Kraj leta glumici Srni Lango doneće uzbuđenje uoči početka emitovanja nove serije "Od jutra do sutra", u kojoj tumači lik Zlatije Žikić. Novi zadatak pred kamerom bio je povod da u razgovoru s njom razmotamo klupko onog dela karijere koji je stvorila snimajući serije i filmove.
Sve je počelo kada se televizijskoj publici predstavila još kao studentkinja treće godine Fakulteta dramskih umetnosti u seriji "Srećni ljudi". Od tada do danas, svaka sledeća rola donosila je iskustvo koje ju je učinilo zrelom, ispunjenom i srećnom glumicom.
Osećate li tremu i uzbuđenje uoči početka emitovanja nove serije?
- Osećam radost i to je ono što bih mogla navesti kao sličnost između glumačkih zadataka u pozorištu i za ekran. Sredstva su drugačija. Pozorište nudi beskonačnost u istraživanju i prostor za promenu. Svašta je drugačije, ali je radost u svakom delu posla zajednička crta.
Šta vas je privuklo kod Zlatije Žikić?
- Osim izdržljivosti, Zlatija i ja nemamo baš ni mrvu sličnosti. Ona je jedna elementarna žena i ozbiljan izlazak iz zone komfora za mene. Sasvim smo drugačije, to me je privuklo. Osim toga, dobro je napisana.
Reč je o seriji koja se temelji na sličnoj argentinskoj telenoveli. Jeste li gledali original?
- Ni frejm pogledala nisam i nemam želju. Scenario koji koristimo temeljno je prilagođen nama, podneblju. I inače, ozbiljna ekipa stoji iza kamera.
Igrali ste i u prvoj srpskoj telenoveli "Jelena". Jeste li imali osećaj da radite nešto što će biti preteča?
- Bila je prva zaista i ogromna produkcijski. Pošteno smo je radili, a publika ju je obožavala. Teže je bilo kolegama koji nisu učestvovali objasniti žanr nego publici, ali je sada to uobičajen punkt na ekranima. Na snimanju te serije srela sam neke meni sada važne ljude, s kojima delim i život i posao i dalje. Na primer, urednicu Katarinu, koja je, uzgred, iznela na plećima veći deo te dvogodišnje avanture.
Da li biste ispravili nešto u svojoj glumi, da možete?
- Često mi poneko pošalje neki kadar ili fotografiju iz "Jelene", pa mi bude milo kad shvatim koliko me nije sramota svega toga.
Kako je bilo igrati ljubavnicu tadašnjem suprugu Irfanu Mensuru?
- Ne biste verovali kada bih umela da vam prenesem uverljivo do koje mere u kadru ili na sceni zaboravim privatan odnos s nekim s kim radim. Kad radim, nemam ni sekund privatne emocije, i to možda i nije naročita preporuka za onu privatnu mene, ali je tako.
Kad smo kod nostalgije, po čemu pamtite prvu rolu pred kamerom u seriji "Srećni ljudi"?
- Zvao me je Aleksandar Đorđević, divni filmski reditelj s kojim sam radila i pre FDU i verovala mu. Pamtim taj angažman po osećaju da sam u ekipi dobrih reditelja i glumaca i nelagodi što igram misicu, lepoticu. Tako sam tih dana pojurila da s Bojovićem snimim i davni, prvi sitkom na našoj televiziji "Snovi od šperploče" igrajući trećerazrednu prostitutku sa železničke stanice i bila presrećna što se usudio da me stavi u komički okvir. Plašili su me glumački izbori kojima je dovoljna fizička lepota.
A da li vam je ipak, posle svega, često bila saveznik?
- Rano sam došla do zrelosti koja je učinila da sam u miru sa sobom i postala svesna da tuđe percepcije nisu moja odgovornost.
Među brojnim rolama koje ste od tada odigrali jeste i ona u često repriziranom ostvarenju "Nož" od pre više od 20 godina. Koliko se posao glumca u međuvremenu promenio?
- Tehnologija se menja, ljudi i gluma su isto meso u svim epohama, i meni to prija.
I film "Vikend sa ćaletom" doneo vam je simpatičnu ulogu Zorice?
- Važna mi je bila ekipa s kojom radim, najpre reditelj Miroslav Momčilović. To je duhovit, pametan i drugačiji čovek. Ta epizoda mi je donela mnogo više od nekih naizgled krupnijih zalogaja. I neke nove ljude, opet. Baška, Zoka je takođe bila brutalan izlazak iz one pomenute zone komfora i transformacija kakvu sam priželjkivala. Volim da se igram drugih ljudi i života, ne volim da slikam Srnu, to jest sebe, u glumačkim zadacima iako je to jedan od opšteprihvaćenih stilova glume. Pa kad imam priliku za to, merim je kreativnošću i tačnošću, ne lenjirom na papiru.
Jednom ste opisali da ste studirali glumu, a ne popularnost. Kako ste se s njom borili?
- Niti se borim protiv, niti mi prija, niti je deo mog dana. Cela ta stvar bi zbilja morala da bude samo eventualna posledica sadržaja kojim se bavimo, ne cilj. Ne sudim, samo me zbunjuje potreba da popularnost bude profesija. Posledično i rastužuje. Treba raditi, kopati, rudariti po smislu, sebi, učiti... Stvarati. Ostalo nisam sigurna da je mnogo mudar cilj. A što se mojih izbora i života tiče, sve je kako treba da bude. Da je trebalo drugačije, bilo bi drugačije.
Prenosite li na naslednika Pavla neke savete koje ste vi eventualno dobijali od majke, čuvene TV voditeljke Dunje Lango, a tiču se popularnosti?
- Ni moji roditelji nisu viška od predavanja bili, a ni svesti o svojim javnim značajima i zahvalna sam na tome. Ne dižu se deca niti se gaji porodica u atmosferi pravljenja spomenika sebi čak i kada si ga zaslužio. Roditelj treba da je roditelj, mislim, pa u to spada dovoljno pripreme za sve. Kad si postavljen čovek i imaš temelje, ne poludiš lako. Posao ima smisla ako znaš gde su mu početak i kraj. A savete inače dajem samo kad me pita. Ko hoće da uči, od svakog kamena u parku nešto sazna. Moja deca su davno razumela neke porodične kriterijume i odavno ih kanališu u lične. Popularnost nije garant kvaliteta, a ni trajanja.
Priželjkujete li ipak neku zajedničku scenu na televiziji sa sinom?
- Nisam stigla da mislim o tome, a verovatno bi bilo zanimljivo publici. Desiće se ako bude trebalo da se desi.
Kako ste kao mali doživljavali televiziju? Da li je imala magiju koja se danas pojavom interneta i društvenih mreža izgubila?
- Dugo sam se bolje snalazila pred kamerama nego s ljudima. Valjda sam zato tako rano počela da radim. Kamere su mi prirodno stanje, rasla sam po studijima i redakcijama jer me je to zanimalo. Moja braća su sasvim lepo to izbegavala jer ih nije interesovalo. Govorim o učenju posla, o udobnosti s mirisom svetla, kamere, scene, ekipe. O razumevanju procesa. Zbunjivalo me je samo isto što me i sada zbunjuje, a to je javni efekat, tuđ osećaj imanja uvida u ljude sa ekrana.
Šta gluma ima što druge profesije nemaju?
- Tačno ono što mi fali kao smrtnici, osećaj da u ovom jednom fizičkom životu ipak živim mnogo više, sasvim različitih života.
Pomaže vam iskustvo iz glume da lakše idete kroz život?
- Kod mene je obrnuto. Moj privatni život pomaže mojoj glumi. I svako iskustvo mi znači.
Imate li neki beg od glume?
- Meni se ne beži od glume iako time često koketiram. I inače konzumiram život i posao tako da poželim pre da kažem "hoću još". Osećam se slobodno samo kad padam od umora u poslu. Dakle, kad izaberem da nešto hoću, hoću sve još, pa onda još. Kao što vrlo talentovano umem svašta, što je drugima privlačno, da neću. Umem i da hoću i da neću kao niko.
(Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
