Najnovije vesti

ALEKSANDRA JERKOV SRBIJA I 21. VEK: Živeo Prvi maj!
Foto: Privatna Arhiva

ALEKSANDRA JERKOV SRBIJA I 21. VEK: Živeo Prvi maj!

Lični stav

Za nama je vikend tokom kog se obeležavao Prvi maj, Međunarodni praznik rada. Širom Evrope radnici su izašli na ulice, tražili poboljšanje uslova rada, poštovanje svojih prava i socijalnu pravdu, poštene isplate i, pre svega, pravo na život, a ne preživljavanje. U nekim gradovima, poput Berlina ili Pariza, demonstranti su se sukobili sa policijom i protesti su postali vrlo nasilni. U Francuskoj je organizovani čak tri stotine skupova širom zemlje.

U Srbiji, po običaju, Prvi maj nije obeležen radničkom borbom za prava. Obeležen je tradicionalnim roštiljima, kotlićima, prasićima, izletima i druženjima svih vrsta. Radnici u Srbiji, izgleda, imaju manje razloga da protestuju i bune se i rade u boljim uslovima od radnika u Nemačkoj i Italiji. Sindikati u Srbiji, čini se, zadovoljni su situacijom u kojoj se radnici nalaze i nemaju razloga da na taj važan dan pozovu svoje članove da izađu na ulice, pobune se, izraze neslaganje i zahtevaju pravdu za sebe i dostojanstven život za svoju porodicu. Radnici u Srbiji, sudeći po situaciji sa proslave Prvog maja, imaju razloga samo da slave, a ni jedan jedini da se bune i bore za bolje.

Nema to veze ni sa tim što je isti vikend proslavljan i najveći hrišćanski praznik Uskrs. Svake godine je tako. Svake godine gledamo proteste radnika širom Evrope i roštilje radnika širom Srbije. Retko ko se i seti da taj dan ima mnogo veće značenje od nekoliko neradnih dana i retko ko se uopšte oko njega i uzbudi, osim ukoliko „pada na vikend“, pa broj neradnih dana preti da bude kraći ili da se potpuno poklopi sa vikendom. Radnike razumem. Žele da iskoriste slobodne dane, provedu vreme u prirodi, uživaju sa porodicom i prijateljima, opuste se uz druženje, hranu i piće. Ono što je zaista teško razumeti jesu sindikati, njihove vođe, predstavnici i predsednici. Baš kao što je njihov odnos prema Zakonu o radu, kojim su ukinuta brojna prava radnika, bio začuđujuće mlak i slab, takav je sada odnos prema pravima radnika koja se svakodnevno krše. Baš kao što su ćutali ili tek ponešto sebi u bradu govorili kada su smanjivane otpremnine, isplate za treću smenu, ukidana prava zaposlenim trudnicama, roditeljima sa bolesnom decom, ljudi oštećivani pri obračunavanju radnog staža, tako ćute i sada. Kao da se ceo njihov sindikalni rad sveo na to da za sebe i svoje saradnike obezbede veće privilegije, više dnevnice, bolja kola, povoljnije pozicije i različite sinekure. Kao da nema ko da brine o radnicima koji rade na crno, onima koji moraju deo plate u koverti da vraćaju poslodavcima, o trudnicama koje ostaju bez posla, o onima koje poslodavci teraju da rade u neplaćenim noćnim smenama ili da ostaju na poslu satima nakon završetka radnog vremena, o radnicama koje na radnom mestu u butiku, knjižari ili banci ne smeju da sednu, o radnicima koji moraju da nose pelene jer deset sati moraju da stoje za trakom, a odlazak u toalet je strogo zabranjen, o svim onim hrabrim ljudima koji su nas za vreme najžešćeg udara pandemije zadužili za sva vremena, a radili su bez zaštitne opreme, bez plaćenih sati i bez ikakve nagrade i zahvalnosti za to što su se izlagali riziku, onima koji moraju da ćute i rade u različitim neuslovima, jer „ako nećeš ti, ima ko hoće“.

I ne, nije ovo problem radnika i nije ovo nešto što sami treba i mogu da reše. Ovo je problem onih koji o njihovim pravima treba da brinu, da se bore za njih i da ih predstavljaju, jer im je to jedini posao. Očigledno, njima poslednji po važnosti.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track