Bilo bi dobro da možemo da kažemo da ne postoji osoba koju nedeljne scene sa Cetinja nisu duboko potresle. Zapaljene barikade, duge cevi, puna vojna oprema, policijska brutalnost, šok-bombe, suzavci i gumeni meci, mržnja među ljudima, nasilje, podele i sukobi obeležili su taj dan prepun tenzija. I na sve to, navodni trijumf sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, koje je, valjda u pravom hrišćanskom maniru, na silu isteralo svoje, pa i po cenu prebijanja građana, širenja razdora, stavljanja celokupnog državnog aparata jedne države pod noge jednoj verskoj zajednici i izazivanja scena koje su više podsećale na ratno stanje nego na kakav verski obred. Bilo bi dobro da možemo da kažemo da je ovo svakog potreslo, ali nažalost, čini se da ima mnogo onih koji su u ovome uživali.
Onih koji su slavili „konačni poraz Mila Đukanovića“, zaboravljajući da odgovore na samo jedno pitanje - ko je tog dana pobedio? Gledajući scene slične onima u ratnim područjima i ljude, često članove iste porodice, dugogodišnje prijatelje i komšije, kako se tuku po ulicama, normalan čovek bi zaključio da tog dana nije bilo pobednika.
Čudi onda zbog čega čelnici Srpske pravoslavne crkve taj dan smatraju svojom pobedom. Teško je poverovati da je baš bogougodno i baš „kako Bog zapoveda“ čekati da policija i vojska raskrče okupljeni narod da bi se oni ustoličili, baš kao što je teško razumeti koji motivi vode čoveka, bilo kog čoveka, a posebno onog koji se zavetovao da širi ljubav, blagost i mir, da pristane da bude ustoličen pod takvim uslovima - na silu, uz pratnju vojske i policije, trčeći iz helikoptera preko travnjaka pokriven crnom krpom preko glave i okružen vojnicima pod punom ratnom opremom, dok policija i vojska bacaju šok-bombe, suzavac i gumene metke na okupljene građane.
To je jedan od ključnih dokaza da taj dan, baš kao i Srpska pravoslavna crkva i njeni sveštenici u Crnoj Gori, zapravo nema nikakve veze sa verskim obredima. Imaju isključivo veze sa zaokruživanjem srpskog sveta, nastavljanjem velikosrpskog projekta koji negira sve druge nacije, vere, države, jezike i crkve i koji, valjda, nije izazvao dovoljno zla u prethodnim decenijama. SPC u Crnoj Gori otvoreno negira postojanje Crne Gore, Crnogoraca, njihovog jezika i njihove crkve, aktivno učestvuje u političkom životu, kampanjama, izborima, stvaranju vlada i vođenju države i ovo je bila samo još jedna namera da se to potvrdi.
Zato oni koji govore o tome da je u nedelju šačica „milogoraca“ pokušala da ugrozi nečija verska prava pokazuju ili ogromno neznanje, ili se pretvaraju da ne vide o čemu se zapravo radi.
A to su u Srbiji gotovo svi. Režim, opozicija, režimski i opozicioni tabloidi i mediji, stranke vlasti i opozicije, branitelji srpstva i pravoslavlja, tobož građanski orijentisani intelektualci - uz nekoliko svetlih izuzetaka, Srbija je konačno došla do toliko željene sabornosti, brisanja svih političkih razlika između vlasti i opozicije, ujedinjene odbrane Srbije i srpskog naroda od velikocrnogorskog hegemonizma i oduševljenih čestitki od opozicionih i vladajućih političkih stranaka i crkvi i popovima i crnogorskoj vlasti. Srednjovekovni princip „cuius regio, eius religio“ - čija država, njegova i vera - tog dana je, po nameri srpskih nacionalista, bio obrnut - čija vera, njegova i država - a to su u Srbiji podržali bezmalo svi.
Čestitamo.
NE PROPUSTITE
