Mislio sam da će moje izveštavanje i izveštavanje mojih kolega iz Jugoslavije tokom devedesetih godina pomoći da ljudi u Rusiji i Ukrajini shvate da Zapad isto sprema i njima, da će i tamo raditi po istoj šemi, ali nismo uspeli. Sukob Rusije i Ukrajine je velika tragedija, nadam se da će se rat brzo završiti, ali posledice će ostati još godinama nakon toga, kaže u intervjuu za Kurir Jevgenij Baranov, direktor Ruskog doma u Beogradu.
Baranov je godinama radio kao novinar više moskovskih televizija, izveštavao je iz Jugoslavije tokom bombardovanja 1999. godine, a poznat je i po brojnim pričama s Kosova - od onih o srpsko-albanskim sukobima tokom 1998. godine, preko izveštaja o albanskom pogromu nad Srbima 2004, pa do dokumentarca o trgovini organima Srba sa Kosmeta. U Srbiju je prvi put došao oktobra 1998. i naša država mu je, kako kaže u razgovoru za Kurir, od tada postala omiljena zemlja.
Baranov je izveštavao i s drugih žarišta u svetu, zbog čega ga je odlikovao ruski predsednik Vladimir Putin.
Rusija je danas glavni negativac u svetu. Najveći deo država je na jednoj strani, Rusija je na drugoj, skoro sama i izolovana, pod sankcijama... Ratu s Ukrajinom se ne nazire kraj, obe strane imaju gubitke, a niko ne popušta... Šta vi na sve to kažete?
- Za Rusiju ovo nije ništa novo. Rusi su navikli da ih ceo svet proglašava za krivce. Na svakih 50 godina mi smo krivci za sve. Nama je samo žao što u nekim međunarodnim organizacijama i institucijama više nismo u mogućnosti da pomažemo našim prijateljima, a sve ostalo je bez veze. Ogromna smo zemlja i sve ovo nas nije pogodilo kao što se predstavlja. Mislili su da će Rusija potonuti čim joj odseku kablove koji je vezuju za Evropu, ali to je pitanje...
Kako je, zapravo, došlo do toga da Rusi i Ukrajinci imaju ovakav odnos kakav danas imaju?
- Pa pogledajte bivšu Jugoslaviju, pogledajte vašu braću u Crnoj Gori... Je l' mogao neko pre 15 godina da zamisli da će Crna Gora da bude podeljena na dva naroda: Crnogorce Srbe i Crnogorce Montenegrine? Tako je i u ovom našem slučaju primenjena ista šema i isti potpis. Sve se tu radilo po principu: rasparčavaj pa vladaj. Za mene je ovo u Ukrajini ogromna tragedija. Jer Rusi su primorani da ratuju sa - Rusima. I to je strašno. Žao mi je nesrećnih Ukrajinaca, koji su zapravo Rusi.
Rusi?
- Da, ja tvrdim da su to Rusi. Bio sam u Kijevu, to je ruski grad, tu se govorio i dan-danas se govori ruski jezik. Ali u poslednjih desetak godina su od tog stanovništva pravili nešto posebno, navodno nešto naprednjačko, pa zato sada moraju da im daju i neku osnovu za sve to.
Vi, dakle, smatrate da napad Rusije na Ukrajinu nije greška?
- Specijalna vojna operacija Rusije u Ukrajini nije greška. Rusija je bila primorana na to. Godinama smo čekali, trpeli, pokušavali smo da se dogovorimo, da objasnimo, da podsetimo... Ali nije išlo. I nakon što je počelo gađanje po civilima - i tad smo nastavili da čekamo, još osam godina. A to čekanje nas je koštalo 14.000 života. Mi sada nemamo nikakav osećaj pobednika, jer sve ovo je, ponavljam, ogromna tragedija. Nadam se da će se rat uskoro završiti. No, znam da će posledice ostati i mnogo godina nakon završetka rata.
Kako ste, kao neko ko je godinama radio kao novinar, doživeli zabranu rada ruskih medija u Evropi?
- Bili smo spremni za to. Inače, mislim da Rusija ne može da dobije medijski rat koji se vodi protiv nje, nemamo šanse u tome, nemamo kapaciteta... Ne bih voleo da sam novinar u ovakvim vremenima. Ne žalim što danas ne radim kao novinar, ali sam siguran da bih i sada bio na licu mesta.
Na Kosovu ste bili više desetina puta, prvi put ste tamo kročili 1998. godine... Šta ste tada zatekli tamo?
- U novinarstvo sam ušao početkom devedesetih godina, kada smo svi bili pod uticajem zapadnog viđenja profesije, što je i bilo korektno sve dok nismo stigli u situaciju u kojoj je svet sada - objektivnost uopšte ne postoji. Još tada sam, na Kosovu, video da ta novinarska objektivnost ne postoji - moje zapadne kolege radile su priče samo s jedne strane... Pa kako to može biti objektivno? Ono što se krajem devedesetih dešavalo Srbima na Kosovu nije naišlo na pažnju u zapadnoj javnosti. Zapadne kolege su govorile samo o stradanju albanskog naroda, kojeg i jeste bilo, jer kad dođe do građanskog sukoba, prve žrtve su civilno stanovništvo, i s jedne i s druge strane, ali moraš da govoriš i o jednima i o drugima, ne možeš da proglasiš za žrtve samo Albance, a za dželate samo Srbe. A upravo to se tada dogodilo na Kosovu. Uostalom, cela zapadna propaganda tako uvek funkcioniše - da se pronađe jedan krivac i da se on optuži za sve što se dešava u tom regionu, ali i šire.
Kakav utisak tada na vas ostavljaju kosovski Srbi?
- Tokom tog prvog dolaska na Kosovo upoznao sam se s jednom sjajnom Srpkinjom koja je za mene zauvek ostala - obraz Srbije. Reč je o Mitri Reljić iz Kosovske Mitrovice, koja je radila kao profesorka ruske književnosti na Prištinskom univerzitetu. Ona je, inače, iz Sarajeva, odakle je morala da beži, pa je otišla u Prištinu, odakle je opet morala da beži i bila je poslednja Srpkinja koja je izašla iz grada tokom pogroma 2004. godine. Britanci su je izvukli. Danas živi u Kosovskoj Mitrovici, u stančiću gde nema ničeg osim knjiga... I zamislite ovo stanje svesti - najomiljenije knjige su joj vezane i spremne za potencijalno novo izbeglištvo. Sjajan je profesor, lingvista, može da živi u Beogradu ili gde god želi u svetu, ali ona je odlučila da do kraja ostane na Kosovu, 500 metara od mosta na Ibru u Severnoj Mitrovici. Sećam se da je bila vezana za manastir Devič, koji je bio najugroženiji u tom delu Drenice. Vodila me je i po najugroženijim srpskim selima.
Na Kosovo se opet vraćate tokom martovskog pogroma 2004. godine, kada je dosta Srba proterano, kada je njihova imovina spaljena, kada su rušene i srpske crkve...
- Na Kosovo sam stigao kada se pogrom već smirivao. Otišao sam u manastir Devič, koji je bio spaljen, i tamo zatekao monahinje, među kojima je bilo i onih koje su te 2004. godine pamtile pogrom 1941. godine. Zamislite, to je bio drugi pogrom za vreme nekog malog života tih žena. Monahinje su za vreme pogroma bile sklonjene u manastir Sokolica i tek posle nekoliko dana su dobile dozvolu da dođu da vide šta je ostalo u Deviču. Pamtim dobro jednog mladog francuskog oficira iz ekipe koja je čuvala ruševine manastira... Ja sam ga pitao: "Šta ste radili pre ovoga, što niste sačuvali manastir, šta sad čuvate?", a on mi je rekao: "Zamislite kakvi su ljudi ovde divljaci... I s jedne i s druge strane." Pitam ga kako to misli da su svi divljaci kad su jedni palili, a drugi su morali da beže. Na to mi on odgovori: "Stare monahinje su čudne, divljaci... Mi smo im nudili da pobegnu s nama, a one su odlučile da ostanu. Morali smo na silu da ih izvučemo. To su divljaci." E, to je ta objektivnost. Za njih su i jedni i drugi bili divljaci.
Kakvo je iskustvo bilo raditi na pričama o trgovini organima otetih Srba na Kosovu? Šta vam govori to što još uvek nema kazne za te jezive zločine?
- Ta priča u ovakvim okolnostima neće imati valjani epilog. Rusija je bila jedina zemlja koja je bila spremna da u toj priči stoji iza Srbije. Pod sankcijama smo sada onemogućeni da utičemo na neke spoljne procese, nemamo mogućnosti za to. Moje je tada bilo da Rusima predstavim tu priču o trgovini organima. Tu je bio i slučaj "žuta kuća"... U tom poslu je postojala internacionalna mreža, nažalost. Nisu tu samo Albanci bili uključeni, čak mislim da oni nisu ni bili inicijatori, već da je čitav posao s trgovinom organa na crnom tržištu počeo mnogo ranije, a na Kosovu se samo nastavio. Osim do Albanaca, put vodi do Turske, Izraela, pa čak i do nekih siromašnih republika nekadašnjeg SSSR. Taj biznis s trgovinom organima u svetu funkcioniše i dan-danas. Da, sistem koji je tada razrađen i dalje radi negde u svetu. A što se tiče trgovine organima Srba na Kosovu, dokazi i svedočenja o tome su prebačeni u Hag i tu im se gubi trag. Sklonjeni su negde. Nestali su, nema ih.
Kako pamtite NATO bombardovanje naše države, čemu ste svedočili s lica mesta - iz Beograda?
- Nisam očekivao da će bombardovanje trajati 78 dana. Došao sam na pet-šest dana, ali bilo je kako je bilo, ostao sam ovde do kraja. NATO nije očekivao da će naići na takav otpor Srbije. Mislim da ni oni nisu računali da će to trajati 78 dana. Pritisak koji je počeo na tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića sredinom maja 1999. za nas je bio jasna potvrda da oni nisu više spremni da ratuju. Počeli su s pritiscima i ucenama da će sravniti Beograd... Eto, čak i za 19 bogatih i moćnih zemalja članica NATO toliko dugo bombardovanje bilo je previše. Inače, tada smo, gledajući bombardovanje jednog grada u centru Evrope, mislili da je to kraj istorije, da postoji samo jedan gazda i to je to - svi ćemo njemu služiti... Godine 1999. počelo je to što ruski narod sada pokušava da završi u Ukrajini. Te 1999. u Jugoslaviji je počeo rat koji traje i dan-danas, ali se nadam ne još dugo. Jugoslavija je tada bila samo prag preko kojeg je Zapad prešao da bi išao dalje, da bi došao do Rusije... Ja sam tada imao 29 godina i tek tada sam shvatio koliko sam infantilan, koliko je svet drugačiji od onoga što smo mislili o tom svetu i zato nisam imao sumnje da će doći do ove nesreće i tragedije koja se dešava danas.
Istorijske veze dva naroda
Rusi i Srbi su braća zauvek
Šta nam možete reći o radu Ruskog doma u Beogradu? Čime se sve bavite?
- Širimo maligni uticaj (smeh). Šalu na stranu, mi ovde imamo niz aktivnosti. Sada smo, povodom 350 godina od rođenja Petra Velikog, inicirali i sa Poštom realizovali izdavanje poštanskih maraka s njegovim likom, a takođe je, posle 80 godina, ponovo štampan srpsko-ruski strip "Petar Veliki". Radimo sve što možemo... Podsetio bih i da zvanični podaci pokazuju da je 70 odsto građana Srbije vezano za Rusiju, aksiom je da su Srbi i Rusi braća zauvek, ta priča traje više od 300 godina i trajaće i dalje... Inače, mi smo svesni s kakvim se pritiscima vaša država danas susreće.
B. K.
