Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) bio je simbol snage i moći u 20. veku.
Crvena imperija, rođena u Oktobarskoj revoluciji 1917, delovala je nesalomivo. Posebno nakon Drugog svetskog rata, kada su je nacističke snage napale svom snagom, a ona je, nakon neverovatnih gubitaka, vaskrsla iz pepela i u nezaustavljivom maršu stigla do Berlina. Razvojem nuklearnog oružja, slanjem prvih ljudi u svemir, vojnim intervencijama širom Evrope i sveta... SSSR je zacementirao status supersile. A onda se, nakon više od 40 godina na ivici nuklearnog rata sa Amerikom, pre tri decenije raspao na 15 država i nestao bez ispaljenog metka.
Ekspresni nestanak
l Iako je ekspresno brisanje crvene imperije iz istorije iznenadilo planetu, razloga za to je bilo mnogo. Neki veruju su do urušavanja države doveli loš standard, nedostatak slobode, rigidnost komunističkih elita, kratkovide birokrate željne privilegija... Drugi za sve optužuju zapadnu propagandu, pobedu kapitalizma nad komunizmom... Veliki deo Rusa misli da je Sovjetski Savez srušila izdaja ljudi poput poslednjeg predsednika SSSR Mihaila Gorbačova ili prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina.
- Van Sovjetskog Saveza niko nije predvideo raspad SSSR. I niko osim najčvršćih antikomunista nije želeo takav pristup. To je bila tragedija - tragedija za većinu sovjetskih građana i za republike. Savez je mogao da bude očuvan. Raspad Saveza radikalno je promenio situaciju u Evropi i svetu, poremetio geopolitički balans i potkopao mogućnost pozitivnih procesa u svetskoj politici. Siguran sam da bi danas svet živeo mirnije da je Sovjetski Savez, reformisana i poboljšana verzija, nastavio da postoji. Šta je dovelo do tog jadnog finala? Raspad nije bio neizbežan. Da li je Sovjetski Savez imao probleme? Jeste, političke, ekonomske, socijalne i etničke. Ovo, međutim, nisu bili problemi zemlje kao celine, već sistema. Administrativno-birokratski sistem, totalitarni sistem, nije mogao da odgovori adekvatno na nagomilane probleme. I ne samo da nije mogao da doprinese njihovom rešavanju već je probleme produbio i intenzivirao. Rezultat je bio taj da je osamdesetih naša zemlja ušla u strašnu krizu - napisao je poslednji lider SSSR u memoarima „Gorbačov: O mojoj zemlji i svetu”.
Nerad i strah
Ta kriza brzo je urušila državu, prvo ekonomski, pa je došlo do nereda, demonstracija, a u oblasti Nagorno-Karabah i rata između dve republike (koji i danas traje).
- Sovjetski staljinistički sistem imao je mnogo problema. Jedan od njih je bio nedostatak produktivnosti. Kako su sovjetski građani govorili: Oni se pretvaraju da nas plaćaju, mi se pretvaramo da radimo. A onda su došle reforme. Andrej Gračev, šef obaveštajnog odeljenja Centralnog komiteta, sažeo je to opadanje moći: „Gorbačov je zadao završni udarac Sovjetskom Savezu ubijanjem straha među ljudima. To je, ipak, bila zemlja kojom se vladalo i koju je održavao strah iz Staljinovog vremena.” Osim toga, dogovorima sa SAD ublažen je strah od spoljnog neprijatelja. I cela država se raspala - navodi Tajer Votkins sa univerziteta San Hose.
Problemi koji su se ređali jedan za drugim doveli su do gubitka kontrole. Republike su počele da proglašavaju nezavisnost od Sovjetskog Saveza. Prve su to uradile baltičke zemlje - Litvanija i Letonija. Te deklaracije, naravno, nisu odmah značile kraj SSSR, jer je trebalo vremena da budu ratifikovane i sprovedene, ali su gotovo uništile centralnu vlast. Vrhunac tog gubitka kontrole, a u suštini poslednji pokušaj njenog vraćanja, bio je puč najzagriženijih komunističkih lidera pre tačno tri decenije.
Novi sporazum
Od 19. do 21. avgusta novi sporazum o Savezu prekinut je pokušajem puča. U šest sati ujutru 19. avgusta saopštenje Anatolija Lukjanova, predsednika Vrhovnog Sovjeta, preneli su radio i televizija. Pročitan je i dekret Genadija Janajeva, potpredsednika. Poručio je da preuzima funkciju predsednika jer „Gorbačov ne može da je obavlja zbog zdravstvenih razloga”. Predstavljajući se kao „sovjetsko vođstvo”, oni su pokušali da preuzmu kontrolu i uvedu vanredno stanje. Puč je trajao samo tri dana, a nakon što su poraženi, rano 22. avgusta, vratio sam se u Moskvu - napisao je Gorbačov u memoarima.
Kako navodi, avgustovski puč prekinuo je proces novog organizovanja Saveza i pokrenuo proces dezintegracije - ne više samo u vlasti već i u celom društvu. Ali je doveo do popularnosti Borisa Jeljcina, koji se sam popeo na jedan od tenkova u Moskvi i suprotstavio pučistima. U skladu s tim, 6. novembra on je zabranio delovanje Komunističke partije u Rusiji.
- Boris Jeljcin je 22. avgusta proglasio „ekonomsku osnovu za suverenitet RSFSR”. Dva dana kasnije Ukrajina je proglasila nezavisnost, pa Belorusija, Moldavija, Azerbejdžan... Ruska Federacija je 28. avgusta objavila da preuzima kontrolu nad državnom bankom i bankom za spoljnu trgovinu SSSR. Jeljcin i ja smo imali ozbiljne razgovore. On se složio sa mojim argumentima i delovao mi je iskreno. Mogao je čovek da priča s njim i postigne dogovor, ali sledećeg dana on bi uradio nešto potpuno suprotno. To se i ovog puta desilo - napisao je Gorbačov.
Proglašenje Zajednice
l Poslednji lider SSSR ključnim trenutkom smatrao je susret šefova Rusije, Belorusije i Ukrajine u Minsku 8. decembra, a zatim u Alma-Ati (danas Almati u Kazahstanu).
- Kad se predsednik Rusije vratio iz Minska. rekao je: „Gorbačov mora da bude držan podalje od igre”. Predsednik Rusije i njegova pratnja žrtvovali su SSSR kako bi ispunili njegovu strastvenu želju da preuzme tron u Kremlju. Čelnici vlada okupili su se u Alma-Ati 21. decembra i tu je potpisana deklaracija koja je glasila: „Formiranjem Zajednice nezavisnih država, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika prestaje da postoji”. Svi su bili u euforiji, ubrzano su delili nasledstvo. Do juče je malo ko i čuo za bilo kog od njih, a od sutra će biti čelnici nezavisnih država. Šta ih briga za sudbinu njihovih naroda?
I tada su počeli da traže žrtveno jagnje. Poslednju deklaraciju objavio sam na televiziji 25. decembra u 19 sati: „U skladu sa situacijom koja se dogodila - formiranjem Zajednice nezavisnih država - prekidam sve aktivnosti na mestu predsednika SSSR. Bio sam za očuvanje Saveza, vlade i integriteta zemlje. Događaji su krenuli na drugu stranu.” Linija onih koji su za cepanje zemlje pobedila je, s tim ne mogu da se složim. Ipak, i posle svega, na pitanje da li je Savez mogao da bude očuvan, odgovor je: Da, apsolutno - napisao je Mihail Gorbačov.
Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
