MI SMO DRUŠTVO S POREMEĆENIM CENTROM ZA RAVNOTEŽU Basara uoči premijere Crvenog kartona: Ovde se ne zna šta je pobeda, a šta poraz

Da bih gle­dao no­r­ma­lan di­ja­log na te­le­vi­zi­ji, mo­rao sam da na­pra­vim svo­ju emi­si­ju. Ovim re­či­ma knji­že­v­nik i ko­lu­m­ni­sta Ku­ri­ra Sve­ti­slav Ba­sa­ra na­ja­vlju­je svoj dru­štve­no-po­li­ti­č­ki tok-šou "Cr­ve­ni kar­ton", ko­ji star­tu­je ve­če­ras na Ku­rir te­le­vi­zi­ji.

U in­te­r­vjuu za naš li­st Ba­sa­ra ot­kri­va da će u svo­ju emi­si­ju, ko­ja će se emi­to­va­ti sva­ke su­bo­te od 20 ča­so­va, zva­ti sve one s ko­ji­ma bi vo­leo da raz­go­va­ra, ali ta­ko­đe i ne­ke s ko­ji­ma ne bi vo­leo. Gost pr­ve emi­si­je je li­der SPO Vuk Dra­ško­vić, ko­ji kao sve­dok jed­nog tu­r­bu­len­t­nog vre­me­na izno­si sa­zna­nja ko­ja ba­ca­ju pot­pu­no no­vo sve­tlo na ne­ke po­zna­te do­ga­đa­je.

A uo­či pr­vog „Cr­ve­nog kar­to­na“ Ba­sa­ra za Ku­rir, u svom pre­po­zna­tlji­vom ma­ni­ru, go­vo­ri - osim o emi­si­ji - i o po­li­ti­ci i nje­nim po­je­di­nim ak­te­ri­ma, ku­l­tu­ri, isto­ri­ji...

Šta gle­dao­ci mo­gu da oče­ku­ju od emi­si­je ko­ju će­te ra­di­ti na Ku­rir te­le­vi­zi­ji?

- Mo­gu oče­ki­va­ti ono što se od TV emi­si­ja i ina­če oče­ku­je, ali se u Sr­bi­ji re­t­ko do­če­ka. Da­kle, otvo­ren raz­go­vor o neu­ra­l­gi­č­nim te­ma­ma s mu­ška­r­ci­ma i že­na­ma ko­ji su na ovaj ili onaj na­čin uti­ca­li na po­li­ti­č­ke i ku­l­tu­r­ne do­ga­đa­je u pret­hod­ne tri de­ce­ni­je. Po­tom, raz­go­vo­re sa in­te­le­k­tua­l­ci­ma u ko­ji­ma će se uzro­ci po­sr­ta­nja po­tra­ži­ti u da­ljoj pro­šlos­ti. Na­ši pro­ble­mi ni­su od ju­če. A ve­li­ki je pro­blem što već izve­sno vre­me pos­to­ji sa­mo jed­no ko­n­fu­zno „da­nas“.

Ko­je te­me će­te obra­đi­va­ti?

- Te­mat­ski krug je vr­lo ši­rok. U Sr­bi­ji ima preo­bi­lje te­ma i pro­ble­ma. Pre­ma­lo je ozbi­lj­nog pri­stu­pa te­ma­ma i još ma­nje re­ša­va­nja pro­ble­ma.

Ko su pr­vi gos­ti?

- Gosti u prvim emisijama su Vuk Dra­ško­vić, Ne­nad Pro­kić, Zo­ran Pa­no­vić, Če­da Jo­va­no­vić, Va­sa Pa­v­ko­vić i Ma­r­jan Ča­ka­re­vić.

S kim bi­ste vo­le­li da raz­go­va­ra­te?

- Svi s ko­ji­ma bih vo­leo da raz­go­va­ram - uklju­ču­ju­ći i ne­ke s ko­ji­ma ne bih vo­leo - bi­će po­zva­ni u emi­si­ju. Vi­de­će­mo ko će sve do­ći.

Da li vas i po­sle go­di­nu da­na pi­ta­ju za­što ste iz Da­na­sa pre­šli u Ku­rir?

- Ne. To vi­še ni­je te­ma. Od po­če­t­ka je to bi­la sa­mo „di­m­na za­ve­sa“, re­la­ti­v­no be­za­zle­na fo­r­ma sveo­p­šteg fo­li­ra­nja i pre­ne­ma­ga­nja, odr­ža­va­nja u ve­šta­č­kom ži­vo­tu de­ma­r­ka­cio­ne li­ni­je iz­me­đu dve­ju dru­štve­nih fi­k­ci­ja i tra­di­cio­nal­nog pos­ta­vlja­nja stva­ri na­gla­va­č­ke. Vi­di­te, u bo­ljem de­lu sve­ta no­vi­na­ma ugled do­no­se au­to­ri ko­ji u nji­ma pi­šu, kod nas ugled au­to­ri­ma i „au­to­ri­ma“ do­no­se (ili odu­zi­ma­ju) ove ili one no­vi­ne. Da je to ta­ko sa­mo u no­vi­na­ma, do­bro bi bi­lo. Ta­ko je, nao­pa­ko, svu­g­de.

Ka­ko ge­ne­ral­no rea­gu­je­te na kri­ti­ke? Ne šte­de vas opo­zi­cio­ni, dru­go­sr­bi­jan­ski kru­go­vi, tvi­te­ra­ši...

- Ne šte­dim ni ja njih, za­što bi oni šte­de­li me­ne. Tvi­te­ra što se ti­če, ta dru­štve­na mre­ža je do te me­re im­be­ci­l­na da je uo­p­šte ne uzi­mam u ob­zir. Tvi­te­ra­ši - svi do jed­nog - unu­ci su onih low-te­ch idio­ta ko­ji su dav­nih go­di­na po zi­do­vi­ma ka­fan­skih nu­žni­ka pi­sa­li „ov­de sam da­na tog i tog je­bo tu i tu“. Ne­ma ni­čeg no­vog pod Su­n­cem. Sa­mo se s vre­me­nom po­ve­ća­va ču­j­nost i vi­dlji­vost glu­pos­ti.

Šta je va­ma da­nas na­j­va­žni­je dru­štve­no-po­li­ti­č­ko pi­ta­nje?

- Ono ko­je se uo­p­šte ne pos­ta­vlja - ka­ko (re)ko­n­strui­sa­ti dru­štve­ni koo­r­di­nat­ni si­stem ko­ji na­pros­to ne pos­to­ji. Ov­de se ne zna ča­sni kr­st. Ne zna­ju to čak ni oni ko­ji ga no­se na pr­si­ma. Ne zna se šta je le­vo, šta de­sno. Šta go­re, šta do­le. Šta je po­be­da, šta po­raz. Šta je uspon, šta pad. Mi smo dru­štvo s po­re­me­će­nim cen­trom za rav­no­te­žu.

Šta pak od­go­va­ra­te oni­ma ko­ji tvr­de da je Ko­so­vo pi­ta­nje svih pi­ta­nja?

- Svo­đe­nje svih pi­ta­nja na jed­no pi­ta­nje je re­gre­si­v­ni re­du­k­cio­ni­zam. Pros­to­na­rod­ski re­če­no - pre­ki put u pro­pa­st i in­vo­lu­ci­ju.

U ko­lu­m­na­ma če­sto po­mi­nje­te bi­v­šeg pred­sed­ni­ka i pre­mi­je­ra Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­cu, či­je vre­me vla­sti opi­su­je­te kao mra­č­no, de­stru­k­ti­v­no, de­sni­ča­r­sko, kao vre­me kad je vla­dao la­žni pa­trio­ti­zam, kao pe­riod ko­ji je una­za­dio Sr­bi­ju... Je li mo­gu­će da je nje­go­va moć bi­la ta­ko ve­li­ka?

- Pre ne­go što od­go­vo­rim na ovo pi­ta­nje, skre­nu­ću pa­žnju da sam ja u in­te­le­k­tual­nom smi­slu de­sni­čar, što će re­ći da ne ve­ru­jem u po­vr­šnost i la­ko­mi­sle­ni op­ti­mi­zam le­vi­ce, ko­ji se, uos­ta­lom, ne­g­de i za­gu­bio. Go­spo­din ko­ga po­mi­nje­te ni­je de­sni­čar, ne­go po­tu­lje­ni za­tu­ca­ni šo­vi­ni­sta i au­ti­sta ko­ji, osim vi­tal­nih fu­n­k­ci­ja, ima sa­mo na­cio­nal­ni iden­ti­tet. Dru­ge ni­je izgra­dio. Ne­ke su mu skle­pa­li spo­lja. Sma­tram da su ta če­me­r­na Ko­štu­ni­či­na do­k­tri­na i pra­k­sa - ko­ja, na sre­ću, gu­bi dah - neu­po­re­di­vo su­b­ve­r­zi­v­ni­je od ra­di­ka­l­sko-na­pred­nja­č­ke, ko­ja, ka­ko vi­di­mo, po­ka­zu­je spre­m­nost da uči i ho­će da ra­di, ume­sto da ke­nja po beo­gra­d­skim mu­tla­ci­ma. To je, na­rav­no, još na kli­ma­vim no­ga­ma, još je tu mno­go pri­mi­ti­vi­z­ma, ali spo­sob­nost or­ga­ni­za­ci­je i di­sci­pli­na su pr­vi ko­ra­ci ka ci­vi­li­za­ci­ji.

Ne šte­di­te ni još jed­nog bi­v­šeg pred­sed­ni­ka - Bo­ri­sa Ta­di­ća?

- Ne. I Ta­dić mo­ra da pri­hva­ti deo od­go­vor­nos­ti. On to, do­ne­kle, i či­ni. Mo­žda vi­še od svih osta­lih. I on će bi­ti po­zvan u „Cr­ve­ni kar­ton“. Vi­de­će­mo šta još ima da ka­že. Ako se po­ja­vi u emi­si­ji.

A šta za­me­ra­te ak­tue­l­nom še­fu dr­ža­ve - Ale­k­san­dru Vu­či­ću?

- To što - na­kon što je uzor­no or­ga­ni­zo­vao stran­ku, ko­n­so­li­do­vao eko­no­mi­ju i fis­kal­ni si­stem (ma­da, da bu­dem iskren, ne znam šta je to) - okle­va da po­ra­di na ema­n­ci­pa­ci­ji i ku­l­ti­vi­sa­nju SNS. Kao da se bo­ji da će - uko­li­ko uću­t­ka pri­mi­ti­v­ne gla­so­ve i pra­k­se - SNS izgu­bi­ti „iden­ti­tet“. Ne­će. To je u Sr­bi­ji neis­ko­re­nji­vo, ali još ne­ma fo­r­mu. SNS bi sa­mo do­bio - a i ova­ko do­bi­ja - uko­li­ko bi se upo­do­bio stan­da­r­di­ma evro­p­skih ko­n­ze­r­va­ti­v­nih par­ti­ja. Po­zva­ću i Vu­či­ća u „Cr­ve­ni kar­ton“, pa će­mo, ako do­đe, po­raz­go­va­ra­ti i o to­me.

Da li i da­lje sma­tra­te da je eki­pa oko Dra­ga­na Đi­la­sa opa­sna po Sr­bi­ju?

- Do­ne­kle da, uto­li­ko što su Đi­la­si & Co zau­ze­li ko­m­ple­tan opo­zi­cio­ni pros­tor. S dru­ge stra­ne - ne, jer da me­đu gra­đa­ni­ma ima in­te­re­so­va­nja za li­be­ral­no-de­mo­krat­sku po­li­ti­ku, ni Vu­čić ni Đi­las ne bi mo­gli da spre­če fo­r­mi­ra­nje jed­ne sna­žne opo­zi­cio­ne stran­ke.

Če­sto in­si­sti­ra­te na po­li­ti­č­koj po­za­di­ni ubi­stva pre­mi­je­ra Zo­ra­na Đi­n­đi­ća, ko­ju ni­smo ot­kri­li ni, evo, sko­ro 20 go­di­na od aten­ta­ta. Vi, me­đu­tim, tvr­di­te da Đi­n­đi­će­va žr­tva ni­je bi­la uza­lu­d­na i da bi se pre mo­glo re­ći da smo mi uza­lu­d­no pre­ži­ve­li, te da on „je­ste pre­ra­no oti­šao sa ovog sve­ta, ali ni­je umro uza­lud“...

- Đi­n­đi­će­vim ubi­stvom pre­pu­nje­na je ča­ša be­z­ko­nja. Real­nost pod­no­si haos do jed­ne ta­č­ke, po­sle ko­je sta­vlja ta­č­ku. I tu po­či­nje dru­štve­na en­tro­pi­ja. Ako se ne re­ši tzv. po­li­ti­č­ka po­za­di­na, tj. uko­li­ko se ne usta­no­vi ko je ko­man­do­vao „pa­li“, a ne ko je po­vu­kao oroz - a či­sto su­m­njam da će se usta­no­vi­ti - če­ka nas rđa­va be­sko­na­č­nost ži­vo­ta­re­nja i ta­p­ka­nja u me­stu.

Da li vi­di­te ne­kog ko da­nas za­stu­pa Đi­n­đi­će­ve ide­je?

- Đi­n­đić bi vam, da mo­že, od­go­vo­rio: „Ni­su to mo­je ide­je.“ I zai­sta ni­su. Đi­n­đi­ćev pro­je­kat je po­dra­zu­me­vao pri­me­nu na­j­bo­ljih po­li­ti­č­kih isku­sta­va za­pa­d­ne ci­vi­li­za­ci­je, ko­joj pri­pa­da­mo, upr­kos znat­nih na­po­ra da se uo­r­ta­či­mo s Ka­za­h­sta­nom i Ki­nom. Što će re­či - oslo­ba­đa­nje lju­d­skih li­č­nos­ti od ave­ti ko­le­k­ti­vi­te­ta i tra­n­zi­ci­ju sr­p­skih na­ro­da - ima ih, bo­g­me, na­j­ma­nje de­se­tak - u sr­p­sku na­ci­ju. Zvu­či sli­č­no, ali uo­p­šte ni­je.

Ide­mo u su­sret pred­sed­ni­č­kim i par­la­men­tar­nim izbo­ri­ma. Ka­kav bi­ste sa­vet da­li ak­tue­l­noj vla­sti, a ka­kav opo­zi­ci­ji?

- Ne­ma da­na da u ko­lu­m­na­ma ne dam po­ne­ki bes­pla­tan sa­vet i vla­sti i opo­zi­ci­ji. Na­rav­no, dža­ba kre­čim. Ne­ma ra­zlo­ga da dža­ba kre­čim i u in­te­r­vjuu.

Opro­ba­li ste se u po­li­ti­ci, da­nas ste uz Gra­đan­ski de­mo­krat­ski fo­rum, a da li bi­ste pri­stu­pi­li ne­koj od ve­li­kih stra­na­ka?

- Da, su­tra, ako bi ta ve­li­ka stran­ka ima­la pro­gram kao GDF.

Je l’ vas pla­ši či­nje­ni­ca da mi iz isto­ri­je sko­ro ni­šta ni­smo nau­či­li? Je l’ ima­te uti­sak da se non-stop vr­ti­mo u kru­gu jed­nih te istih pi­ta­nja, ni­jed­no od njih ni­ka­ko da za­tvo­ri­mo i na­sta­vi­mo da­lje?

- He­gel ka­že, a tre­ba mu ve­ro­va­ti, da iz isto­ri­je ni­ko ni­ka­da ni­šta ni­je nau­čio. Ono što je s na­ma pro­blem je­ste što na­ša isto­ri­ja ne­ma „du­bi­nu“, pro­to­č­nost, što se do­ga­đa­ji u njoj ne uda­lja­va­ju, ne ble­de, ne pro­la­ze, ne­go se aku­mu­li­ra­ju i ko­m­pri­mu­ju pod vi­so­kim pri­tis­kom. To na kra­ju stva­ra za­gu­še­nje i pos­ta­je pre­pre­ka za bu­du­ć­nost.

Da li vam je po­ma­lo i sme­šno to što se sve vi­še lju­di za­kla­nja iza ne­ka­kvog pa­trio­ti­z­ma, što mno­ge stva­ri ra­de u ime pa­trio­ti­z­ma?

- Ne, to mi je odu­vek bi­lo otu­žno.

Do­bro je da da­nas ni­ko vi­še ne sa­nja „ve­li­ku Sr­bi­ju“?

- Ni­sam baš si­gu­ran da je ni­ko ne sa­nja. To što bi - da ta­kva Sr­bi­ja ni­je sne­va­na - svim nei­zbe­žnim ra­to­vi­ma upr­kos da­nas bi­lo ot­pri­li­ke 18.000.000 Sr­ba, a ne ovo­li­ko ko­li­ko nas ima - ma­lo ko­ga od sne­va­ča na­vo­di na po­mi­sao da bi, na­sta­vi li se tim pu­tem, Sr­bi­ja mo­gla pos­ta­ti još ma­nja i još ma­lo­lju­d­ni­ja.

Za­što vam je po­tre­b­no da u ro­ma­ni­ma ko­ri­sti­te stvar­ne li­ko­ve, po­put Ive An­dri­ća, De­san­ke Ma­k­si­mo­vić, Ti­na Uje­vi­ća, Mi­lo­va­na Đi­la­sa...?

- Ro­ma­ni, ne sa­mo mo­ji, pre­pu­ni su „stvar­nih“ li­ko­va ko­ji se u tre­nu­t­ku stu­pa­nja u ro­man fi­k­cio­na­li­zu­ju.

Za De­san­ku Ma­k­si­mo­vić ste jed­nom re­kli da je bi­la „je­dva osred­nja pe­sni­ki­nja“, a An­drić „opo­r­tu­ni­sta ko­ji je be­skru­pu­lo­zno ma­ni­pu­li­sao lju­di­ma“. Ni­je li to pre­te­ra­no?

- De­san­ka Ma­k­si­mo­vić zai­sta je­ste je­dva osred­nja pe­sni­ki­nja, An­drić je go­ros­tas, što ne zna­či da ni­je bio opo­r­tu­ni­sta i da ni­je ma­ni­pu­li­sao lju­di­ma. To je­ste pre­te­ri­va­nje, ali pre­te­ri­va­nje je sa­stav­ni deo mo­je poe­ti­ke.

Da li vi iz knji­že­v­nos­ti be­ži­te u po­li­ti­ku - od­no­sno pi­sa­nje ko­lu­m­ni o dne­v­no­po­li­ti­č­kim zbi­va­nji­ma - ili je obr­nu­to?

- Ni­kud ne be­žim. Si­mu­l­ta­no ra­dim oba po­sla.

Da li ste či­ta­li ro­man „De­ca“ ovo­go­di­šnje do­bi­t­ni­ce Ni­no­ve na­gra­de Mi­le­ne Ma­r­ko­vić?

- Da, još pro­šlog le­ta, du­go pre ne­go što je osvo­jio Ni­no­vu na­gra­du. Sna­žno šti­vo. Ne­ti­pi­č­no za ovu la­žo­v­sko-pre­ne­ma­ga­č­ku ku­l­tu­ru. Mu­st read.

Bo­ban Karović

Bonus video: