Predstava "Sitnice koje život znače", prema romanu jednog od najpopularnijih italijanskih pisaca današnjice Lorenca Maronea, u režiji Andreja Nosova, novi je hit na Maloj sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu.
Komad govori o ljubavi, prijateljstvu i pomoći u čijem fokusu se nalazi penzionisani knjigovođa Čezare, udovac, kojeg zovu "staro džangrizalo", i na momente zaista deluje da je mizantrop, kao čuveni junak Alsest iz klasične komedije Molijera. Predstava će večeras otvoriti 15. izdanje Festivala pobednika festivala u Rakovici, a glavnu ulogu, koja je prvobitno bila namenjena preminulom glumcu Branku Cvejiću, sjajno tumači Mladen Andrejević. U podeli su i Nela Mihailović, Vanja Ejdus, Dušan Matejić, Nina Nešković i Rade Ćosić. Andrejević se za Kurir priseća proba i dragog kolege.
Nakon sjajnog prijema kod publike predstave "Sitnice koje život znače" zaključak je publike i kritike da ste nepravedno bili zapostavljeni. Kakvi su vam utisci iz celog ovog procesa?
- Dešavalo mi se da zamenim kolegu, ali ne na ovaj način. Branku je prvo pozlilo, pa sam mislio da ćemo glavnu ulogu igrati u alternaciji. Međutim, to se dešava u pozorištu i takav je život.
Da li ste ovu ulogu posvetili Cveji?
- Jesam. Kad sam čitao tekst, imao sam utisak da je ovo njegova testamentarna predstava i da se tom ulogom oprašta od scene. Međutim, rekli su mi da to nije baš tako. Sve što sam pročitao bilo mi je blisko. U godinama sam kad sve to uspevam da razumem. Kad vam se desi da vas neko pozove, što bi Crnjanski rekao, "postajete komedijant slučaja".
Kako ste upoznali kolegu Cvejića?
- Nas dvojica smo se poznavali godinama. Igrao sam i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstavu "Histerija" kad je on bio upravnik. Radili smo zajedno i film "Slučaj Harms". Ipak, postoji jaz između moje i njegove generacije. Branko Cvejić je rođen 1946. godine, a ja sam 1953.
Da li ste pre proba pročitali sjajni roman?
- Namerno nisam želeo da čitam roman. Mislim da bi me to zatrpalo, a knjigu sam pročitao tek kad smo završili predstavu. Imao sam samo šest proba do 5. jula. Premijeru smo imali u avgustu u Tivtu. Predstava je koprodukcija sa Beoartom, festivala Purgatorije i Narodnog pozorišta. Imao sam ceo jul da učim tekst. Deset proba ukupno sam imao s kolegama. Na dan premijere desila se tragedija na Cetinju, pa smo je odigrali samo premijerno, a dve reprize su bile otkazane. Igrali smo je u Aranđelovcu i Čortanovcima. Na festivalu smo bili nagrađeni Danijela Nela Mihailović i ja. Dobio sam priznanje "Lane Gutović". Šta je sudbina? S Lanetom sam radio više nego s Cvejićem.
Počeli ste pozorišnu karijeru u velikom stilu s monodramom "Ispovesti varalice Feliksa Krula". Zašto su vas posle toga zaobišle velike uloge?
- Mora čovek da veruje da će doći i glavne uloge. Na vama je da pošteno radite svoj posao i čekate. Da nisam igrao "Histeriju" u JDP, ne bih bio spreman za ovo što mi se danas dešava. U životu moraju da se slegnu stvari. Sticaj okolnosti učini da se nešto desi ili ne.
Da li zovete prijatelje na svoje predstave?
- Zovem prijatelje samo na one predstave koje zaslužuju da budu gledane.
Ima li ih puno?
- Nema ih previše. Ima ih četiri ili pet u karijeru na koje mogu sve da pozovem. Nikad to ne radim zbog sebe, već zbog divnih kolega. "Sitnice koje život znače" spadaju u te predstave. Bez divnih kolega Nele Mihailović, Vanje Ejdus, Dušana Matejića, Nine Nešković i Radeta Ćosića ništa ne bih mogao da nabubam. U predstavi imam dva monologa koje mogu da naučim. Međutim, u ostatku sve je interakcija.
Čine li život sitnice?
- Život prođe, a njega čine te neke male stvari. Kako to da kažem? Mi smo koncentrisani na sada, puno žurimo ili se sećamo, a onda u tom raskoraku vreme prolazi. I život prođe mnogo brzo.
U pozorištu ste dobili Sterijinu nagradu za ulogu Žakija u predstavi "Turneja". U filmu ona je pripala drugom kolegi, da li vam je ponekad žao zbog toga?
- Ne znam da li mi je bilo krivo, jer to je odluka reditelja. Predstavu je radio Milan Karadžić, a film je režirao i pisao tekst Goran Marković. Goran je mislio da ona više pripada Josifu Tatiću nego meni.
Film i predstava "Turneja" prikazuju život glumaca. Kakav je to posao?
- Nije lak. Čovek mora da bude spremam da trči trku na duge staze i da uvek bude spreman da odgovori na svaki poziv. U glumi ima mnogo stresa. Kad igrate velike uloge, ne možete nikad da odete pravo kući. U Nemačkoj, kad igrate glavnu ulogu, računaju vam da ste dva sata posle izvođenja smanjeno uračunljivi. Najlepše u ovom poslu je interakcija s publikom, a verovatno kao i za svaki drugi živi nastup.
Da li su vam "Sitnice" donele neku novu ulogu?
- Nisu. Mislim da će ova predstava da živi kod publike dok smo mi živi. Nisam ja čovek koji mora da igra glavne uloge. Pristajem da igram i nešto malo kad može da se uradi. Nikad ne pravim problem.
Razmišljate li da se od scene oprostite kao što ste počeli monodramom?
- Ne razmišljam. Nemam dobru ideju za monodramu. Jedno vreme sam razmišljao o stendap komediji. Odustao sam. Sad sam u penziji i igram sedam predstava mesečno, što je meni dosta. Održavam kondiciju i rastem kao glumac (smeh).
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
