Komemoracija povodom smrti Žarka Lauševića upriličena je danas u 11 sati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, matičnom teatru glumca koji nas je napustio 15. novembra u 63. godini usled teške bolesti.
Njegove kolege drže emotivne govore, podsećaju se Žarka kao glumca, tako i čoveka. Svetozar Cvetković je glumio u "Kosovskom boju" zajedno sa Žarkom. Cvetković je bio Milan Toplica, a Žarko Miloš Obilić.
Svetozar je nasmejao ljude anegdotama o Žarku.
- Jednom je mali pas ostao je bez gospodara. Posmatrao sam ga kako tumara i čeka da padne u nesvest da vidi lice svog vlasnika na pragu. Isto kao što je to uradio u Long ajlendu, kada je otišao da kupi nešto u prodavnici. Najednom kao u nekom komadu ostali smo sami i predamnom se pojavi prilika i pojavi se prilika.
Kažem mu znaš jednom s početkom devedestih išao sam kod jednog čoveka i on mi je rekao jednu stvar. Ta se stvar ticala moje prošlosti i budućnosti u kojoj je do sada i promašio, ali i mog sudnjeg dana. Kad smo polazili od njega, on nas upita: "Znate li vi Žarka Lauševića?" Kako ne. Zamolio nas je da mu kažemo da mu se javi, vrlo je važno.
Mirno me gledao Žarko, kao da se u priči radilo o nekom drugom, a ne trećem.
"Ja ti to nisam rekao, mislio sam da je to glupost, pa ipak osećao sam se sve ove godine što te nisam uputio tom čoveku koji vidi našu prošlost i budućnost."
Gledali smo grandiozni skajlajn na nebu.
"Te godine, bilo ih je najmanje 15 koji su mi poručivali da im se neizostavno javim, da imaju nešto da mi poruče. I nikome se nisam javio", miro reče Žarko.
Popismo potom po još gutljaj, utom uđe Anita i zateče nas kako se smejemo. Nije pitala zbog čega. Žarko me otpratio do metroa i to je bilo to.
Druga scena
- Godinama ranije na Borskom jalovištu snimamo film o postapokaliptičnoj sudbini Srbije pod nazivom "Volja sinovljeva". Vreme na snimanju i van njega provodimo zajedno Marta Bjelica, Žarko Laušević, Klara K, ja, Segej, ponekad sa nama i braća Benčina.
Na slobodan dan odlučujemo da odemo u gran na najzad dobar ručak. Kod hotela do Bora ima nekih 15 minuta. Sedimo u mom autu kod ulaza u hotel i čekamo Martu samo da uzme nešto iz sobe. Žarko na suvozačevom sedištu, Klara pozadi. Otvorio sam prozor i čekamo.
U retrovizoru vidim motor, Jamaha, velike kubikaže i na njoj dvoje zamaskiranih sa kacigama. PRibližavaju se lagano. Iznenada staju kraj mog otvorenog prozora. Motor radi, ali se ne pomera. Ne pomeramo se ni mi, čekamo Martu.
Motorista kreće da turira mašinu, deluje kao da će da krene, ali ne kreće. Turira Jamahu idalje, sve jače i glasnije. Tako minut, dva, pet. Gledamo ispred sebe i osećamo miris spaljenog benzina.
"Evo Marte", veselo će Klara, a Marta uskoči u auto i izvinjava se što čekamo.
Jamaha se iznenada uz škripu guma odlepi od mog prozora. Šta je ovo čudimo se svi. Vidim četvrtastu tablicu na zadnjem blatobranu motora. Ćutim i krećem.
"Da li sam dobro video", konačno prozbori Žarko, "Ovo je bila Cetinjsta registracija?"
Jeste, rekao sam mu. Ovde u Boru.
Dok se vozimo do grada opet ih sretnemo kako pod punom opremom stoje kraj puta. Ja zatrubim i projurim pored njih. U restoranu neko predloži da se vratimo i pokažemo im. A Žarko je samo ćutao.
Treća scena iz Amerike:
- Kad smo igrali predstavu "Mizeri", Žarko nam ljubazno ponudi da igramo u Njujorku i da će on sve da nam organizuje. Bio je veseo i umoran od posla.
"Anica Dobra spava kod Beke a ti ćeš u Crkvi" kaže Žare.
Kako ja u crkvi?
Stižemo u staru crkvu, mali sobičak, a ja ga zamolim da ne budem tu. Smeška mi se Žare i kaže da ćemo da tražimo drugi smeštaj, ali da moramo sačekamo paroha i zahvalimo mu se. Paroh stiže sa džoginga, Žarko mu se zahvaljuje.
Žarko će onda:
"Video si ovog paroha? Znaš, ja noću ne spavam, pišem. Onda nekad kopam po tim događajima i godinama. Gledam iznova i iznova te snimke iz svoje prošlosti. Ne znam po koji put gledam prekid predstave "Sveti Sava" u JDP. Gledam tu ujudrmu nacionalista i ove naše što smiruju buru, one nesretne glumce koji ne znaju šta ih je snašlo. U jednom trenu među svim tim ludacima, koji urlaju da smo izdali Srbiju i Svetog Savu vidim poznato lice. Vidim ovog paroha. Godinama mlađeg. Mislim možda samo liči na njega."
Ne verujem šta slušam, ni ja, ni Anica, a Žarko nastavlja:
"Ujutru se spakujem i dođem u crkvu. Mislim se taj čovek mi dolazi u kuću, seče mi kolač. Nemoguće da je to on".
Eto pojavljuje se on, rekoh da pitam:
"Video sam noćas na snimku prekida moje predstave.." i ne stigoh da završim:
"E, da. Tamo sam bio i ja" oglasi se on.
"Znam da me ima na tom snimku".
Pitao sam ga: "Vi ste bili sa ljudima koji su pozivali na moju smrt? Pored Šešelja koji je mlatio pištoljem?"
Samo mi je odgovorio: "A šta sam ja znao Žarko? Mlado ludo."
"Vi mi dolazite u kuću, sečete kolač, a ja sam zbog tog događaja počeo da nosim pištolj..."
Rana je noć na Menhentnu, Anica, Žarko i ja više ni ne tražimo gde ćemo da spavamo. San nam nije neophodan - ispričao je Cvetković.
Četvrta scena
- Finalnu scenu "Noža" snimali selu Hum u Hercegovini, nadomak Dubrovnika, koju je činila stara železnička stanica pogođena u poslednjem ratu granatom.
Scena međusobnog prpeoznavanje braće, razdvojene i verom i porodicom u davnom ratu, pa spojene u poslednjem ratu je bila važna i emotivna. Uzbudljivo i dosta ekspresivno gazimo po sceni, te je obezbeđenje uletelo na set da nas razdvaja u zabludi da se radilo o privatnoj svađi. Trag je ostao na filmu.
Završavamo, pakujemo stvari i krećemo ka kombiju da nas odveze do hotela. Makadamskim putićem prolazimo kraj razjapljenog dela porušene stanice i tu kod ulaznih vrata koja ne postoje Žarko me poziva: "Dođi da ti pokažem nešto".
Koračamo zajedno do ploče uklesane u kameni zid stanice u Humu. Ploča je od belog kamena, začudo cela, a crnim slovima je uklesano:
"Na ovom je mestu 31. jula 1993. godine granata usmrtila mog sina i njegovog najboljeg druga. Ploču postavlja otac".
"Vidiš, ovaj datum na ploči kada su poginuli ovi momci od granate isti je dan kad sam ja ubio dva čoveka u kafiću u Podgorici. A otac, koji se potpisuje na pločui isto se zove kao jedan od očeva ubijenih mladića. Snimamo ovde ceo dan, to mi ne da mira", kaže mi Žarko.
Ućutasmo i odosmo u tišini ka Trebinju. Nikada više nismo spomenuli. Kad god vidim tu finalnu scenu iz filma, setim se tog osećanja i zapitanosti šta se u tom danu sklopilo u nesreći mladića na železničkoj stanici Hum sa sudbinom mog prijatelja i dvadesetogodišnjaka iz Podgorice.
Nakon govora Svetozara Cvetkovića pušten je insret iz filma "Ruski konzul" koji je takođe rađen po motivima knjige Vuka Draškovića istoimenog naziva.
Inače, to je jedna od poslednjih uloga Žarka Lauševića koju je snimao teško bolestan i u bolovima, a čija se premijera očekuje sledeće godine-.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
