Kada je, pre šest decenija upisao železničku školu, deda Momir Popić nije ni slutio da će posao otpravnika vozova postati ne samo njegovo, već i zanimanje čak dve generacije njegovih naslednika – sina Perice i unuke Milice. Sa ove vremenske distance kaže da ga to sada i ne čudi, jer su i sin, a potom i unuka, ovde gde danas rade, na železničkoj stanici u Prigrevici, bukvalno od rođenja.
- Ja sam hteo da budem učitelj, ali sam sticajem okolnosti pogodio u železničku školu u Beograd i postao otpravnik vozova. U Prigrevici sam proveo skoro ceo radni vek, od 1971. godine. I, nisam se pokajao. Radeći sam zavoleo ovaj poziv i opet bih ga izabrao, da krećem iznova. Ponosan sam što je to izbor i mog sina, a još više što je porodičnu tradiciju nastavila i unuka, zadovoljan je najstariji železničar u porodici.
Seća se da je Perica, još kao dečak, igrajući se na stanici, stalno govorio da će „biti otpravnik vozova ili neće ići u školu“.
- To se nekako podrazumevalo jer je to silno želeo. Međutim, Milica me je iznenadila, jer nisam primećivao ljubav prema ovom pozivu, a kad mi je rekla šta želi nisam joj baš poverovao, iskren je i veoma ponosan na unuku, deda Momo.
U vreme najstarijeg Popića prigrevačka železnička stanica je imala 22 radnika. Danas ih je samo petoro. I vozova je manje. Od 2002. šef stanice je čika Momin sin, Perica.
“POPIĆEVO” -Sin i ja imamo preko pola veka rada na ovoj stanici. Nekad, u šali, kažem da bi pored naziva mesta Prigrevica, moglo da se doda i - Popićevo, kroz osmeh primećuje čika Momo.
- Na železnici radim tri decenije. Još kao dečak sam znao šta želim da budem i tu je sve bilo jasno i pre nego sam krenuo u školu. Na ovoj stanici sam odrastao, ona je značajan deo mog života i tako će ostati dok sam živ. Ono na šta sam posebno ponosan, kada je Milica u pitanju, je činjenica da joj nikada nisam sugerisao izbor poziva. Ovo je bila njena želja i njen izbor, punog srca priča tata Perica.
Iako nema puno žena otpravnika vozova, Milica nikada nije imala problem sa tim. I ona je, poput oca, od malih nogu znala šta želi.
- Mnogi su se čudili mom izboru, ali meni je to bilo potpuno u redu. Pošto u Subotici nije bilo tog smera, upisala sam saobraćajnu školu u Somboru, smer drumskog saobraćaja, po čijem završetku sam vanredno položila razliku ispita i došla do diplome otpravnika vozova. Sada sam pripravnik, ali i student prve godine Visoke železničke škole u Beogradu, smer železnički saobraćaj, uz osmeh kaže Milica. Svesna je, kaže, da će po završetku fakulteta preći na neko drugo radno mesto, ali i toga da će joj otpremanje vozova i železnička stanica nedostajati.
- Baba i deda žive u kući pored pruge, naša kuća je takođe veoma blizu, ja sam ceo život tu, oko pruge i železničke stanice, te je bilo prirodno da odaberem ovaj poziv, dodaje Milica, dok izlazi na peron da dočeka voz, koji je upravo pristizao.
Kuriir.rs/ J.Miljuš
NE PROPUSTITE
