Glumcu Bogdanu Dikliću uručena je nagrada "Aleksandar Lifka", koju je osvojio u kategoriji domaćih stvaralaca na otvaranju 30. Festivala evropskog filma Palić, a tom prilikom dobio je ovacije publike, što ga je posebno dirnulo.
- Dobio sam tako topao aplauz. Znate, čovek se u tom trenutku jako lepo oseća i negde mu prostruji iz podsvesti, dođe mu, da je možda ipak vredelo - izjavio je Diklić na druženju s medijima.
Dramski umetnik se u prijatnom razgovoru s novinarima prisetio glumačkih početaka, kao i legendarnih rola. Tom prilikom otkrio je da je, kada bi snimao film, menjao svoj scenario.
- Nažalost, poklonio sam scenario "Maratonaca" i "Nacionalne klase". U svakom scenariju po kom sam snimao film ima mnogo moje olovke, gumice. Tamo piše šta sam ja kao klinac u zagradama namaštao, šta sam promenio u redosledu reči, šta sam štrihovao. Goran Marković mi je, kad smo snimali "Majstore, majstore", rekao: "Ti si jedini koji izbacuje, svi drugi dopisuju."
Bilo je tu neke intuicije, ali uvek sam se trudio da u poslu budem saradnik, a ne marioneta. Mnogi ne znaju da u tim filmovima ima rečenica koje su baš moje. Recimo: "A sad malo ona", to je moje. Onda ona u "Nacionalnoj klasi": "Kol'ko može da razvije". Kad Bora Todorović kaže u "Maratoncima": "Evo vam za sladoled, jer ponovo radi bioskop", ja mu kažem: "Foršpiluj!" I to je moje - otkrio je Diklić.
Prisutni su se podsetili legendarnog ostvarenja "Maratonci trče počasni krug", u kom je glumac oživeo lik Mirka. Dramski umetnik je otkrio da je ponosan na ovu rolu jer je ostvario ono što je zamislio.
- Imali smo svest da pravimo nešto dobro, ali ne i da će toliko trajati. To je možda prva uloga u kojoj sam uspeo da ostvarim ono što sam želeo. Nemojte mi zameriti, ali uradio sam to kako treba, isterao sam sve što sam hteo. Usudio sam se čak i da predložim nekim kolegama nešto - sa osmehom je ispričao glumac.
Evocirajući uspomene iz bogate karijere, Diklić se dotakao i drugih strasti u životu - bubnjeva i brojanica koje je izrađivao u humanitarne svrhe.
- Irfanu Mensuru sam poklonio tri-četiri brojanice. A on je to javno rekao. Ne zameram mu, ali ja sam to čuvao samo za sebe. I onda, kad je postalo javno, sve to je izgubilo smisao. A i presušio mi je izvor ćilibara iz Rusije, i to odavno, jer je postao jako skup. Te moje molitvene brojanice prodavale su se na Terazijama, u Patrijaršijskoj prodavnici, a svu zaradu sam davao u humanitarne svrhe - otkrio je glumac, a prisutni su se zapitali gde su danas bubnjevi na kojima je dugo svirao:
- Eno ih u koferima na terasi, doduše zastakljenoj. Čežnjivo ih gledam. Ne mislim da su odradili svoje, ali ta strast, koja u teološkom smislu znači porobljenost, ta lepa porobljenost se završila. Sve što sam kao klinac želeo a nisam mogao da ostvarim, to sam kao zreo čovek počeo da "iživljavam", pa tako i bubnjeve.
Na samom kraju druženja, nakon pričanja brojnih anegdota, Bogdan Diklić je na sebi svojstven način prisutnima poželeo da ga više niko ništa ne pita.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
