Branislav Adamov ( 44) iz Bašaida kod Kikinde, nakon skoro dvomesečnog boravka u bolesničkoj postelji, u svom skromnom domu, oporavlja se od teških povreda koje je zadobio 15. juna.
Dok je, kako kaže, na pumpi u centru sela, sipao gorivo u kanister, iznenada je s puta, poput projektila, doleteo točak i udario Branislava. Radi se o točku sa pomoćne prikolice koju je vukao naftaški kamion, a koji je iz nepoznatog razloga otpao i Branislava teško povredio.
- Našao sam se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Ne krivim vozača kamiona. Čovek je iz susednog sela, Novog Miloševa. Dva dana nakon izlaska iz bolnice došao je da me obiđe. Tresao se kao prut kad me je video u krevetu. Rekao sam mu da ga ne smatram krivcem za ovu saobraćajnu nezgodu. To je moglo da se desi bilo kome. Dok sam ležao na Banjici, dva puta je dolazio i donosio mojim sinovima vodu i neke druge sitnice. Cenim njegov gest. Jednostavno se desila nesreća, a nakon svega, 15. jun mi je kao drugi rođendan. I lekari su se čudili kako sam ostao živ - kaže za Kurir Branislav.
Kako dodaje, ne seća se samog udarca i prvih dana provedevenih u bolnici.
Tog dana je biciklom došao da u kanister natoči gorivo. Pomerio je bicikl jer je na pumpi stao jedan automobil. Radnica koja ga je usluživala, stajala je ispred njega. Kad je napunila kanister i okrenula se da pištolj za točenje goriva vrati na mesto, iznenada je iz pravca puta doleteo točak.
- Nisam osetio udarac. Ne sećam se ničeg. Imam prekid filma u glavi. Posle sam čuo da sam najpre zbrinut u kikindskoj bolnici. Odatle sam prebačen u novosadski KCV. Završio sam u Insititutu za ortopediju na Banjici. Tek sam 7. ili 8. jula, ležeći u toj ustanovi, nakon druge operacije, postao svestan šta mi se dogodilo. Od posledica udara točka, zadobio sam prelom butne kosti. Kičmu su mi dva puta operisali, a povredio sam karlicu i glavu. Na kućno lečenje sam pušten 1. avgusta. Još uvek imam kateter, a bez hodaljke i štaka ne mogu da noge. Ne mogu dugo ni da sedim - priznaje Branislav.
O teško povređenom ocu najviše brinu njegovi maloletni sinovi. Stariji ima 17 godina. Mlađem je 14. Branislavu je pri ruci stara majka i njegov brat.
- Poslednje dve godine radio sam kao sezonski radnik. Sad za hleb zarađuje stariji sin, a nekad u nadnicu ode i mlađi. Ne mogu obojica, jer neko mora da je pored mene. Žao mi ih je. Sve je palo na njihova nejaka pleća. Dok sam ležao u bolnici, dobri ljudi su sakupili novac i izmirili dug, pa sad ponovo imamo struju. Hvala im na tome. Brine me zima. Valja se spremiiti, a ja ne mogu na noge. Nova školska godina je na pragu. Sinovi pohađaju Tehničku školu u Kikindi. Ponosam sam na njih- priznaje Branislav. Ukoliko želite da pomognete teško povređenom Branislavu, možete ga kontaktirati na 066 577 0744.
Kurir.rs/S.U.
NE PROPUSTITE
