"VEČERAMO NA PODU KOJI JE PREKRIVEN SLAMOM, ALI ONI NISU TU" Srpska glumica slavi Božić na KOSMETU, ove običaje sve ISPOŠTUJE

Milica Tomašević najradosniji praznik obeležiće u krugu porodice, na rodnom Kosovu.

Poreklom ste sa Kosova i poznato je da svaki slobodan trenutak koristite da odete u rodni kraj. Da li se Božić razlikuje tamo i u Beogradu?

- Mislim da je lepota naše zemlje upravo u različitostima, pa i onim koje se vezuju za obeležavanje praznika i običaje koji uz njih idu. Recimo, na Kosovu se za Badnje veče ne izlazi iz kuće. U Beogradu ćete se sresti sa nekim, otići do restorana ili kafića, a kod mene preko dana obavljate ono što je vezano za praznik, odlazite do crkve, zapalite badnjak, ali večera je uvek u krugu porodice i tokom večeri se ne ide nigde. Neretko se i posluživanje večere odvija na podu koji je prekriven slamom što je meni posebno lep običaj, a potom se čeka dolazak polaznika, negde ćete čuti i položajnika, koji nekad dolazi tik iza ponoći, a nekad je tu ranom zorom da obraduje i uveseli sve članove domaćinstva.

Kako pamtite period do 13. godine kada ste se preselili?

- Pamtim kao najlepši i najbezbrižniji u mom životu. Detinjstvo pored bake i dede, koje sam već pomenula, bilo je čarobno: od njih se učilo, sa njima se igralo, osvajala se sloboda i uživalo se. Sestra i ja smo imale divne drugove iz ulice, uglavnom su to bili dečaci, pa sam pomalo bila princeza koja voli da uveseljava porodicu i prijatelje svojim skečevima, pevanjem i recitacijama, a pomalo sam umela da budem i vojskovođa u igrama rata ili osmišljavanju strategije kako se sakriti dok smo igrali žmurke. Bile su to godine u kojima sam zaista uživala, bila zaštićena i bezbrižna.

Da li maštate o povratku na selo za stalno?

- Nažalost, zbog obaveza koje imam i posla kojim se bavim vezana sam za Beograd u najvećoj meri. Ne žalim se i ne bih da to tako zvuči, ali jako volim prirodu i ona može da me oporavi, umiri i probudi najbolje u meni, pa stoga ne čudi što bih jednog dana volela da u njoj imam svoju oazu. Nisam sigurna da li bi moj izbor bio baš planinsko selo, ali možda neko predgrađe u kom ima i potok i šuma jeste dobro rešenje. Inače, odmalena imam viziju kuće kakvu bih volela da stvorim – nalazila bi se u blizini vode, reke ili potoka, bio bi tu prostor i za radionicu, baštu, ali i za sitne životinje, nešto sasvim ušuškano, moje i posebno.

Deluje da ne postoji trenutak kada niste nasmejani. Šta vas ispunjava pozitivnom energijom?

- Lepo kažete, deluje. Nema tog čoveka koji je uvek nasmejan, ali nema ni tog čoveka koji je baš uvek namrgođen ili tužan. Moj duh je oduvek takav: vrcav, poletan, vedar. Ljudi kojima sam okužena kažu da umem da unesem pozitivnu energiju i radost tamo gde se pojavim. Ako nas sitnica može uznemiriti, zašto nas sitnica ne bi umela i oduševiti i oraspoložiti. Život je dovoljno komplikovan da ne moramo i mi da budemo komplikovani i prezahtevni, uz osmeh je nekad lakše, bio on najiskreniji na svetu ili poslužio kao naš štit.

Jedna uspešna godina je iza vas, po čemu ćete je pamtiti?

- Sad kad se osvrnem mogu da potvrdim da je zaista bila uspešna jer sam u njoj uspela da realizujem nekoliko uloga u različitim žanrovima, od kojih ste neke već imali prilike da upoznate, a sa nekima ćete se tek sretati. U godini koja je ostala iza nas, imala sam i priliku da budem deo kampanja za neke od domaćih, ali i svetskih brendova, pa i da sa svojom sestrom lansiram naš brend, koji je naišao na odličan prijem. I u ovoj godini su mi nedostajali oni koji nisu sa nama. Kad to kažem prvenstveno mislim na svoju baku koja je bila moj veliki oslonac na svim životnim poljima, no trudim se da tu uspomenu čuvam kao veliku i važnu i da sve što radim bude i meni. Često zaboravimo da zastanemo i sumiramo ono što je za nama, pa ponekad, zašto da ne i sebe da potapšemo i kažemo “bravo”. To bih na kraju ove godine, čini mi se, mogla da uradim.

kurir.rs/blic

Bonus video: