Da je u Srbiji sistem vrednosti - ako ga je ikada i bilo - od kraja osamdesetih naovamo sistematski razvaljivan i na kraju dibidus razvaljen, to će malo ko sporiti. Sporovi, međutim, nastaju oko pitanja od 1.000.000.000.0000 sendviča - kako ga obnoviti (tačnije uspostaviti) i učiniti da, kako to novindžijski tupoumnici kažu - „zaživi“.
Kao i u svemu ostalom, uostalom, i oko te stvari nastaju srpske podele, oličene u dvema školama mišljenja (dupetom). Jedna - ona vladajuća, plus značajan deo opozicione - smatra da će se sistem vrednosti pre ili kasnije uspostaviti tako što će se vrednosti iz prošlosti importovati u sadašnjost i „upumpati“ u javnost kao filmovi, TV serije i spomenici. Najviše, međutim, što se time može postići jeste sećanje na vrednosti.
Druga (manjinska) škola mišljenja smatra da će se sistem vrednosti uspostaviti (ili obnoviti) tako što će lepi i dobri ljudi stvari i pojave biti fizički - ako treba i silom - razdvojeni od zlih, prljavih i ružnih, pa kad se to uradi, onda ćemo živeti dugo i srećno. Sve što treba učiniti - smatra ta tupoumna ali nadobudna škola - jeste ne slikati se sa Vesićem, ne gostovati na određenim televizorima, iz dubine duše prezreti lemura koji je dubio Vesiću na glavi, zabraniti štampanje Vesićevih i Lukasovih knjiga, a ako se to zbog neustavnosti ispostavi kao nemoguće, onda ih bar u izlozima knjižara - postaviti što dalje od Andrićevih i Njegoševih. Da se velikani ne bi okretali u grobu, razumete šta hoću da kažem.
Kad ih malo zagrebeš, obe škole su vlaško-magijske. Uzmimo primer. Gigantski spomenik, recimo, Stefanu Nemanji - za koji moj poluprezimenjak S. A. B. smatra de nije dovoljno visok - fakat izdaleka podseća na srpsko zlatno doba, ali postavlja i neugodno pitanje „zašto nisam podignut pre 150 godina“ i pažljivom slušaocu (kakvi su, doduše, retkost) istovremeno daje odgovor - „nisam podignut zato što bi me dedovi ovih Srba koji me danas podižu četrdeset pete ladno srušili, a bog sami zna neće li me sinovi graditelja skorih dana srušiti“.
Pisac hoće da kaže da je uspostavljanje sistema vrednosti maltene nemoguća misija u društvu koje nema istorijski kontinuitet i u kome se svakih četrdesetak godina - poslednjih decenija i manje - vrše paraistorijske čistke i razvrstavanja na napred pomenute dobre i lepe ljude, stvari i pojave i one prljave, zle i ružne.
Nema sistema (ni prosperitetne budućnosti) u društvu koje plebiscitarno zabrani povratak kralju i Slobodanu Jovanoviću - ima tu još i-ha-ha primera, ovo je slučajni uzorak - pa ih posle 40 godina iskopa iz groba u tuđini i uz najviše počasti svečano resahrani na rodnom tlu i pride na barjak Republike zapandrči grb monarhije.
Selekcija stvarnosti - jedan od najstarijih i najpogubnijih srpskih zanata - za posledicu ima večno vraćanje istih matrica i neprestano ponavljanje istih grešaka. Zato napred - na uređenje izloga.
NE PROPUSTITE
