Mnogo sam se zla za ovih dvadesetak godina novinarske karijere nagledao. Golobradih srpskih momčića u uniformama JNA u Ljubljani, u leto 1991. godine, koje su slovenački teritorijalci snajperskim puškama s krovova skidali kao golubove. A oni došli u jugoslovensku vojsku. Pa masakra Srba u Gospiću krajem septembra 1991. godine, kada je malo koje srpsko uvo u gradu i okolini preostalo. Ne mogu da zaboravim ni jednu kafanu u zaleđu Zadra, u jesen te iste godine, u koju se od blago je reći teškog, neprijatnog mirisa nije moglo ni kročiti. Poklane Srbe, pričali su mi tada, bacili su pod daske poda i ostavili da trunu.Sećam se i jednog seljaka Srbina i planine Ozren više Doboja i 1992. godine. Danima je, pod šajkačom, sedeo iza stoga sena i praznim pogledom zurio u daljinu, dole ka Vozući. Nisam ga za ta tri dana video da je uzeo koru hleba ili gutljaj vode. Trećeg dana nisam izdržao a da ga ne upitam gde gleda, koga čeka.- Imao sam dva sina, tamo su mi ostali...Gledao sam i Gračanicu prekjuče pre podne, dok se od Prištine još čula paljba i polako rasplamsavalo slavlje Albanaca u čast oslobođenja zločinca. Seirili nad srpskom nesrećom. Svratili da Srbima, očevima i sestrama otetih, ubijenih, nestalih, džaraju po živim ranama.Mnogo jada, nesreće, tuge i za dva veka, kamoli za dve decenije.A najgore je što nije još sve gotovo! Osećam to negde duboko u sebi.I dobro mi je prekjuče u opštoj gunguli Prištine rekao jedan u uniformi UČK:- Mi Albanci danas smo oslobođeni krivice, oslobođeni su i Hrvati, Srbi su za sve krivi.Video sam preksinoć na aerodromu „Adem Jašari“ i pogled oslobođenog zločinca. Presekao me preko stomaka, kao nožem. Ne sluti mi taj pogled ničem dobrom. Daj Bože da grešim...
