Da se nekim slučajem živi od sećanja, srpski sport - a ovom prilikom mislim na onaj klupski, najpopularniji - i dalje bi bio u evropskom vrhu. Ovako, ostaju nam svečane akademije, jubileji kojima se obeležavaju Bari i Istanbul. Na njima gledamo naše heroje, svaki put s malo manje kose i malo većim stomakom. Kako godine prolaze, shvatamo koliko je njihov uspeh bio veliki i sve nedostižniji za ovu zemlju, koja se opet iz godine iz godinu smanjuje - teritorijalno, po broju stanovnika i količini para u kasi.
Zato je pronalaženje novog Siniše Mihajlovića ili Saše Danilovića milion puta teže nego „pre rata“, a u ovakvoj situaciji deklarativna pomoć države nije dovoljna. Političari trče za uspešnim sportistima kao ovih dana za kravama muzarama - svako bi da se slika sa uspešnima, prigrabi neki poen i tako do narednih izbora. A vi, dragi sportisti, imate štap i kanap, pa izvolite, pokušajte da se domognete nove titule.
Alavi i razmaženi kakvi jesmo kad su u pitanju sportski rezultati, uvek smo spremni da kritikujemo, smenjujemo, pljujemo, a retko ko zaista zna kako je i koliko teško opstati u maloj bari punoj krokodila. I šta sad? Sistemskog rešenja nema, svake godine kreće se iz podnožja planine, pa se Sizifov kamen gura prema vrhu Evrope. U tom kontekstu mi je teško da se odlučim šta je veći uspeh Košarkaškog kluba Partizan - osvajanje titule u Istanbulu 1992. ili borba s Golijatom svih ovih godina i, recimo, odlazak na fajnal for u Pariz. Čini mi se da je Daniloviću bilo mnogo lakše da zakuca preko Sabonisa nego da kao predsednik crno-belih iznova ispravlja krive Drine srpske sadašnjosti, gde se prašta sve osim uspeha.
