"Ti prvi dani, nedelje, van zatvorskih zidina, spuških, zabelskih ili onih najsumornijih, u Centralnom zatvoru, mogli bi da stanu u jedan jedini Arsenov stih: `Kao poslije bolesti, opet učim jesti, hodati…", ovim rečima je glumac Žarko Laušević, koji je danas preminuo u 63. godini, otpočeo poslednju knjigu "Padre, idiote". U njoj je pisao iskreno o tome kako izgleda život glumca kada posle četiri godine i sedam meseci izađe iz zatvora.
Knjiga Žarka Lauševića „Padre, idiote!" o prvim je danima slobode čije delove je u maju prošle godine ekskluzivno preneo nedeljnik NIN. Kako je Lauš pisao, puno su mu tih prvih dana pomogle kolege glumci. Uselio se privremeno kod bliske prijateljice glumice Cvijete Mesić, a posebnu ulogu u u njegovom životu imao je Gaga Nikolić.
Gaga
Dragan Nikolić – Gaga, čuvar, terapeut, brat, učitelj…otac. Bili smo „porodično“ kod Čede-Dede, Gaginog prijatelja koji ima kućicu na Savi. Jeste, to je kućica, mada smo svi uobičili da je zovemo splavom. Samo za ortake, i na njihov nagovor, Čeda je preuredio „splav“ u skromnu kafanu gde sprema nekoliko odličnih jela…
Dan se gasio kad smo Gaga i ja igrali remi i pili kafu, dok je na drugom kraju dugačkog stola moj pratilac, Zoki, pričao Cvijeti o svom snu da jednog dana ima veliko imanje i farmu konja. Negde. Mir i konje.
– Žare, i šta ćeš sad da radiš? – pita Gaga tobože analizirajući stanje u igri.
– Šta bi mi ti savetovao?
– Mislim da bi bilo pametno da… dobro razmisliš.
Iza njega silazi veče na Beograd. Stapaju se, Beograd i Gaga… Prle, Vlah Alija, Popaj, Urke… svi koje znamo, šarmantni, legendarni, neprevaziđeni. Svi su tu. Svaki kao spomenik Beogradu. Prle mi namiguje, Urke se šeretski smeje, Popaj je fol nezainteresovan i škilji na jedno oko. Gaga se ne obazire na svoje kibicere…
– Pa, sad će da te jure kurve, novinari, biznismeni, lopovi, popovi… to ti pričam, pecaroši. Ako baš prolupaš, pa ’oćeš da pričaš za novine, ja ću da ti sredim. Za ozbiljne novine, ali rano je mnogo. Mislim… nipošto nemoj još da se otvaraš…
Arkan
Stadion „Obilića“, nešto kasnije. Ručamo „dečju radost“ – brdo pohovanih telećih šnicli i pire. Domaćinska atmosfera. Limunada i voda. Pitam Cecu kako je zadovoljna sa snimanjem „Koštane“ sa Stojanom Stojčićem.
– Aaaa… – dade neki neodređeni komentar.
Na to Željko dobaci:
– Ma, nema ništa od toga!
Gagi je nekako pošlo za rukom da iskamči votku od konobara, ne bi li džentlmenski izbegao pogled sa Cecinog dekoltea. Malo kasnije Željko me izvodi na teren da prošetamo.
– Znaš da me jedan majmun pitao jel’ ovo stadion po onom glumcu, Milošu Obiliću? I kako je izgledao Obilić? K’o ti, brate! Moraš to da čuvaš! To smo mi! Srbi! Nije Srbija šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar! A? – zagrli me.
Osmehnuh se. Ne osećam se prijatno, mada on sve radi da bude drugačije.
– Znaš, puno mojih je tetoviralo tvoju facu na grudi, mišku, jedan i na… – smeje se.
– Bog i Šotra su to tako namestili… – skroman sam, kao da polažem prijemni za Hilandar. Arkan šutnu jednu od fudbalskih lopti koja mu se našla na putu. Odlete preko ograde stadiona.
– Treba malo da se skloniš, sve će to da se zaboravi.
– Ja… ne mogu.
– Šta, kurac, ne možeš? – daje znak jednom momku u trenerci da nađe loptu.
– Da zaboravim.
– Može, može, sve se zaboravi! Idi, otputuj negde na par godina…
– Nemam ni pasoš još uvek. – Naglo mi se pripušilo, ali em sam na sportskom objektu, em u društvu poznatog antialkoholičara i protivnika pušenja.
– Jebo pasoš, ’oćeš to sad da završimo? Tapi? Sad, dok šetamo? – uzima telefon.
Odmahnuh glavom. Pogleda me, a njemu uzvratiti takav pogled nije lako. Ni zdravo. A lep je dan inače, pomislih. Čak i ovakav, bez nikotina.
– Ja ne volim sise! Mislim da ti nisi! Jesam se zajeb’o, možda?
Slegnuh ramenima, jednako gledajući vedrinu iznad stadiona „Obilića“. Kad dobro razmislim, ja sad stvarno ne znam da li sam sisa ili maša. Pogotovu kad stojim pred ovim mašom…
Pored aut-linije stoji parkiran džip. Iza gola još jedan. U oba ima ljudi. Dotrčava momak u trenerci sa kapije, spasio je onu loptu.
– Evo ti moj broj, twenty four/seven! Šta god treba! To ti je moj dug, zbog Natalije. Uvek je lepo govorila o tebi. Nisam hteo pred Cecom.
– Hvala ti, Željko!
– I, zajebi ove glumce! Gaga je legenda nad legendama, ali svi puše, piju, jebote! Al’ ti živi svoj život! Niko to drugi neće! Glavu gore! Sad je sve gotovo! Don’t be cloud on a sunny day!
Danica, Vuk i Veselin
Za Danicu i Vuka Draškovića sam, u vreme njihovog hapšenja 1990, pokušavao da, preko Radomana, upravnika Centralnog zatvora, izdejstvujem bilo kakvu olakšicu, da prenesem poruku njihovog advokata Nikole Barovića, bilo šta… To mi, kasnije sam shvatio, nikad nije pošlo za rukom, jer je i moj brat od rođene tetke, Radoman, tu bio nemoćan. Draškovići su žestoko maltretirani, a Danica i prebijana u Centralnom zatvoru. Oni ovih dana ipak rade sve da nam pomognu. Dobijam poziv od brata Danice Drašković, Veselina Boškovića, inače direktora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište.
– Gde živiš, Žarko?
– Pa, tako, snalazimo se. Iznajmili smo neki stan u Žarkovu. – Prećutah da kum Ljubo ima neke ideje.
– Koliko čujem, ti si svoj stan ostavio bivšoj ženi i deci…
– Da…
– Slušaj, postoje neki stanovi solidarnosti, koji su u vlasništvu grada i koje dajemo na korišćenje… Nisu baš u najlepšem delu grada, Medaković III, ali mislim da će ti poslužiti.
– Ne znam šta da Vam kažem… Hvala!
– Nemoj mi ništa zahvaljivati. Taj fond solidarnosti postoji od kraja Drugog svetskog rata, ali to je uglavnom išlo komunističkim ljubavnicama. Ti si uradio dosta za kulturu ovog grada i najmanje što Beograd može da učini za tebe je – to. Nek’ ti je sa srećom!
Odlazimo da vidimo. Divan jednosoban stan, za koji smo odmah isplanirali kako ćemo ga adaptirati, sa nekim krevetom koji se spušta, mesto za kolevku, kako pregraditi terasu, šank koji se podiže… Pričamo i kako bi podigli neki kredit da stan otkupimo jednog dana.
Poslednjeg dana pred polazak nazad za Njujork, Gaga me pita da li bih možda hteo da, posle toliko godina ćutanja, dam neki intervju, da napokon i progovorim. Predlaže mi NIN i zajedničku prijateljicu novinarku Radmilu Stanković. Pristajem. Posle sam iz Njujorka autorizovao tekst i on je objavljen u NIN-u kao naslovna tema: MOJA ISTINA.
Slavko Štimac i Sergej Trifunović
Prođosmo mi jedan krug. Upoznasmo se i sa nekim asistentima koji su brže-bolje krenuli da se po internetu raspituju o našim filmskim biografijama. Gledaju nas u neverici. Prođosmo i drugi krug i saopštavaju nam – da smo dobili uloge!
– Lepo, ali mi nećemo da igramo – gotovo uglas odgovaramo Slavko i ja. Ljudi nas gledaju izbezumljeno. Objašnjavamo da su u pitanju etički razlozi.
– Znala sam da su Srbi lud narod, ali ovo je nešto najluđe što sam dosad čula. Vi ste ovde nekoliko sati i superiorno ste uradili sve što se tražilo od vas i sad odbijate! Pa, što ste uopšte počinjali audiciju?
– Volimo da hodamo po ogradama mostova – priznadoh.
– Hajde da prenoći, pa nam javite sutra. Ovo je produkcija Spajka Lija, vi ste obojica velike zvezde na Balkanu, ali ovde malo ko zna za vas. Pogotovu za tebe, Žarko. Ovo ti može biti sjajna odskočna daska.
– Ja se radije ne bih zaletao na tu antisrpsku dasku.
– Ne bih ni ja, hvala vam – sa svojim osmehom dodade Slavko.
Prošlo je nekoliko nedelja. U Njujork dolazi Sergej Trifunović, pokušavajući da nešto napravi ovde. I uspeo je, u istom projektu Spajka Lija, da promeni nacionalnost dvojice taksista koji su nuđeni Slavku i meni. Čak su uspeli da promene i tekst. Kad su valjda shvatili da će im još jedna zvezda sa Balkana odbiti ulogu, producenti su pristali na kompromis, tako da je Šaćiri postao Raša, a Blerim – Andri i igrao ga je Željko Dimić. I nisu psovali Srbe.
Sveti Sava
Pre deset godina početkom februara sam imao premijernu tremu oko „Svetog Save“. Cela Zenica je bila okićena ogromnim transparentima koji su premošćivali gradske ulice na najvidljivijim mestima. Portreti sa mojim imenom kao da cirkus „Medrano“ lično gostuje u njihovom gradu.
Danas, deset godina kasnije, sa sinoćnim sendvičem u žutoj najlon kesi i jednom platnenom torbom bež boje, gde mi je radničko odelo i obuća, čekam voz „Q“ da me odvuče do voza „F“, ovaj do Avenije Ruzvelt, odakle ću kombijem mog poslodavca Dragana do druge države, Konektikata. Tamo ću, u podrumu ogromne kuće grčkih bogataša Kumantarisa, do četiri popodne na kolenima zaštićivati pod da isti neka nesmotrenost buduće rekonstrukcije ne bi oštetila.
Podsetimo, Laušević je najpre objavio knjigu „Godina prođe, dan nikad“ koja je prodata u ogromnom tiražu, nakon čega je usledio nastavak koji je nazvao „Druga knjiga – Dnevnik jedne robije“, u kojoj opisuje život nakon presude i višegodišnji život u zatvoru, a potom još jedan dnevnik, naslovljen „Sve prođe, pa i doživotna“.
(Kurir.rs/Nova.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
