UBIJAO ZA SLUŽBU SRFJ, KONTROLISAO USTAŠKE TERORISTE ZA VREME OLIMPIJADE U SARAJEVU: Ko je bio Iljič Ramirez zvani Šakal?

Karlos Šakal i dalje je kontroverzna ličnost. Za neke je on ikona terorizma i okrutni ubica, dok ga drugi slave kao revolucionarnog borca koji se borio protiv imperijalizma i nepravde. Bez obzira na percepciju, njegova priča je podsetnik na mračne strane međunarodnog terorizma i na složenost savremenog sveta.

Iljič Ramirez Sančez, poznatiji po nadimku Karlos Šakal, bio je venecuelanski militant i terorista koji je delovao tokom 1970-ih i 1980-ih. Njegove aktivnosti su obuhvatale niz spektakularnih atentata, otmica i bombaških napada, što ga je učinilo jednim od najtraženijih ljudi na svetu. Rođen je 1949. godine u bogatoj porodici u Venecueli. Još u ranoj dobi privukao ga je marksizam i pridružio se levičarskoj gerilskoj grupi. Nakon odlaska iz Venecuele, Sančez se preselio u Evropu, gde se radikalizovao i duboko uključio u palestinski nacionalistički pokret. Njegova teroristička karijera počela je 1973. Godine, kada je ubio izraelskog agenta u Londonu. Ubrzo potom, učestvovao je u nizu otmica i bombaških napada u Evropi i na Bliskom istoku. Njegova najpoznatija akcija bila je 1975. Godine, kada je napao sedište Opeka u Beču i uzeo 41 taoca.

Šakal je bio majstor prerušavanja i koristio je niz lažnih identiteta kako bi se izvukao od progona. Godinama je bio u bekstvu od međunarodnih agencija za sprovođenje zakona, a tek je 1994. uhapšen u Sudanu i izručen Francuskoj. U Francuskoj je osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva i drugih zločina. I danas se nalazi u zatvoru, gde se bori za reviziju suđenja i oslobađanje. Šakal je bio veoma inteligentan i harizmatičan čovek koji je vešto manipulisao ljudima i situacijama. Bio je duboko ubeđen u svoju ideologiju i bio je spreman da žrtvuje sve za nju. Njegove akcije su imale dubok uticaj na tok istorije, i to kako pozitivan, tako i negativan.

Šakal je i danas fascinantna ličnost o kojoj se mnogo raspravlja i piše. Karlos Šakal je bio jedna od najistaknutijih ličnosti terorističke ere 1970-ih i 1980-ih. Njegove akcije su imale dubok uticaj na tok istorije i inspirisale su brojne druge teroriste. I danas se smatra simbolom terorizma i opasnosti ekstremizma.

Međutim, važno je napomenuti da je Šakal bio složena ličnost s raznovrsnim motivacijama. Bio je dete svog vremena, a na njega su uticali burni politički i društveni događaji koji su se odvijali u to doba. Njegova priča je podsetnik na to da terorizam nikada nije jednostavan problem i da ima duboke korene u društvu.

Karlos Sančez se prilikom svojih zatvorskih dana posvetio i pisanju. U svojoj autobiografiji je otkrio kako mu je tajna služba omogućila nesmetani boravak u Jugoslaviji, a on je zauzvrat za nju radio poslove kao što je kontrola ustaških terorista za vreme Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Takođe, otkrio je detalje o vezama i saradnji s tajnom službom bivše Jugoslavije, ali i Josipom Brozom Titom.

„Uživao sam u odmoru u Dubrovniku, Splitu i Zagrebu dok nemački doušnici i Francuzi nisu saznali gde se nalazim. Počeli su da vrše pritisak na Jugoslaviju, pa su me uhapsili u zagrebačkom hotelu “Esplanade” s lažnim alžirskim pasošem. Kad je Tito je čuo da su me uhvatili, odmah je naredio da me puste i omogućio mi beg u zemlju po mom izboru. Nemačka i Francuska su pritiskale Tita, ali on nikada nije priznao da sam bio u Jugoslaviji, a svi dokumenti povezani uz moj slučaj bili su uništeni“, napisao je Karlos.

Ali, autobiografija izaziva i kontroverze jer se u njoj saznaje da je Šakal terorističke akcije u Marseilju, Bonu i Parizu izveo uz pomoć jugoslavenske tajne službe Udbe.

„Dana 25. augusta 1983. uz pomoć jugoslavenske tajne službe podmetnuo sam eksploziv u rezidenciju francuskog konzula u Bonu. Zatim sam prešao s jemenskim pasošem iz Istočnog u Zapadni Berlin kolima jugoslavenske registracije s vozačem Bojanom“, zapisao je Šakal.

U međuvremenu se uspeo i razvesti od supruge Magdalene Kop, a njegov advokat postala je Izabel Kutan-Pejre.

Šakal trenutno služi doživotnu kaznu, a svoju krivicu ni u jednom trenutku nije priznao.

„Ja sam neprijatelj terorista kao što su SAD i Izrael“, ponosno je isticao više puta.

Kako se Tito domogao Šakala?

Bila je sumorna kišna jesen 1976. godine. Jedan mlađi oficir iz Maršalata neko vreme se motao oko debelih vrata presvučenih u crvenkastu kožu, popravljao je uniformu, a onda se ipak ohrabrio te zakucao na vrata predsedniku Titu. Tog je dana, valjda i zbog vremena, Tito bio nešto neraspoložen, a u prijemnom kabinetu nervozno je čekao Franjo Herljević, šef tadašnje Udbe.

Tek se vratio iz Slovenije, gde se sastao s rumunskim predsednikom Čaušeskuom. Nedaleko od Zagreba sudarila su se dva aviona, bilo je 176 mrtvih, a i “hrvatski nacionalisti” oteli su američki avion.

Tito je pio svoju jutarnju kaficu. Tursku. Činilo se, ponešto mu se popravilo raspoloženje. Iznenadio se kad je čuo da dolazi Herljević. Valjda Franjo dolazi s nekim novim informacijama o Bušiću, koji je oteo avion, ili o nesreći kraj Vrbovca, a i Mao je umro.

Herljevićev raport Titu

Težak početak jeseni. Herljević je ušao brzim korakom, gotovo i ne pozdravivši se. Nestrpljivo je čekao da se mladi znatiželjni ordonans povuče. Čim je ovaj nestao iza teških tapaciranih vrata, odmah je bez velikog uvoda kazao: „Dobili smo poruku od Nemaca, Zapadnih, kažu da oni znaju da ONAJ namerava da dođe k nama. Herljević ukratko počne ostarelom predsedniku objašnjavati o kome je reč. Istakao je reč Opek. Nafta.

Tito je podigao pogled, nemarno kazao: „A, znam, znam.“

Blago se namrštio. Spustio šoljicu kafe i posegnuo za cigarom iz velike drvene kutije. Upravo mu je stigla nova partija s Kube od Kastra.

„Da, i?”, kratko je upitao Tito smireno paleći cigaru.

„Pa oni bi da ga mi hapsimo“, kaže Herljević, koji je i dalje stajao držeći u ruci depešu.

„Aha-ha-ha“, prozborio je Tito više za sebe, uvlačeći duboko dim.

Tako se nekako odigravao razgovor na Dedinju dok je Beograd bio pod naletom dosadne jesenje kiše. Ali, kako bilo, u Sarajevsku ulicu 34 a, kasarnu specijalnih snaga jugoslovenskog SSUP, mladi vojni policajac doneo je zapečaćenu belu kovertu sa žigom Službe državne bezbednosti, stigla je naredba da se četvrti sprat preuredi u zatvor. Bez pitanja se počelo raditi, a odmah su instalirane kamere, prislušni i drugi slični uređaji. Sprat je okrečen, promenjeni su dušeci na krevetima. Ni komandant nije znao koga će mu to dovesti. Oni iskusniji uvukli su se u sebe, misleći da li je na delu vojni udar ili možda masovnije hapšenje nekih partijskih rukovodilaca, pa spremalo se uvođenje Zakona o udruženom radu.

U isto vreme, jugoslavonsko-bugarsku granicu kod Pirota prešao je automobil u kojem su bila trojica putnika. Crnomanjasti, nekako latinoameričkog izgleda. Na prelazu nije bilo neke gužve. Dosadna kiša uspavljivala je dokone graničare. Samo pokoji turski kamion i poluprazni “Lastin” autobus.

Pristali momci, negovanih kicoških brčića i zalizanih crnih frizura, prošli su bez suvišnih formalnosti. Bezvoljni milicioner je samo ovlaš pogledao njihove pasoše. Ali onda na otvorenom putu prema Nišu, kad je auto bio posve sam na vlažnom putu, maskirane prilike su vrebale svoju šansu.

Bilo je to izuzetno povoljno mesto. Čistina. Nedaleko šumarak, a u daljini pusti proplanak. S pokrajnje blatnjave ceste ispred auta je izleteo beli “tristać”. Vozač je stisnuo kočnicu, a trojica iznenađenih putnika izašla su s podignutim rukama i ciničnim osmehom na licu. Odmah je pristigla vojna kampanjola. Trojica mladića ušla su bez pogovora u nju. Sivi auto je krenuo prema Beogradu.

U rukama milicije

“Onaj” o kojem je govorio Herljević Titu bio je Iljič Razmirez Sančez, poznatiji pod nadimkom Karlos ili Šakal, najlegendarniji i najtajnovitiji terorista 70-ih, o kojem su se plele najneverovatnije i najmističnije priče.

Najtraženiji terorista na svetu bio je u rukama jugoslavonske milicije.

Palestinske veze

Abu Abas se krio u Beogradu

U oktobru1985. godine palestinski teroristi oteli su u Egiptu italijanski putnički brod „Akile lauro“. Drama talaca - turista na kruzeru trajala je nekoliko dana i završena je njihovim oslobađanjem, a kad je okončana, organizator otmice, inače ličnost poznata svim bezbednosnim službama sveta pod imenom Abu Abas, za utočište je odabrao Beograd!

Niko zbog toga nije bio iznenađen jer se glavni grad SFRJ već godinam ranije pročuo kao važna raskrsnica puteva svetskih terorista i sigurna kuća za mnoge od njih.

Treba se setiti da je Jugoslavija zbog svog jedinstvenog geografskog položaja i liderstva u Pokretu nesvrstanih predstavljala tampon-zonu između Istoka i Zapada. Na traženje egipatskog predsednika Gamela Abdela Nasera, takođe jednog od utemeljivača politike nesvrstanosti, Tito je šezdesetih godina uspostavio bliske odnose s Palestinskom oslobodilačkom organizacijom, pa je, između ostalog, njen vođa Jaser Arafat prilikom poseta Beogradu dočekivan po protokolu predviđenom za šefove država. Manje vidljiva podrška ogledala se u pomoći terorističkim akcijama kojima su Palestinci mislili da će se izboriti za svoju državu...

Ali, u svetu tajnih službi, terorista i špijuna, plemenite ideje brzo ostaju bez pozlate, a njihov barjak od heroja preuzimaju ubice, srebroljupci i psihopate.

Bezbednosnim službama u svetu Abu Abas bio je poznat kao organizator terorističkih napada na Izrael i otmica mirovnih trupa Ujedinjenih nacija u Libanu. Ali, uprkos ogromnim prtiscima američke administracije i državnog sekretara Džorža Šulca lično, koji je u Beogradu lupao pesnicom o sto ispred jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Raifa Dizdarevića, naše vlasti - što je danas nezamislivo - odbile su da im izruče Abasa.

Prosledile su ga u Bukurešt, odakle ga je Nikolaje Čaušesku poslao na Bliski istok. Abu Abas bio je pod zaštitom Sadama Huseina u Iraku sve do američke invazije 2003. godine. Tek tada je Amerikancima dopao u ruke...

Jugoslavija sigurno utočište

Nemci teroristi

„Frakcije Crvene armije“, teroristička organizacija iznikla na talasu studentskog protesta 1968, našla se 1975. godine u strogo čuvanom zatvoru Štamhajm. Ulrike Majnhof pod sumnjivim okolnostima ubila se u ćeliji, a ostalo četvoro osuđeno je na doživotnu robiju. Članovi RAF koji su ostali na slobodi, predvođeni Brigitom Monhaupt, 1977. rešili su da ih oslobode: oteli su Hansa Martina Šlajera, predsednika Udruženja nemačkih poslodavaca, a njihovi prijatelji iz arapskih terorističkih organizacija kidnapovali su avion “Lufthanze” na letu iz Majorke i naredili mu da sleti u Aden. Za oslobađanje industrijalaca i putnika traženo je oslobađanje rafovaca iz Štamhajma, a Arapi su tražili još i 15 miliona dolara preko...

U maju 1978. Brigita Monhaupt i još trojica pripadnika RAF, na osnovu međunarodne poternice, uhapšeni su na zagrebačkom aerodromu. Ali, na zahtev iz Nemačke da im ih hitno izručimo zbog evidentnih krivičnih dela - pored Šlajera, znalo se da su ubili i jednog bankara - jugoslovenske bezbednosne službe odgovrile su: „U redu, ali vi u Nemačkoj imate sedmoricu ustaških i jednog albanskog teroristu koji su pretnja Jugoslaviji, dajte nam ih zauzvrat!“ Nemci nisu hteli - ionako su njihove bezbednosne službe držale na vezi hrvatsku emigraciju - pa su Brigita Monhaupt i njeni drugovi posle šest meseci pušteni da iz Beograda otputuju kuda žele.

SDPR i oružje za borbu protiv Sovjeta

Osama bin Laden u Srbiji

Nedavno obelodanjeni dokument iz juna 1986, koji se u arhivi SDPR (Savezne direkcije za promet roba - čitaj: trgovina oružjem) čuva pod oznakom „vojna tajna - strogo poverljivo“, opisuje boravak tada 29-godišnjeg Osame bin Ladena u Beogradu.

Pod naslovom „Zabeleška o razgovoru sa strancima“ opisani su razgovori funkcionera SDPR s trojicom stranaca koji su u njihove prostorije došli nenajavljeni, u pratnji dve Jugoslovenke čija uloga nije bliže objašnjena, i jednog predstavnika „Geneksa“. Jedan posetilac bio je iz avganistanskog Pokreta otpora SSSR, drugi je opisan kao turski državljanin koji živi u SAD, a treći Osama bin Laden - „državljanin Saudijske Arabije“.

Hteli su da za sto miliona dolara u kešu kupe razno oružje za mudžahedine koji su u Avganistanu ratovali protiv Rusa. Za bojne otrove rečeno mu je odmah da je stav Jugoslavije bio da prodaju isključivo državama, a ne organizacijama i pokretima, a za ostalo - da se javi za dva dana. Tada mu je saopšten negativan odgovor.

Jugoslavija nije htela da kvari dobre odnose sa SSSR.

Terorizam kod nas

VMRO

Makedonski teroristi na Balkanu početkom 20. veka. VMRO je koristio razne taktike za postizanje svojih ciljeva, uključujući propagandu, oružane borbe protiv osmanlijskih snaga i atentate na osmanlijske zvaničnike. Ubrzo po povlačenju Osmanlija s teritorija Balkana počeli su sa napadima na Srbe i Bugare.

Najteži napad se dogodio kada je Vlado Černozemski, član VMRO, u dogovoru sa ustaškim pokretom 9. oktobra 1934. u Marselju ubio jugoslovenskog kralja Aleksandra I.

Bugojanska grupa

Poznata i kao „Operacija Feniks“, bila je teroristička ćelija koju je 1972. godine osnovala hrvatska emigraciona grupa sa sedištem u Australiji. Cilj grupe bio je da pokrene oružani ustanak u Bosni i Hercegovini i na taj način doprinese raspadu SFRJ i uspostavi nezavisnu Hrvatsku.

Grupu je sačinjavalo 19 naoružanih muškaraca, uglavnom Hrvata iz Australije i Zapadne Njemačke. Pod vođstvom Ivana Pavlovića, 20. juna 1972. grupa se uputila prema centralnoj Bosni, gde su planirali da osnuju bazu i započnu ustanak.

Jugoslovenske službe bezbednosti bile su na tragu grupe od samog početka. Do 24. jula svi pripadnici grupe bili su ubijeni ili zarobljeni.

Oslobodilačka vojska Kosova

Bila je albanska paravojna formacija koja je tokom 1990-ih godina delovala na Kosovu i Metohiji. Njen cilj je bilo otcepljenje Kosova i stvaranje etnički albanske države. OVK je optužena za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti nad srpskim i drugim nealbanskim civilima. Pored napada, vršili su i otmice, često zbog trgovine organima.

Kurir.rs/ Momčilo Petrović i Aleksandar Panić