U čemernom (kafanskom) svetu drevnih srpskih disidenata, očeva potonje srpske opozicije, nisu baš svi bili disidenti po odobrenju i u prisustvu države. Bilo je i autentičnih. Đilas, na primer. Milovan, naravno, ne Dragan.
Čemu li se Milovan nadao kad se sredinom pedesetih godina, dakle u nedoba, izlanuo da bi u rigidnom socijalizimu trebalo nešto korenito menjati i započeti procese demokratizacije, ostaće vavek nejasno. Može biti da se nadao da će kao ličnost vrlo popularna u partiji, pride i zvanični partijski ideolog, animirati ljude posebnog kova i nahuškati ih da strmopizde Tita, pa da posle svi žive dugo i srećno.
Treba li uopšte reći da su uzalud bile sve nade njegove. Već na prvom partijskom plenumu, perzidijumu - kako li se to već zvalo - Đida su se odrekli ne samo oni koji su se do juče oduševljavali „Anatomijom jednog morala“ nego i njegovi najbliži prijatelji. Jbg, Đido je zanat pekao u predratnom Beogradu, a Tito u Moskvi, u hotelu „Luks“. Nije Milovan imao šanse.
Bilo kako bilo, Đilas je prošao ko bos po trnju, kao što su prolazili disidenti u SSSR-u, Poljskoj, Čehoslovačkoj itd. Da ne dužim, zaglavio je na dugogodišnjoj robiji, a moja neznatnost je mnogo godina kasnije, u (kafanskoj) zajebanciji govorila da bi Đilas bio bolje učinio da je, umesto što je u mardelju prevodio Miltona sa engleskog na srpski, preveo „Kapital“ sa srpskog natrag na nemački.
Okanimo se zajebancije. Nakon što je odrobijao, Đilas je ostatak života proveo pod strogom prismotrom. Politički se (bar da se zna) više nikada nije angažovao. Ne zato što ga politika nije interesovala, nego (pretpostavljam) zato što je - poučen na sopstvenoj koži - dokonao da se sa ovdašnjim ljudskim materijalom - vlastodržačkim, opozicionim, svejedno - ništa dobro ne može uraditi.
Đido je ipak sve vreme očijukao sa kafanskim disidentima, pa je, kao takav, sredinom osamdesetih bio pozvan da zajedno sa „ocem nacije“ Ćosićem - koji je, iako nije bazao po kafanama, bio kafanski disident per excellence - održi predavanje na tzv. slobodnom univerzitetu.
Đilas se na predavanju pojavio, Ćosić - viđi vraga - nije. Ali se zato pojavila Udba, koja je poapsila i Đida i slobodne univerzitetlije. Đilas je ubrzo pušten, ostali nisu bili te sreće, mnogi su zaglavili u mardelj, a jedan od njih, Radomir Radović Miraš je pod misterizonim okolnostima premetnuo svetom.
Kako su na to reagovali Mikaz & Co. Energično. Nastavili su da Broza na sav glas zovu Broz, da ga napušavaju po pozorišnim bifeima i kafančinama u Bermudskom trouglu, a deo njihove publike je sve to uredno prenosio „tamo gde treba“. Kako je Broz reagovao, nije poznato, bar ne meni, a nije ni važno. Priča o tome kako se Broz - praktično niotkuda - uopšte našao u Beogradu i postao jaki čovek, biće ispričana sutra, kao šlag na torti ovog mini-serijala. Našu današnju kolumnu završavamo naravoučenijem da su bili u pravu oni koji su - imajući u vidu kvalitet ljudskog opozicionog materijala - lansirali vizionarsku devizu „I posle Tita - Tito“.
NE PROPUSTITE
