Na televiziju je došao slučajno i na njoj ostao više od četvrt veka. Audicija za radio-voditelja budućeg novinara Zorana Mihajlovića tada je zapravo odvela pred kameru, jer je, kako su mu rekli, njegov talenat nadmašivao prijatnu boju glasa.
Kako ga je i pre televizije život vodio na razne strane, i sveta i zanimanja, skriveni plan sudbine izgleda je bio da jednom sva ta iskustva spoji u poziciju urednika informativnog programa na Kurir televiziji.
Obavlja je više od tri godine, a na pragu nove sezone intervju za TV Ekran počinje potvrdom da se dobre stvari neće menjati: dnevnici i "Brze vesti" i dalje će biti u službi gledalaca.
Šta ćete korigovati?
- Akcenat je na vizuelnom identitetu. Sadržaj se neće u većoj meri menjati, jer je publika odlično prihvatila takav koncept. Naše "Brze vesti" traju pet minuta, osim što smo vesti u 12.55 produžili na 15 minuta. Interno ih zovemo mini-dnevnik.
Kako birate novinare i voditelje?
- Audicije su za mene svojevrsni lakmus papir. Ne ocenjujem tada samo nečije znanje, obrazovanje ili iskustvo već pokušavam da proniknem u karakter ličnosti. Ulaznicu u moj tim dobija svako ko pokaže da je spreman da ide korak dalje, kod koga prepoznam istinski žar za ovaj posao i energiju koja je kompatibilna s našom redakcijom. Tražim ljude koji imaju "X faktor", a toga nisu svesni. S njima je najlakše raditi i njima treba dati šansu. Neću večno raditi ovaj posao i zato sam veoma ponosan što sam pronašao svoje naslednike. Želim da im pomognem da budu još bolji, jer je budućnost pred njima.
Jedan ste od retkih urednika koji vreme na poslu provodi u desku s kolegama. Daje li takav odnos bolje rezultate?
- Ponekad me je teško naći u zgradi, jer imam privilegiju da imam dva radna mesta. Kad god sam u mogućnosti, sedim u desku s novinarima, voditeljima i urednicima. Nekad uređujem dnevnik ili napišem vest ako su kolege preopterećene. Iskreno, taj deo posla mi najviše nedostaje. Kancelariju koristim za sastanke i kad okvir posla nadilazi svakodnevni rad i koordinaciju zaposlenih u redakciji, pa mi je potrebno da se uhvatim ukoštac sa drugom vrstom poslovnih obaveza. Ali, čak i tada, moja su vrata uvek otvorena za sve.
Doživljavate li svoju poziciju kao priliku da ispravite ono loše u odnosu vaših urednika nekada prema vama?
- Kad sam došao na televiziju Kurir, želeo sam da promenim sve što sam smatrao pogrešnim i neproduktivnim u radu na drugim televizijama. Tamo su vrata glavnih urednika zatvorena za novinare, voditelje i većinu urednika. Postoje procedure zakazivanja sastanaka, pa čekate danima, nekad nedeljama da vas preko sekretarice pozovu na razgovor. Mi to ovde rešavamo u roku od nekoliko minuta, jednom Vajber porukom. Ljudi su mi prioritet, jer iako sam veliki individualac, naučio sam da ne mogu sam da pomerim planinu, već samo s kolegama kojima verujem.
Uporno insistirate na podmlađivanju redakcije?
- Moj zamenik je već dve godine Nikola Miloradović, koji ima samo 30 godina. Jedan je od najtalentovanijih urednika koje sam upoznao. Pruženu priliku nikad nije uzeo zdravo za gotovo, a njegove menadžerske sposobnosti i način rešavanja problema ponekad nadilaze i moje iskustvo u rukovođenju. Nije on jedini. Intervju bi bio predug kad bih pričao o ostalim članovima tima u koje imam ogromno poverenje. Autoritet se gradi, ne nameće se. Uvek sam se trudio da svojim primerom pokažem da nešto može bolje i ne odustajem od toga. Kod nas postoji zdrava konkurencija, a verujem da je individualni razvoj osnov da naš tim bude još jači.
Poklapa li se funkcija koju obavljate s vašim senzibilitetom, željama i ambicijama u poslu?
- Bilo mi je potrebno prilagođavanje jer nije jednostavno rukovoditi ljudima. Nema poente biti na rukovodećem mestu ako ne iskoristite sve poluge i mehanizme koje imate na raspolaganju da poboljšate sistem rada i učinak, i to na zadovoljstvo svih, što nije lako. Ovaj posao me je ojačao i donekle promenio moj senzibilitet. Iako je u početku bilo razočaranja u neke saradnike, nisam izgubio veru u ljude, jer oni me pokreću i pomažu da pronađem najbolju verziju sebe.
Ima li vaša tačnost, pedantnost i predanost poslu veze s tim što ste pohađali vojnu školu, a potom i Vojnu akademiju?
- Nema to veze s vojskom. Neke osobine koje ste naveli imao sam i kao dečak. To je moj karakter koji se s vremenom brusio. Posebno se nadograđivala težnja za perfekcionizmom. Međutim, otkako sam postao svestan da to nije uvek poželjna osobina jer guši kreativnost, trudim se da pravim balans.
Nekad je bilo nepisano pravilo da dobar novinar ne mora da studira žurnalistiku, ali da je važno da ima visoko obrazovanje.
- Insistiram da prioritet novinarima u mojoj redakciji bude fakultet. Osim obrazovanja, za ovaj posao su ključni talenat i rad na sebi. Ni Aleksandar Tijanić nije završio fakultet. Rekao je jednom da je na početku karijere znao da može dobro da piše, ali da je bilo sporno da li može dobro i da misli.
Pamtite li svoj prvi novinarski zadatak?
- Počeo sam u beogradskoj redakciji TV Politika. Odmah sam rekao da želim da pratim skupštinske sednice i političke stranke. Urednici su me podozrivo pogledali i rekli: "E, mali, imaš ti još mnogo godina da cepaš đonove dok obilaziš pijace i radiš komunalne teme." Međutim, za samo nekoliko meseci sam ih demantovao i uradio svoj prvi politički intervju sa jednim opozicionim liderom. Nakon toga sve se preokrenulo i počeo sam da radim ono što sam iskonski želeo.
Koliko se vaš doživljaj profesije tada poklapa sa onim što novinarstvo danas jeste?
- To je neuporedivo. Na TV Politika je naš Gugl bila arhiva. Sada se do informacija dolazi u deliću sekunde, a mi smo tada satima i danima po suterenima listali ukoričena stara, prašnjava izdanja dnevnih novina, što je imalo svoju čar. Nije bilo prepisivanja vesti kao sada. Užasava me otaljavanje posla. Naravno da niko od nas nije bezgrešan, ali kad na deset portala uočim istu grešku, pa to isto čujem na televizijama s nacionalnom frekvencijom, onda to nije slučajnost, već nedopustiva površnost.
Da li je vaš dolazak pred kamere bio splet okolnosti ili želja?
- Na televiziju sam došao slučajno. Bio sam na audiciji za radio-voditelja, ali su neki ljudi verovali da posedujem i neke druge kvalitete osim specifične boje glasa.
Čini se da nema televizije na kojoj niste radili. Leži li u takvom putu vaše profesionalno bogatstvo?
- Ima televizija na kojima nisam radio i onih na kojima nikada ne bih radio. A opet ima samo jedna na koju bih se, možda, vratio, ali bi to zahtevalo korenite promene u samom jezgru te kuće, što je već decenijama utopija. Svi koji su menjali poslove znaju da efekti promena nisu uvek u skladu s našim očekivanjima, ali su lekoviti zbog sopstvenog resetovanja i razumevanja ko smo i koliko vredimo.
Da li je danas teško biti objektivan novinar?
- Otkako se bavim ovim poslom, objektivnost medija je uvek bila tačka sporenja. Kao i u svim sferama života - subjektivnost nadvlada. Jer ono što je vama "objektivno" neko drugi će poreći. Nisam čuo da u našem društvu postoji konsenzus oko toga da li je neki medij objektivan, jer je nemoguće udovoljiti političkim afinitetima svih ljudi. Po tome se ne razlikujemo od drugih država. Naposletku, jednoumlje nije opcija, zato od urednika i novinara tražim da pronađu sredinu u svemu što rade i podsetim ih da mi nismo navijači, već novinari.
A urednik i voditelj istovremeno?
- Kao i svaki posao, ako ga volite, nije teško. Uredničko-voditeljski posao predstavlja svojevrsnu televizijsku simbiozu, a neizbežno je, naravno, da svemu tome prethodi novinarsko-reporterski staž. U mom slučaju, ulazak u novinarstvo jeste bio splet okolnosti. Ali kad pogledate, sam život je splet okolnosti.
Vidite li sebe na Kurir televiziji duže od pet godina?
- Oni koji me poznaju znaju da mi je peta godina bila prekretnica, jer dođe do zasićenja. Ne volim prosečnost i učmalost, potrebni su mi izazovi. Kao u video-igrici. Potreban mi je neki novi "level". Nezahvalno je govoriti šta donose dani preda mnom, ali verujem da ćemo i po isteku pete godine razgovarati o daljim planovima rada Kurir televizije. Ipak, ako to ne bude slučaj, možda ću raditi nešto drugo u našoj kompaniji, koja pruža brojne mogućnosti za razvoj i napredovanje.
Da li je novinarstvo najstresnija profesija?
- Svaki posao nosi određenu dozu stresa. Ne mislim da je ovo najstresniji posao na svetu. U mladosti sam želeo da budem nastavnik, ali i neurohirurg. Složićemo se, oba ta zanimanja daleko su stresnija od novinarstva.
Jeste li posao bez radnog vremena birali kao protivtežu detinjstvu kraj mora i onom delu života kraj okeana?
- Šum mora i pacifički talasi uvek bi bili moj prvi izbor, ali to nije realno. Zato i postoji mašta. I uprkos tome što volim život u velikom gradu, skoro da ne prođe dan da ne razmišljam o životu u nekoj maloj kući na Novom Zelandu, koji je najpribližniji mom poimanju raja na Zemlji.
(Kurir.rs / TV Ekran / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
