Lande Alchajmer (Landais Alzheimer), na jugozapadu Francuske, razlikuje se od drugih sela. Ovde svi stanovnici imaju demenciju.
Prodavnica na glavnom trgu prodaje jednostavne namirnice, poput bageta, ali ne prima novac, tako da niko ne mora da zapamti da ponese novčanik.
Fransis, bivši farmer, odlazi po dnevne novine tamo i predlažemo mu da odemo na kafu u susedni restoran, koji služi kao “socijalno srce sela”.
Pitamo Fransisa kako mu je bilo kad mu je doktor saopštio da ima Alchajmerovu bolest. On klima glavom, vrativši se u to vreme, i posle kratke pauze kaže: “Veoma teško”.
Njegov otac je takođe imao Alchajmerovu bolest, ali Fransis nije uplašen.
“Ne plašim se smrti, zato što će se to svakako jednom desiti. U međuvremenu, živeću uprkos bolesti. Ovde sam da živim, iako nije isto. Ako se predate, to je kraj. I zato nastavljate, najbolje što možete”, kaže on.
Meštani se podstiču da pored prodavnice i restorana posećuju pozorište i da se uključe u aktivnosti, prenosi BBC.
Filip i Vivijen kažu da nastavljaju da žive onoliko normalan život koliko mogu posle dijagnoze da imaju demenciju.
“Odlazimo u šetnje”, kaže Filip, zagledan u daljinu.
A, kada ga pitamo da li su srećni, on okreće glavu i sa radosnim osmehom kaže: “Jesmo, istinski”.
Ovde vreme prolazi drugačije, kaže vodič kroz selo. Nema zakazanih termina za preglede, kupovinu i čišćenje - samo “nežni ritam” koji mami i navodi meštane, da bi im pružio što više slobode.
Selo se pažljivo nadgleda, a profesorka Helena Amijeva kaže da rani rezultati govore da to zapravo utiče na tok bolesti.
“Ono što smo viđali kod ljudi jeste ubrzani kognitivni pad - to se ne vidi u ovoj instituciji. Vidimo neku vrstu glatke evolucije. Imamo razloga da verujemo da ove vrste institucija mogu da utiču na putanju kliničkih ishoda”, objašnjava ona.
Primećeno je i “drastično smanjenje” osećanja krivice i nervoze kod porodica.
Pokazujući na majku Moriset (89), dok sedi u njenoj spavaćoj sobi, Dominik kaže: “Imam moj mir, zato što znam da ona ima svoj mir i da je bezbedna”.
Ispunjena porodičnim fotografijama, slikama i porodičnom nameštajem, prostorija ima veliki prozor koji gleda na vrt. Bez zacrtanih termina posete, ljudi dolaze i odlaze kad god požele.
A, Dominik kaže da ona i njena sestra nisu očekivale da nega bude ovako dobra.
“Kad odlazim od nje, osetim olakšanje. Kad stignem, osećam se kao u njenoj kući. Kod kuće sam sa mamom”, kaže ona.
U svakoj od jednospratnih drvenih seoskih kuća smešteno je oko osam stanara, sa zajedničkom kuhinjom i sobama za razonodu i obedovanje.
Iako meštani plaćaju izvestan doprinos, tekuće troškove - slične prosečnom domu za negu starijih - uglavnom pokriva regionalna vlada koja je izdvojila 22 miliona dolara da se selo izgradi.
Kad je prvi put otvoreno, 2020. godine, bilo je tek drugo ove vrste i jedino koje je sastavni deo istraživačkog projekta. I dalje se smatra da ima manje od deset sličnih na svetu.
Ali, privukla su pažnju javnosti, posebno ljudi koji traže rešenje za predviđeni eksponencijalni rast demencije.
Kod seoskog frizera, Patrisija (65), koja je upravo završila feniranje, kaže da joj je Lande Alchajmer povratio život.
“Bila sam kod kuće, ali mi je postajalo dosadno. Imala sam ženu koja mi je kuvala. Bila sam umorna. Nisam se osećala dobro. Znala sam da Alchajmer nije lak. Želela sam da budem negde gde mogu da pomognem. Ovde imate pravi život. I kad kažem pravi, mislim stvarno pravi”.
Selo broji oko 120 stanovnika i isto toliko zdravstvenih radnika, uz volontere.
(Kurir.rs/Telegraf.rs/T.J.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
