

O razvoju Srbije: "Srećan sam što se ljudi voze prugama koje smo mi izgradili"

Govoreći o razvoju Srbije i promenama koje su se dogodile tokom prethodnih godina, Vučić je istakao da mu posebno znači kada vidi da građani koriste infrastrukturu za čiju se izgradnju, kako je rekao, zalagao.

Kao primer naveo je uspostavljanje direktne avionske linije Beograd - Njujork, za koju je rekao da je u početku donosila gubitke, ali da je kasnije postala jedna od najprofitabilnijih linija Er Srbije.

"Radili smo danonoćno da obezbedimo tu liniju, iako smo znali da će u početku doneti gubitke. Danas je to jedna od najprofitabilnijih linija Er Srbije. Borili smo se za nju, uradili sve to."

Ispričao je i susret sa mladim putnikom tokom jednog leta za Njujork. Kako je naveo, primetio je da ga mladić ne voli, pa ga je upitao šta mu je toliko loše učinio.

"Ja ga pitam: 'Sine, a šta sam ti to toliko loše u životu uradio?' On kaže: 'Ne bih da razgovaram sa vama.' Ja kažem: 'Okej, hvala. Drago mi je samo i srećan sam što bi da se voziš avionom i linijom koju sam ti ja obezbedio, nije neko drugi. I hvala ti na tome.'"

Vučić je rekao da ga je taj susret učinio srećnim jer je znao da mladić koristi rezultat rada koji je, prema njegovim rečima, omogućio upravo njegov tim.

Sličan osećaj, kako je ispričao, imao je i kada su studenti tokom protesta poručili da su zahvalni što je izgrađena pruga kojom mogu lakše da putuju i protestuju protiv njega.

"Ja sam bio najsrećniji, baš mi je bilo simpatično kada su krenule studentske demonstracije i kada su napisali: 'Vučiću, hvala ti što si nam izgradio prugu da lako možemo da dođemo da protestujemo protiv tebe.'"

Na primedbe da su putevi, pruge i drugi projekti izgrađeni novcem građana, Vučić je odgovorio da to nije sporno, ali da smatra da je ključno pitanje zbog čega takvi projekti nisu realizovani ranije.

"Pa uvek je za naše pare. Kroz celu našu istoriju je za naše pare. Samo vas pitam: a što te brze pruge nije bilo 70 godina ranije? A što nije bilo nijednog naučno-tehnološkog parka deset godina ranije? A što nije bilo ovoliko autoputeva 70 godina ranije? A što nam Srbija nije rasla ovakvom brzinom kao što sada raste u prethodnih 70 godina?"

"Da nismo napravili taj politički rizik, ne bismo izlečili Srbiju"

Jedan od najtežih delova razgovora odnosio se na ekonomske mere iz 2014. godine, kada su smanjene plate u javnom sektoru i penzije. Vučić je opisao stanje državnih finansija koje je, prema njegovim rečima, zatekao po ulasku u vladu, kao i razgovore koje je vodio pre donošenja odluke.

"Ulazim u vladu, ja kao prvi potpredsednik vlade, i dolazi Dinkić kod mene i kaže: 'Ja moram da idem na tržište hartija od vrednosti, moramo da uzmemo tri milijarde odmah, zato što nemamo da isplatimo penzije.' Čekaj bre, kako nemamo da isplatimo penzije? Nema. Prazna kasa, ostalo je 70 miliona evra, a nama je samo za penzije u tom trenutku bilo potrebno 360 miliona evra."

Vučić je naveo da je potom, kao predsednik vlade, svakog jutra razgovarao sa tadašnjim ministrom finansija Lazarom Krstićem, koji ga je upozoravao na stanje javnih finansija.

"Ulazi kod mene svako jutro u pola sedam u kancelariju. 'Šefe, mi moramo da smanjujemo plate i penzije, imaćemo najgore stanje javnih finansija, bankrotiraćemo', i tako dalje. I ja dva meseca krčkam tu odluku, krčkam tu odluku, gledam šta ću i kako ću."

Kako je rekao, razgovarao je sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom, analizirao primere drugih zemalja i na kraju odlučio da prihvati politički rizik.

"Pogledao sam šta je Južna Koreja radila i onda sam doneo odluku da idem u to. Šta da radim? Politički rizik, ali hoću zemlju da izlečim."

Posebno težak deo te odluke, prema njegovim rečima, bili su razgovori sa roditeljima, koji su takođe bili obuhvaćeni smanjenjem penzija. Vučić je naveo da su oni imali visoke penzije i da su bili među onima kojima su primanja smanjena.

"Sećam se razgovora sa Dačićem i pokojnim Palmom, sa mojim roditeljima, jer su moji roditelji imali visoku penziju. Mi smo smanjili za 40 odsto penzionerima. Šezdeset odsto siromašnijih penzionera nismo dirali, ali moji roditelji su, kao bogatiji penzioneri, bili na udaru mera. I onda sam imao razgovore sa njima koji nisu bili laki."

Prepričao je i suštinu razgovora sa ocem, koji je smatrao da je penziju zaradio svojim radom.

"Oni kažu: 'Ali ja sam to zaradio.' Ja kažem: 'Ma zaradio si, ali nema para.' Ne vredi. Možeš da mi kažeš da si uradio šta god hoćeš, nema, ne postoje te pare. Ne postoji penzioni fond. Sve je pojedeno, ne postoji ništa. Sve su opljačkali, sve je uništeno. Ne postoji bukvalno ništa. Nemamo čega da ti isplatimo. Možeš ti meni sto puta da kažeš: 'Šta mene briga, ja sam to zaradio', ali kad nema prebijene pare, nema je."

Vučić je rekao da su mere bile teške i politički rizične, ali da su, prema njegovoj oceni, kasnije dale rezultate.

"Teške su bile 2015, 2016. i 2017. godina, a onda već od 2018. počinje da se vidi rezultat mera. I danas se vidi. Zato smo mi pretekli i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu i toliko smo ispred Severne Makedonije."

Govoreći o poverenju građana, priznao je da ga nisu svi podržavali, ali je naveo da smatra da je većina razumela u kakvoj se situaciji zemlja nalazila.

"Neki jesu, neki nisu. Ali većina jeste, zato što su ljudi videli strast i želju i razumeli su u kakvoj se situaciji nalazimo. Kao što danas, zbog boljeg života, svi smo postali pomalo razmaženi i ljudi veruju da je to zauvek dato. Nije. Jednom grešku napravimo, skupo ćemo to da plaćamo decenijama, ne godinu ili dve."

"Moj zadatak je bio da zaštitim živote građana Srbije"

Osvrćući se na poplave u Obrenovcu 2014. godine i pandemiju koronavirusa šest godina kasnije, Vučić je govorio o odgovornosti koju je osećao u kriznim situacijama i o tome koliko je, prema njegovim rečima, želeo da država reaguje brže i efikasnije.

Osvrćući se na poplave u Obrenovcu 2014. godine i pandemiju koronavirusa šest godina kasnije, Vučić je govorio o odgovornosti koju je osećao u kriznim situacijama i o tome koliko je, prema njegovim rečima, želeo da država reaguje brže i efikasnije.

Za vreme poplava, kako je rekao, nastojao je da lično vidi šta se događa na terenu, ali je priznao da bi danas u nekim situacijama postupio drugačije.

"Ja sam išao, nosio sam sve, trudio sam se da pomognem. Bio sam kao neiskusni predsednik vlade željan da pokažem koliko mi je stalo da pomognem na svakom mestu. Sećam se, išao sam u Obrenovac i čamcem, da se sam uverim koliko je teško da nekoga pokupimo."

Prema njegovim rečima, tada je želeo da pomogne što većem broju ljudi, ali je s vremenom shvatio da dobra namera i želja da se sve reši odmah ne znače nužno i da je svaki potez najbolje organizovan.

"Država je reagovala, ali nikad nije dovoljno. Nikad to nije dovoljno brzo i uvek mora da bude brže. Uvek sam želeo da uradimo nešto više i nešto jače. Ta želja da stvari rešavate brzo ponekad dovede i do dezorganizacije i do drugih stvari."

Kada je reč o pandemiji koronavirusa, Vučić je istakao da je tada, kako je rekao, najvažnije bilo sačuvati ljudske živote i obezbediti medicinsku opremu, vakcine i respiratore.

"Ja sam znao da je moj zadatak tada da zaštitim živote građana Srbije. Ako sam jednog čoveka zaštitio, svojim radom, danonoćnim, zaštitio sam, siguran sam, hiljade ljudi. Ne samo građana koji ne bi imali ni vakcine, ni respiratore, niti bilo šta drugo."

Opisao je i teškoće u nabavci medicinske opreme u vreme kada su se države nadmetale za robu na svetskom tržištu.

"Mi kupimo nešto i roba krene prema nama. Krenu brodovi, krenu avioni. Oni vrate avion s pola puta na drugu destinaciju, neko je platio više. Ja kažem: 'Ali, ljudi, mi smo već ovo platili.' Kažu: 'Nema problema, mi ćemo da vam vratimo pare, evo vam pare odmah, dobili smo veću cenu.' Znači, nije vredelo čak ni kad avansno platite."

Kurir.rs