Poslednji pozdrav legendarnom Šmekeru - Žarku Lauševiću upućen je juče u Beogradu, gde je odražana komemoracija i ispraćaj za kremaciju.
O njegovom talentu ispričane su brojne priče, ali i o noći koja je promenila njegov život i u trenu zaustavila bogatu karijeru ovog umetnika.
Na komemoraciji u Jugoslovenskom dramskom pozorištu o glumcu su govorile kolege, koje su s prisutnima podelile svoja sećanja na Lauševića.
Video-porukom obratila se glumica Svetlana Ceca Bojković, koja se osvrnula na njegovu tragediju, koja se odigrala 1993. na dan kada hrišćani pravoslavne veroispovesti praznuju dan Svete velikomučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjena Marija.
- Prvi veliki bljesak Žarkovog raskošnog dara dogodio se na samom početku kada je stupio na scenu. Bilo je jasno, rođen je veliki glumac. Usledile su godine kontinuiranog uspona do 1993. Na dan Ognjene Marije, koji mu je bespošteno promenio život. Sledila su suđenja, zatvor, kazna - započela je Ceca.
Bezazlena noć u Podgorici završena je tragično, ugašena su dva života.
- Mislim da je najveća kazna bila njegovo samoispitivanje i griža savesti, koja je usledila u godinama koje su dolazile. To sve, tu dramu i tragediju Žarko je ispisao u četiri uzbudljive knjige koje su dnevnik jedne rpbije, to je bio put i težnja ka sopstvenom iskupljenju. Po tom putu ka slobodi, vratio se ponovo da zablista u punom sjaju svojim glumačkim darom. Svi smo mu se divili i voleli ga.
Onda je došla opeka bolest koja ga je odnela. Šta reći? Dragi Žarko duboko smo pogođeni tvojim odlaskom. Imamo saznanje o tvom iskupljenju. Ispraćamo te sa tugom i velikom ljubavlju za tebe - rekla je Bojković.
Ognjena Marija
Podsećamo, tragični događaj odigrao se u noći između 30. i 31. jula 1993. godine u podgoričkom kafiću, na dan kada se praznuje Ognjena Marija. Tada je glumac Žarko Laušević ubio dvoje ljudi i ranio jednu osobu.
Laušević je, posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu.
Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin (Žarko je bio srpski državljanin).
Lauševića je, da podsetimo, pred crnogorskim sudovima branio Toma Fila, jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora.
Na jednom predavanju na Pravnom fakultetu u Beogradu, pre nekoliko godina, Fila je tadašnjim studentima opisao svoje viđenje tog suđenja.
Suđenje u Crnoj Gori, ispričao je Fila, bilo je pod uticajem "male sredine", a situacija se, kako je ocenio, vrlo brzo otrgla kontroli. Da su se svi pridržavali Njegoševe "Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog", kako je rekao Fila, postupak ne bi trajao toliko dugo.
- Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu - rekao je advokat.
Govoreći o pomilovanju koje je usledilo godinama kasnije, Fila je rekao da je Tadić pomilovao Lauševića uz prećutnu saglasnost Crne Gore, jer nisu reagovali i nisu raspisali poternicu za Lauševićem.
To mu nije dalo mira
Ipak, Laušević je godinama živeo tu noć, koja ga je zauvek obeležila, što je potvrdio i glumac Svetozar Cvetković koji je podelio jednu epizodu iz njihovog druženja.
Laušević je prvi put nakon tragičnog događaja stao pred kameru 1998. godine u filmu "Nož", kad su oživela sećanja na tu noć.
-Snimali smo, spavali u Trebinju, a finalnu scenu "Noža" snimali selu Hum u Hercegovini, nadomak Dubrovnika, koju je činila stara železnička stanica pogođena u poslednjem ratu granatom.
Scena međusobnog prpeoznavanje braće, razdvojene i verom i porodicom u davnom ratu, pa spojene u poslednjem ratu je bila važna i emotivna. Uzbudljivo i dosta ekspresivno gazimo po sceni, te je obezbeđenje uletelo na set da nas razdvaja u zabludi da se radilo o privatnoj svađi. Trag je ostao na filmu.
Završavamo, pakujemo stvari i krećemo ka kombiju da nas odveze do hotela. Makadamskim putićem prolazimo kraj razjapljenog dela porušene stanice i tu kod ulaznih vrata koja ne postoje Žarko me poziva: "Dođi da ti pokažem nešto".
Koračamo zajedno do ploče uklesane u kameni zid stanice u Humu. Ploča je od belog kamena, začudo cela, a crnim slovima je uklesano:
"Na ovom je mestu 31. jula 1993. godine granata usmrtila mog sina i njegovog najboljeg druga. Ploču postavlja otac".
"Vidiš, ovaj datum na ploči kada su poginuli ovi momci od granate isti je dan kad sam ja ubio dva čoveka u kafiću u Podgorici. A otac, koji se potpisuje na pločui isto se zove kao jedan od očeva ubijenih mladića. Snimamo ovde ceo dan, to mi ne da mira", kaže mi Žarko.
Ućutasmo i odosmo u tišini ka Trebinju. Nikada više nismo spomenuli. Kad god vidim tu finalnu scenu iz filma, setim se tog osećanja i zapitanosti šta se u tom danu sklopilo u nesreći mladića na železničkoj stanici Hum sa sudbinom mog prijatelja i dvadesetogodišnjaka iz Podgorice - rekao je Svetozar Cvetković.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
