Put koji je prošla od završetka školovanja do informativne redakcije Kurir televizije voditeljku dnevnika Bojanu Drašković naučio je da se u životu ništa ne dešava slučajno. Iako su joj prirodne nauke oduvek išle od ruke, intuitivno je birala komunikologiju za studije, čime je nesvesno predodredila i svoj prvi posao. Bilo je to na Javnom servisu, odakle je, preko Obrazovne TV, pre tačno četiri godine stigla na Kurir televiziji. Brojni izazovi u novinarstvu i intervjui sa izuzetnim ličnostima našeg kulturnog života stvorili su joj bazu iz koje je rado prihvatila poziv za informativnu redakciju.
Da li je poželjno da se novinar oproba u različitim segmentima profesije?
- Nije, ali više iskustva donosi sigurnost i sveobuhvatnost, koje su prednost. Obrazovni program bio je divan način da se upoznam sa ovim poslom, razvijem kreativnost i svestranost, naučim mnogo zanimljivih i korisnih stvari. Informativa je donela zrelost koja mi je bila potrebna i veštinu s kojom izdvajam najbitnije činjenice. Zadovoljna sam sadašnjim poslom, dinamikom, adrenalinom i odgovornošću koji nosi.
Kako ste, ako vam je matematika dobro išla, odabrali Fakultet za medije i komunikaciju?
- Matematika i prirodne nauke su mi uvek išle od ruke, ali je ipak ljubav prema javnom nastupu, lepom izražavanju, recitovanju i glumi preovladala. Ipak, glumu nikad nisam probala da upišem, iako sam posle gimnazije bila u velikoj nedoumici. Otišla sam na Ekonomski fakultet, prošla prijemni i u poslednjem momentu odustala. Na kraju sam upisala komunikologiju i odlučila da razvijam društvenu stranu svoje ličnosti.
Zanimljivo je kako ste saznali za audiciju na RTS na kojoj ste i izabrani.
- Nakon poslednjeg ispita u gradu sam srela mog profesora Predraga Markovića, izvrsnog pedagoga, koji je kroz komunikaciju sa studentima prepoznavao naše kapacitete. Rekao mi je da se po podne na RTS održava audicija za kviz "Veliki izazov". Ispostaviće se, moj prvi posao. Zahvalna sam što mi je odredio put i prepoznao moj potencijal. Da nije bilo tog susreta, možda se danas ne bih bavila ovim poslom.
Šta je presudilo da dođete na Kurir televiziju skoro godinu dana pre nego što je počela da emituje program?
- Ponuda za Kurir došla je u trenutku kad su mi bili potrebni promena i novi izazov. Neposredno pre toga razmišljala sam o promeni posla, odlasku u neke druge vode, ali me je Kurir ipak održao na ovom putu.
Jeste li ponosni što ste jedno od njenih prvih lica?
- Apsolutno! U oktobru je bilo četiri godine od mog dolaska na Kurir. Tada je televizija tek bila ideja i srećna sam što sam imala priliku da učestvujem u podizanju ovako velikog i zahtevnog projekta.
Da li je od početka u vašem slučaju sve naslućivalo da ćete stići do informative?
- Moji baka i deda su mi još kao devojčici u šali govorili da ću biti spikerka. Nakon audicije na RTS dobila sam pohvale na račun dikcije i prognoze da bih, kad sazrim, mogla da budem dobra u ovom poslu. Prilika koju sam dobila na Kurir televiziji dala mi je šansu da pokažem da li su njihove prognoze bile dobre.
Šta je najuzbudljivije na vašem radnom mestu?
- Činjenica da program ide uživo, da se informacije koje saznajemo menjaju i tokom trajanja emisije. Uz to, tehničke stvari ne idu uvek po planu, pa često moramo da improvizujemo. Nije lako nositi se sa svim informacijama koje obrađujemo tokom dana.
Koliko je teško stvoriti gledani dnevnik u vreme kad je konkurencija ogromna?
- Verovatno je veća nego ikada, ali ipak podaci govore da gledaoci prepoznaju kvalitet i da se Kurir televizija izdvojila po brzini kojom informacije prenosi publici. Naš dnevnik je sadržajan, sveobuhvatan i dinamičan, dovoljno je da pogledate samo tu jednu emisiju i saznaćete najbitnije informacije dana iz politike, hronike, sveta, kulture, zabave i sporta.
Dolazi li informativa sa zrelošću?
- U mom slučaju jeste tako i drago mi je što sam sazrela i tek tada se oprobala u informativi, koja je možda i najstresnija oblast novinarstva i zahteva staloženost i ozbiljnost. Uz to, došla je i velika odgovornost, ali i lepota roditeljstva, koja daje snagu za hvatanje ukoštac sa svim izazovima.
Gledaoci vas poznaju kroz dnevnik, ali ne znaju koliko je zapravo većina vaših kolega vedra i spremna na šalu kad se kamere pogase. Prija li vam rad u takvom timu?
- Naravno! Nekoliko nas voditelja prezentuje naporan rad velikog tima i nadam se da su i oni zadovoljni kako ih predstavljamo gledaocima. Naš tim je komuna u kojoj ima mnogo rada, smeha, dinamike, različitih karaktera. Slavimo rođendane, obeležavamo novogodišnje praznike i značajne datume u našim životima.
Kako izgleda vaše vreme na poslu između dnevnika?
- Kako radim tri dnevnika, od popodnevnog u 16.55, preko centralnog u 18.55 do večernjeg u 21.40, što je gotovo dva sata u studiju, u pauzama pokušavam da se malo odmorim, otćutim, pomognem urednicima u pripremi emisije i pregledam vesti za naredni dnevnik.
Ipak, nije dinamično kao kad ste nekada, za potrebe priloga, skakali padobranom iz aviona sa 3000 metara. Da li je to bila trenutna hrabrost ili biste ponovili skok?
- Bila je to moja velika mladalačka želja i drago mi je što sam je tada ispunila. Iako sam imala ideju da ponovim skok, otkako imam decu, osećam i veću odgovornost prema sebi i njima. Svakako, slobodan pad sa visine od tri kilometara izazvao je najveći adrenalin koji sam ikad osetila. Interesantno je da nakon skoka iz aviona uopšte nisam osetila "propadanje", koje sam očekivala usled sile gravitacije. Naprotiv, imala sam utisak da letim.
Jeste li i testiranje u Mensi doživeli kao izazov novinarskog posla?
- I to je bilo moja želja, koju mi je jedno snimanje ispunilo. Rezultat je bio veliko iznenađenje, stigao je na kućnu adresu mojih roditelja, mama je otvorila i bila ushićena i ponosna. Iznosio je 156 ili više, pošto test u našoj Mensi meri koeficijent do 156. Lepo je znati da jedan odsto svetske populacije ima taj IQ, ali za uspeh u bilo kom segmentu života ipak je potrebno mnogo rada.
Kad ste i zašto prestali da igrate folklor?
- Kada sam upisala fakultet, iako se moj ansambl periodično okupljao da bismo nastupali na koncertima i podsetili se divnih godina provedenih u KUD "Dr Đorđe Natošević". I danas su tu dragocena prijateljstva, uspomene i plesne veštine.
A što niste probali na glumi?
- Možda nisam imala hrabrosti, ali ne žalim.
Razmišljate li nekad šta bi bilo da se nije desio rat i da niste izbegli iz Osijeka kad vam je bilo tri godine?
- Pomislim prvenstveno na moje roditelje i to kakav bi njihov život bio da nisu morali da odlaze, kreću iz početka, bore se i podižu decu u tim okolnostima. Žao mi je što su prošli kroz to i što je rat odredio toliko toga u njihovim životima. Zahvalna sam im što su uspeli u tome da ja taj period ne pamtim kao traumu. Moje detinjstvo je bilo bezbrižno, puno ljubavi i podrške.
Da li je teško danas biti žena u medijima?
- Nije lako biti žena ni u jednom poslu, ni u jednom vremenu, ali je u isto vreme divno. Za mene je biti žena privilegija.
Da li je olakšavajuća okolnost to što je i vaš suprug novinar?
- Lepo je što smo u istoj branši, razumemo se, podržavamo i savetujemo. Moj suprug je svestran i uspešan na više polja i to me čini veoma ponosnom, a znam da je i on ponosan na mene. Posao je samo jedan segment našeg života, a ono najbitnije je što zajednički negujemo zdravu porodicu i srećnu decu.
(Kurir.rs / TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
