Šta je to iz predstave "Na dan bezbednosti" što je još uvek aktuelno i u današnjem društvu?
"Ova predstava se bavi današnjim društvom. U njemu i iz njega nastaje. Onda je aktuelna kao strah od cenzure, kao strah od kazne, kao strah od države i od Boga. Ona je skup svih ovovremenih strahova od savremenih dželata. Ona uspostavlja vidljivom strukturu nasilja i neslobode. Strukturu prisile i autoporicanja. Ovo je predstava o strahu od kazne. I o nevinim žrtvama. Ova predstava je opelo svim nevinim žrtvama istorije. Istorija je uvek u toku", kaže Jelena za Glossy.
Koja je uloga žena u predstavi "Na dan bezbednosti"?
"Da sahrane i polude. Da ne razumeju ono što razumeju. Da se mole 'za spas nespašene ljudske pastve'. Ali i da komanduju i biju. Da zavode red i da na Boga pljuju. Hoću reći, nemaju žene mesto - zato što je to rezervisano mesto za žene. Ne. Nije istorija muško žensko naglabanje, nije ni umetnost. Za sve likove u predstavi postoje istorijske biografije, nastale na faktima, činjenicama i umetničkoj imaginaciji izvođača. Ova 'scenska metafora' nije improvizacija, samo se pravi da jeste, da bi ostala živa. Naša metafora uporno laže. Zato je ubitačno zabavna."
Budući da često sarađuješ sa svojom sestrom Milenom Bogavac, na koji način odvajate privatno od poslovnog? "Minja i ja imamo svoju trupu Drama mental studio. Pod tom etiketom, već dvadeset godina, stvaramo predstave, performanse, raznorodne umetničke događaje. Igor Marković, audio i video umetnik, u našem umetničkom trojcu je od 9. 9. 1999. - kada smo trupu osnovali. Sarađivali smo sa ogromnim brojem umetnika. Prošle godine, kroz nekoliko predstava, usložili smo saradnju sa rediteljem Nenadom Todorovićem i glumcima ansambla Narodnog pozorišta Priština.
Predstave 'Ujedinjenje ili smrt 1918.' 'Sestre 999', 'Audijencija' i 'Bajpas Srbija' uradili smo zajedno. Kroz rad formirana je grupa od dvadesetak divnih, mladih ljudi, neverovatno posvećenih umetnika. U umetničkom procesu nalazimo se na raznim mestima. Tako recimo u predstavi 'Na dan bezbednosti' Minja, Nenad i Igor glume. Radimo u surovim uslovima nezavisne produkcije, uz nesebičnu pomoć NPPa i Bitef teatra – pozorišta u kome sam zaposlena dugi niz godina kao dramturškinja. Mnogo se volimo, te gotovo da ne postoje nerešivi produkcijski problemi. Mnogo mnogo razgovaramo. Mnogo naglas čitamo. Satima. Predstavu pravimo u istom krugu, u zajedničkoj koncentraciji, u ogromnom poverenju.
Plemeniti amaterizam ima razornu snagu. Radimo sa nekoliko glumaca od njihove osamnaeste godine. Ne mogu da zamislim uspešan, kreativan proces bez Jovana Zdravkovića i Uroša Novovića na sceni. Mislim kroz njih. Scenografiju za moje predstave radi Vuk Dautović, istoričar umetnosti, veliki intelektualac, ali ujedno i majstor čekića... Aleksandra Veljković i Tamara Tomanović u svakoj mojoj predstavi u kojoj igraju, rade sa mnom i scenski pokret. U trupi su Marko Panajotović – gotovo svršen student medicine i Žarko Velizarević klasični filolog, pesnik i pevač... Predstavu smo radili mesecima. U prostoru u kom radimo Aleksandar Kovačević, kostimograf, zasadio je kombuhu gljivu u avgustu. Od nje je stvarao materijal za kostime. To je neverovatna ideja, veliko pregnuće – zasadio je i uzgojio kostim. Ovo sve govorim da biste shvatili koliko je prekrasan i komplikovan naš rad i koliki smo zadrti posvećenici."
Koliko ste slične, a koliko različite na poslovnom planu?
Minja i ja smo jako dobre prijateljice, nadprijateljice, sestre. Sasvim različite osobe, sasvim autentične, u stalnom dijalogu, a opet sasvim nezavisne jedna od druge. U radu i kroz radove, sudaramo se i srećemo. Veoma veoma mnogo lako i dobro čujemo jedna drugu. I trudimo se da nas ostali čuju."
Postoji li nešto što još uvek nisi uradila, a želiš? "Želim da radim predstave. Još i još i opet." Kako je izgledalo odrastati na Senjaku? "Na Senjaku odrastati bilo je 'odrastanje u šumici'. Senjak miran, mi divljačni, visimo sa grana. Zvučim kao baba, al u Kozjačkoj sam vozila rolere i bajs. Sad je parkirano tri džipa u dva reda. Kad god se leti vraćam iz grada, na Senjaku se orgnem. Šuma je čudo. Hladovina. U grad uvek u gomili, u bioskop svi zajedno. Rulja, gomila, lokal patriotizam. Odrastao je Senjak. Baš. Uozbiljio se i zazidao." Šta je za tebe sloboda?
"Sloboda je nedostižna, ali primamljiva. Ona je za mene, kao šargarepa za magarca. Klati mi ispred nosa dok pratim, al' nikako da je glocnem."
Odakle crpiš inspiraciju za svoje predstave? "Život je večita inspiracija umetničkom činu. Trudim se da bude obrnuto. Verujem bezglavo da pozorište leči. Bolesna od ljubavi za pozorišnu stvarnost – zaoštrenu, istinitu, izvitoperenu. Život je ono što prolazi između premijera. Pozorište pobeđuje naravno. Ja starim, a one su zauvek." Kako izgleda proces kroz koji jedno književno delo postaje pozorišna predstava "Na dan bezbednosti"? "Da bih otključala pisca kakav je Viktor Jerofejev, da bih rešila tu jednačinu sa million nepoznatih, a zavodljive snage, morala sam da izuzetno raširim polje istraživačkog rada. Da bih se bavila "smrću ruske avangarde" morala sam da je duboko, ozbiljno istražim. A da bih znala "ko ju je ubio?" morala sam pedantno da proučim umetnike soc art pravca. Zatim da shvatim pravilnosti sistema državne prisile na umetničku dogmu. Da razumem totalitarizam u njegovom istorijskom i socijalnom smislu. Da u istorijskim okvirima nađem iscrtanu šemu pravilnosti cenzure. Da proučim šta donosi revolucija i ko su njene žrtve. Ko su dželati. I najzad kako se to odnosi na našu stvarnost. Sličnosti i razlike. Moj profesor režije Dejan Mijač postavljao nam je uvek u analizi rediteljskog postupka, to jednostavno pitanje - koja se igra igra? Dakle, koja je igra u pitanju, ko igra i kakva su pravila. E, kad to ustanovim, onda sam blizu predstave koju pravim." Na koji način ste vršili selekciju pripovedaka Viktora Jerofejeva koje ste uvrstili u svoju predstavu "Na dan bezbednosti"? "Naravno, predstavu ne čine samo pripovetke Viktora Jerofejeva. Kada se sprovodi ovako obimno laboratorijsko pozorišno istraživanje, po prirodi stvari, u predstavu ulaze i mnogi drugi tekstovi. Pesme pesnika ruske avangarde, te pesnika ruskog soc arta, pesme savremenih ruskih pesnika, molitve i kletve, narodne pesme, politički proglasi... Majakovski, Prigov, Gubanov, Hlebnjikov... od crnog kvadrata, do konstrukta futura. Pozorišni čin je sudar teza iz koga nastaje sadržaj. Veliki prasak u duši, u pameti, u očima. Postdramski teatar je teatar sudara. On formira kosmos sebe iz haosa izudaranih, nepomirljivih teza." Koji su tvoji dalji planovi? "Da razvijam novu scenu. Da razvijam sebe. Da ostanem da stojim. Da se radujem." Kada ćemo ponovo imati prilike da pogledamo predstavu "Na dan bezbednosti"?
Predstava 'Na dan bezbednosti' igraće se ponovo 1. decembra."
(Kurir.rs/Glossy, Foto: Nebojša Mandić)
