Bogdan Diklić ovogodišnji je laureat nagrade "Živojin Žika Pavlović" koju Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE) dodeljuje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu. Nagrada je uručena na otvaranju dvanaestog izdanja festivala koji se održava od 18. do 22. septembra na više lokacija u Leskovcu, u organizaciji Leskovačkog kulturnog centra.
Prema rečima organizatora, Diklić je, kao jedan od najeminentnijih glumaca sa ovih prostora, ostavio značajan trag u promociji regionalne kinematografije u svetu, i time zaslužio glavno priznanje festivala koje nosi ime našeg proslavljenog sineaste Živojina Pavlovića. Diklićevo prisustvo na filmu, televiziji i u pozorištu traje 44 godine s nesmanjenim intenzitetom.
NE PROPUSTITE
Ostvario je, između ostalog, značajne uloge u kultnim filmovima kao što su "Nacionalna klasa" ili "Maratonci trče počasni krug", a njegove uloge su veoma upečatljive u jugoslovenskoj, srpskoj, i regionalnoj kinematografiji. Za svoj rad ovenčan je mnogobrojnim nagradama i priznanjima, među kojima su nagrade "Pavle Vuisić" za životno delo, Zlatna arena u Puli i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke.
Diklić u razgovoru sa organizatorima festivala napominje da je Živojin Pavlović istorija kinematografije, i to ne samo ovih prostora.
"On je izuzetno značajna i ljudska, filmska i književna pojava. Meni je bila čast da radim s njim. Naravno, da me je zvao da igram nogu od stola, i to bih igrao", kazao je Diklić i dodao da je Pavlović gledao probu kadra onako mirno, zamišljeno.
"Kad smo sve precizirali i ustanovili, dakle pred samo snimanje, on je otišao tamo negde, i gledao u reku. Uopšte nije gledao snimanje. On je došao, video probu, doterao je do onog što je hteo, i onda otišao. I tako za svaku scenu. To mi se prvi i poslednji put desilo, u ove 44 godine koliko radim ovaj posao. Da neko ima takav pristup i poverenje u ljude s kojima radi", kazao je Diklić.
Nagradu "Živojin Žika Pavlović" LIFFE festival dodeljuje za doprinos regionalnoj filmskoj umetnosti u svetu.
Diklić važi za glumca koji je dosta snimao u regionu poslednjih decenija.
Kaže da nikada nije prestao da radi kao što je to bio slučaj s Jugoslavijom.
"Radio sam ne samo u Srbiji nego i u okruženju. A ,hvala Bogu, radio sam i posle postojanja te zemlje. Jednostavno, to je neminovnost ovih prostora", kazao je Diklić.
Cenjeni umetnik kaže da mu u sećanju ostaju filmovi i pozorišne predstave koje je zajedno s kolegama radio lepo, tiho, mirno, dogovorno, i s radošću.
"Nikad mi se nije desilo da film, koji je pravljen u gotovo idiličnoj atmosferi, nije uspeo i da nije bio dobar. A dešavalo se da je svima nama, u nekim neurotičnim procesima, dosta toga izmicalo kontroli. Onda su i krajnji rezultati bili dosta površni. Ne pamtim uloge i ne mislim o tome", kaže Diklić.
Dodaje da kod kolega najviše ceni uzajamno poverenje.
"Obostranu fleksibilnost. Pre svega, neophodno mi je uzajamno poverenje i sloboda u radu. Koju, naravno, nikad ne treba zloupotrebiti. Ne volim isključivost ni u poslu ni u životu, kaže Diklić.
On ne krije da pre snimanja kada pripremi određenu scenu često unese neke izmene.
"Nešto izbacim, nešto čak i dodam, i onda to pokažem reditelju ili ga pre snimanja pozovem telefonom, da pitam za mišljenje. Ali na snimanju, ni u filmu ili u pozorištu - ne umem da improvizujem", kaže Diklić i dodaje da svoje bavljenje glumom ne bi nikada nazvao karijerom.
"Znate kako zvuči kad se za nekog kaže da je "karijerista". Rekao bih - moje prisustvo, trajanje u poslu. Ja taj posao živim. Ja se njime ne bavim, i ne obavljam ga. Živim ga još od studentskih dana. U poslednjih 15-ak godina postao sam zahtevniji prema onom što prihvatam da radim. Ne mogu da radim scenarija i tekstove koje ne osetim, koji me se ne tiču ili su površni. Posle te 44 godine i od sebe očekujem više, ali ne u smislu bolesne ambicije i karijerizma", kaže Diklić.
Kaže da je sve dečije bolesti svojih mlađih kolega već preležao "Možda je bolje da kažemo da su to predrasude i zablude. Mislim da je pošteno, i da je dužnost nas iskusnijih s velikom kilometražom, ne da namećemo tim mladim ljudima stavove i mišljenja, nego da sa njima pričamo i da ih dovedemo do strpljenja".
Za njega nema dileme da moderni bioskopi nisu najbolja mesta za gledanje filma.
"Moje biće ne prima tu vrstu novotarija, jer još uvek intenzivno živi instituciju bioskopa, u sećanju. Te mirise - olajisanog patosa i jeftinih osveživača vazduha, semenki, kikirikija", kaže Diklić.
Tvrdi da se danas u regionalnoj kinematografiji rade se i danas ozbiljni i značajni filmovi, koji će ostati.
"To je važno. Ali scenariji su, pomalo, napisani zbrda-zdola", rerkao je Diklić.
Radio je na filmu, televiziji, u pozorištu i kaže da nema velike razlike u pristupu različitim angažmanima.
"Ima nekih prilagođavanja zanatskog tipa. Ja uvek kažem - zahvaljujući filmu sam stekao refleks u pozorištu. Radim neishitreno, ali brzo. A pozorište mi je, kad sam na filmu, dalo analitičnost, postupnost, strpljenje."
Kurir.rs, M.G/Tanjug/Foto: Stefan Jokić
NE PROPUSTITE
