Navršila se godišnjica strahovite eksplozije amonijum-nitrata u kojoj je uništen veći deo Bejruta. U toj eksploziji poginulo je više od 200 i ranjeno nekoliko hiljada ljudi. Niko od visokih zvaničnika nije odgovarao niti preuzeo krivicu za neadekvatno skladištenje visokoeksplozivnih hemikalija.
Liban je u međuvremenu potonuo u bedu, siromaštvo i najveću ekonomsku krizu od završetka građanskog rata. Rat je trajao od 1975-1990. godine. Državom je zavladala glad, hiperinflacija, nestašica struje, bankarski sistem se raspao, pandemija kovida 19 ne posustaje i sve više mladih masovno beži u Evropu, SAD i Kanadu. Više od 80 odsto stanovništva trenutno živi ispod granice siromaštva. Nestašica je osnovnih životnih namirnica, kao i lekova, goriva... Tadašnji premijer Hasan Dijab je sedam dana nakon tragedije podneo ostavku, a ova država od tada nema funkcionalnu vladu. Libanski lideri se ne obaziru na zahteve međunarodne zajednice i pritiske da se pronađe kompromis kako bi zemlja profunkcionisala.
Politička scena u Libanu podeljena je na dva suprotstavljena bloka. Prvi je pokret „8. mart“, koji predvodi predsednik Libana Mišel Aun s proiranskim Hezbolahom, koji je blizak sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu i drugi pokret „14. mart“, proamerički i prosaudijski, na čijem je čelu Saad Hariri.
Nakon konsultacija sa svim parlamentarnim činiocima, predsednik Aun je 26. jula predložio novog mandatara, biznismena i milijardera Nadžiba Mikatija. Najvažniji zadatak novog premijera biće konstituisanje vlade koja, u što kraćem roku, mora pronaći rešenje za ekonomski oporavak. Mikati, koji je već dva puta bio premijer najavio je da će, bez odlaganja sastaviti vladu eksperata, koja bi zemljom upravljala do izbora naredne godine.
Poznavaoci bliskoistočnih prilika smatraju da će formiranje vlade zavisiti od ishoda pregovora o nuklearnom sporazumu između Irana i SAD koji se vode u Beču, zbog toga što je Liban pod snažnim uticajem Irana, ali i SAD i Saudijske Arabije.
Situacija u Libanu je napeta, društvo je podeljeno, svakodnevni su sukobi i Libanci strahuju od izbijanja novog građanskog rata. I u okruženju sa zebnjom prate dešavanja u ovoj državi jer, ako se stanje pogorša, to bi moglo generisati širu regionalnu nestabilnost i nemire na Bliskom istoku. Predsednik Francuske Emanuel Makron smatra da, bez obzira na različitost, sve političke stranke moraju da sarađuju u vladi nacionalnog jedinstva ili da se uzdrže i ne blokiraju rad vlade. Makron želi novi Liban, zemlju bez tenzija i sukoba, koja će sprovesti strukturne reforme i koja će se boriti protiv klijentelizma i korupcije. U sredu je, na međunarodnoj donatorskoj konferenciji, kojom je on predsedavao, obećano 370 miliona dolara pomoći Libancima. To nije dovoljno, ali ukazuje da su SAD i EU ipak počele da posvećuju više pažnje na ovu malu sredozemnu državu. Teško je očekivati izlazak iz trenutnog limba pre parlamentarnih izbora sledeće godine. Tada bi možda moglo doći do pojave reformski nastrojenih političara koji bi imali hrabrosti i snage da se uhvate ukoštac sa problemima i dovedu do promene sistema iznutra.
NE PROPUSTITE
