Postoje ljudi koji pred teškoćama klonu, predaju se i prepuste sudbini, ali i oni drugi koji neće da odustanu bez borbe, ma koliko ona nekome, možda, izgledala uzaludna. Mirjana Stefanović iz lozničkog sela Draginac, rođena sa cerebralnom paralizom, spada u ove druge, ona je borac kome predaja nije opcija.
Do ulaza u njenu kuću, urednu, skladnu, ali skučenu, vodi jedanaest betonskih stepenika za nju ne tako lakih, a naročito ako po kiši ili kad zimi poledi mora da ih savlada. Koristeći jednu štaku, a noseći drugu u istoj ruci, drugom se drži za gelender i napreduje korak po korak, brže nego što bi se očekivalo. Nažalost, tako je kako je i nema uslova da do svog ognjišta stigne bez tih stepenika.
- Problem mi jeste u gradu ako nema gelendera, a negde naiđem na više od tri stepenika. Nesigurna sam malo da se popnem ili siđem, desi se, neko ponudi pomoć pa to savladam. Život je tako hteo da ovde pri svakom izlasku i povratku kući treba da ih savladam jedanaest, ali imam gelender, a tamo gde on postoji peške mogu i do devetog sprata – kaže nasmejana Mirjana dok ubacuje drvo da naloži šporet i stavlja džezvu za kafu dobrodošlice.
Od petog razreda počele su operacije i imala ih je ukupno četrnaest, a posle svake je htela novu sa željom da što više popravi stanje. Živi sama posle smrti majke, a dok je ona bila tu zajedno su testerisale drva, kaže Mirjana setno. Kaže da je danas toliko samostalna zahvaljujući velikoj majčinoj podršci, i trudi se da nastavi onako kako je ona u svemu učila.
- Skoro sve radim sama. Ložim vatru, kuvam, čistim po kući, unosim drva sa terase, nikada se nisam osetila kao osoba sa posebnim potrebama, ili invalidno lice. Znam da ima predrasuda šta i koliko mi možemo u bilo kojoj oblasti života, ali mislim da mogu mnogo toga, kao i svaka druga zdrava osoba. Nekad se dešavalo da me moje stanje spreči u nečemu što naumim, inače, obično što hoću uradim na svoj način u odnosu na zdrave osobe. Dijagnozu može da pobedi volja za životom ako imate podršku nekoga najbližeg. Važno je da se potrudimo da budemo ravnopravni koliko god to možemo, bez obzira na mišljenja onih koji nas možda smatraju građanima drugog reda. Tako se osetim samo nekada zbog prepreka na ulicama ili objektima neprilagođenim osobama koje se kreću otežano, ili uz pomoć nekog pomagala – priča ona dok nudi sok i kolače.
Sreća je što, kako kaže, zna da u Dragincu može svakome da se obrati za bilo šta što joj zatreba. Tu su uvek za mene svi, priča ona, od prodavnice, pošte, uopšte svi, komšije, drugarice, kuma i rođak koji joj u zimskom periodu pripremi drva za ogrev. U slobodno vreme čita, gleda TV, dok je imala kompjuter mnogo vremena je provodila kraj njega prateći razna dešavanja, voli sport, najviše Novaka, ali kaže da nekada bude teško, a najteža je samoća.
- Sama sam, najteže je uveče i ujutru kad nemaš sa kim da popričaš. Bude tih ‘’padova’’ u ne baš dobra raspoloženja, ali dolazi mi komšiluk, dragi ljudi koji mi pružaju podršku da nastavim dalje. Trudim se i idem dalje, ne osećam se manje vrednom u odnosu na druge, a život je takav da čovek mora da se bori – kaže Mirjana.
Insistira da se pozdravimo ne na pragu, već ide sve do ulice. Zna da će imati da siđe i popne se uz njene stepenice, ali za nju prepreke postoje da bi bile savladane.
Kurir.rs/T.Ilić
NE PROPUSTITE
