Branko Ćopić jedan je od najvažnijih i najčitanijih pisaca nakon Drugog svetskog rata, u Beogradu oduzeo sebi život, skočivši na betonski kej sa mosta na reci Savi.
Tragičnom kraju obožavanog narodnog pisca, rođenom u Hašanima kod Bosanske Krupe, prethodila je izvanredno bogata literarna karijera, ali i jaki politički pritisci zbog njegovih satiričnih tekstova kojima je želio da ukaže na probleme društva kojem je, očigledno, slutio skori kraj. Nije prošlo ni sedam godina od kada je sam sebi presudio, mnogi veruju zbog političkih pritisaka, a njegova voljena zemlja o kojoj je tako strastveno pisao, izgorela je u ognju ratova.
Tomo Kuruzović, glumac koji nas je napustio 2017. godine, bio je Brankov prijatelj i zemljak, i uvek se sa suzama se sećao odlaska velikana srpske književnosti. Sećajući se davno otišlog prijatelja, Tomo je pisao knjigu o odlasku Branka Ćopića koju je hteo da nazove "Branko po Tomi”, po uzoru na Jevanđelja, koja je trebalo da rasvetli neodgovorena pitanja razloga Brankove prerane smrti.
Godinama u ognju
- Kada bih dobio priliku da mu nešto kažem, rekao bih mu: "Dragi Branko, uvek su te osuđivali što si prerano otišao, a sada vidim da bi ti umro od tuge da si ostao i vidio u šta se pretvorio ovaj tvoj narod i zemlja za koju si dao sve - govorio je Kuruzović.
Jednom prilikom setio se čudnog razgovora sa psicem i to baš o smrti i sahranama. Bilo je to pre njegove smrti, kao da su obojica slutili da će se rastati.
- On je želeo da bude kremiran, a ja se nisam slagao sa tim. Govorio sam mu da nije ispravno da ga sahranjuju spaljenog, a on je govorio: “Tomo, pa ja sam u ognju već godinama” - sećao se glumac.
Ispričao je kada je poslednji put video Branka. Bilo je to nedugo pre smrti. Sreli su se u biblioteci “Đorđe Jovanović”, preko puta Zadužbine Ilije M. Kolarac, gde je Toma čitao uvod u “Baštu sljezove boje”.
- Nije želeo ništa da govori o svojoj knjizi, nego je sve prepustio “ovom svom glumcu”, meni. Nekoliko dana kasnije, snimao sam u studiju kada mi je stigla vest da je presudio sam sebi. Posle sam sa jednim policajcem otišao do tog mjesta gde je pao na glavu - ispričao je tada Kuruzović.
Ćopićeva žena, Bogdanka, pitala ga je toga dana kada će stići iz šetnje da postavi sto da ručaju. Odgovorio joj je: “Sam ću postaviti, kad se vratim”. Nije ga bilo ni do podne, ni do predvečerja, tog 26. marta 1984. godine, kada se ubio. Našli su ga na betonu, pod mostom.
- To ga je žigosalo, prokazivalo, proganjalo i progonilo do užasne smrti za koju se sam opredelio krajem marta 1984. godine. Bio je uveren da će činom lične, fizičke žrtve poslati najsnažniju poruku - ne mogu i neću da preživim novi “Prolom”. Zemlju će nam rasturiti oni drugovi koji su je stvarali. To ja ne mogu da podnesem.
Ćopić je definitivno bio među najbritkijim intelektualcima bivše SFRJ. Bio je od prvog dana u Narodnooslobodilačkom pokretu, veoma obrazovan, bistrog uma i osjećaja za pravdu, pa mu je kritičko posmatranje stvarnosti i gađenje prema kalupima i ideološkom politikanstvu navelo da rano počne iznositi sopstvena mišljenja o društvenom pojavama.
Progon zbog “Jeretičke priče”
Jedno od najpoznatijih Ćopićevih kritičkih dela bila je “Jeretička priča” zbog koje je trpeo progon vladajuće Komunističke partije i državnih organa, ali i od samih kolega. Progona je bilo mnogo, a književni istoričar Ratko Peković ih je sabrao u knjigu “Sudanije Branku Ćopiću”. Pretpostavlja se da su ti progoni i glavni razlog samoubistva 26. marta 1984. godine u Beogradu.
Ćopić je prijatelju i biografu Enesu Čengiću često ponavljao da će se ubiti, jer ga je toliko spopala skleroza da više ne može ni pismo napisati, da ne prepoznaje ni ljude ni stvari oko sebe.
– Ja i danas posumnjam da sam neko drugi, a da je drugog Branka, ljepšeg, odnijela neka snaša iz krčme. Tako i oni koji pročitaju šture napise u novinama o srpskom Ćopiću posumnjaju da je riječ o istom Branku. S pravom. Između Branka, velikog čovjeka i pisca i Branka Srbina je veliki procjep. U kojem se nalaze sve gluposti i zablude, kao i ono silovanje kulturnog prostora iz ove priče – rekao je pisac svom biografu.
Oproštajno pismo nije dalo odgovore
Neposredno nakon Ćopićevog samoubistva nije bila pronađena nikakva oproštajna poruka. Njegova supruga, Bogdanka – Cica, našla ga je kasnije, u limenoj kutiji “Pelikan” u kojoj je držala pribadače.
Pisac se oprostio rečima: “Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine!”
Kurir.rs/Andrijana Pisarević/SrpskaCafe
NE PROPUSTITE
Bonus video:
